Glad VII

utorak

 

Prvi zraci sunca su se mešali sa jutarnjom izmaglicom i nisu marili za plave odsjaje rotacionog svetla sa ambulantnog kombija. Plato je bio sjajan od rose i pust. Dva krupna momka su brzo ali smireno koračali prema izvoru tih jarkih, plavih odbljesaka sa nosilima između sebe. Niko nije kvario jutarnju tišinu, ni oni, ni stariji radnik obezbeđenja koji je, vidno uznemiren, stajao pored. Ispijeno, nepomično telo na nosilima jedva se primećivalo pod pokrivačem. Jedan od mladića, koji je bio ujedno i vozač ambulantnog vozila, tiho zatvori zadnja vrata i tiho se obrati portiru sede kose.
-Ima li nekog svog, porodicu, rodbinu?
-Verovatno, samo je ne znam ni koga ni gde.
-Ne znate kome bi mogli da javimo ako…
-Ne. Javite meni, ja ću probati da nađem nekog njegovog. Mogu li ja da ga posetim u bolnici?
-Danas ne, sutra. Recite samo sestrama da ste mu rod, stric, ujak, nešto, i pustiće vas.
-Hvala vam.
Mladić samo klimnu glavom i za par trenutaka plavo treptanje nestade u izmaglici koja je bledela. Portir priđe mestu na kome je mladić ležao uzdahnu i poče polako da skuplja stvari koje su za njim ostale, belu najlon kesu sa tri flašice od kojih su dve još uvek bile pune, karton i vreću za spavanje koja je na njemu stajala i transparent „ZAUSTAVITE NEPRAVDU“. Prošao je oko zgrade i kroz metalna vrata ušao u zadnje dvorišt. Karton je bacio u kontejner a ostatak odneo u kotlarnicu. U lavirintu mračnih hodnika i niskih vrata, pored kolica sa priborom za čišćenje, provuče se kroz jedna skoro neprimetna vrata i nađe se u malecnoj, mračnoj sobici. Pod je bio prekriven starim sivim itisonom, u uglu je na podu ležao stari madrac. Pored njega sivi, metalni ormarić na točkićima sa tri fioke, isluženi kancelarijski inventar, kao noćni stočić. Na njemu nekoliko knjiga, stona lampa za čitanje, poluprazna čaša vode, jedna fascikla i mrvice osušenog hleba. Na zidu iza vrata mali visok prozor sa staklom obloženim novinama i česma sa metalnim koritom ispod. Vazduh ustajao, gust, lepljiv. Vojničku vreću spusti na olinjali madrac, najlon kesu na pod pored i transparent složi iza vrata. Ne okrećući se, na izlasku zatvori vrata za sobom i odkoraka napolje gledajući u svoje noge.

 

 

Još uvek napumpan adrenalinom i infuzijama moći koje je upijao predhodni dan na konferenciji za štampu, direktor iskoči je iz službenog automobila. Dodatni talas sreće ga zapljusnu, kada vide da je plato pred firmom prazan, tako jako da nije imao vremena niti da razmatra kome ili čemu treba da zahvali za ovo iznenađenje. Ko god da je, pojaviće se već, i biti nagrađen. Nošalantno uđe kroz staklena vrata i priđe info pultu. Tamo ga, na njegovo iznenađenje, dočeka krupan, do glave ošišan mladić sa novinama u rukama. Službeni sako Sigurnost-i je na njemu bio razapet.

-Izvinite, gde je onaj gospodin koji inače radi ovde, stariji, sed?

-Bolestan, jutros zvao da mu nije dobro pa su mene dali na zamenu. Jel vam treba nešto?

-Ne, ne, samo pitam. Hvala.

Mladić bez reči vrati pogled na svoje novine. Nebitno je sad, ne može o tome da razmišlja u ovom trenutku. Poskakivao je od steće na putu do kancelarije. Pogled na sekretaricu mu za milimetar smanji oduševljenje.

-Ako me neko traži, na sastanku sam.

-Ali već su vas tražili, nekoliko puta, iz…

-Jel vi mene ne razumete ili me ne čujete? – upita drsko i podrugljivo.

-Ali…

-Samo ako zovu iz bolnice da kažu da sam JA umro možete da me prekinete, za sve ostale sam na sastanku.

-Iz predsednikovog kabineta su zvali i rekli da se javite čim stignete!

-Odlično! Ali, to ćete mi preneti tek kad se vratim sa sastanka, zar ne?

-Pa sad sam vam…

-Pa ne možete mi to sad preneti kad ja nisam tu nego…?

-Na sastanku.

-Eto.

Za trenutak ga iznenadi šef kadrovske koji se niodkuda pojavi pored vrata njegove kancelarije ali se brzo, kao mačka, postavi na noge.

-Gospodine direktore…

-Koji je danas dan? – odsečno ga prekide.

-Utorak. Ja sam ht…

-A koji je bio dan kada sam ja vas tražio?

-Mislim sreda, ali ja…

-E pa toliko koliko sam ja vas čekao toliko ćete sad vi da čekate mene.

-Ali gosp…

-Sve što imate ćete mi reći u ponedeljak.

Direktor se uhvati za bravu na vratima svoje kancelarije a na ruku mu se spusti šaka šefa kadrovske. Bio je izuzetno uvređen ovakvim drskim ponašanjem mladog i neiskusnog direktora. Bio je besan i zausti mnogo toga da mu kaže ali mu direktorov oštar pogled preseče i misli i hrabrost. Pokajnički povuče ruku i tiho upita:

-Šta ćemo sa preostalim otkazima?

Direktor ga je netrepćući gledao direktno u oči.

-Siguran sam da je to problemčić koji jedan šef kadrovske službe može sa lakoćom da reši, bar bi trebalo da može. Mi ovde svakako želimo šefa kadrovske koji to može. Jeste li to vi?… A sad me izvinite, imam važan sastanak.
Ušao je u svoju kancelariju i zalupio teška, tapacirana vrata. Uvalio se u kožnu fotelju i noge stavio na sto. To je bio stereotip iz svih mogućih filmova i on je maksimalno uživao u njemu. Malo je listao po telefonu i zatim ga prislonio na uvo.
-Jesi li gledao ono juče? Jesi li video kako sam ih razbio? Haha, šta kažeš? To je trebala biti samo konferencija za štampu ali su ljudi počeli sami da se skupljaju i da slušaju. Čoveče, jesi li video koliko je tu bilo ljudi do kraja. To nam je trebalo. Slušaj, skupi pet-šest pravih ljudi, od poverenja, i budite kod mene u kancelariji na pauzi za ručak. Za sad moramo da držimo jezik za zubima, al‘ pravimo novu stranku. Sve ću ti raći kad dođete, stroga tajnost. Vidimo se.

 

Kraj…

Advertisements

2 thoughts on “Glad VII

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s