Glad IV

subota

 
U apoteci je bila potpuno mirno. Oniži gospodin sede kose, koji je radne dane, u glavnom, provodio u teget sakou sa zlatnim grbom firme „Sigunost“ izvezenim na džepu, je nervozno zagledo oko sebe pitajući se da li apotekar uopšte zna da je neko ušao. Stakleni šalteri su pili zatrpani raznim reklamnim stalcima šarenih kutijica i još šarenijim plakatima tako da su, osim malih prozorčića na visini pulta, bili neprozirni. Kroz vrata uđe zadihana starija gospođa sa pijačnim zembiljom u ruci.
-Dobro jutro, izvolite. –oglasi se muški glas iza šarenila.
-Izvolite vi gospođo prvi.
-Ne, neka, vi ste na redu.
-Nema veze, samo vi, ja se još nisam odlučio.
Gospođe proturi svežanj recepata kroz šalter.
-Kako to mislite, pa zar to sad može i da se biraju lekovi?
-Može gospođo, -ubaci se odlučan apotekarev glas, još uvek bez lica – uvek je i moglo, samo mora da se plati. Ovo na recepte, to ide šta vam prepišu, za pare, gospođo, sve može da se bira.
-Pa ni ovo ja ne dobijam džabe, trideset i kusur godina sam ja od plate odvajala za ove lekove, svaki mesec.
-Te pare su davno pojedene draga gospođo, bolje da ste ih u slamaricu sakrivali, sad bi imali za kvalitetne lekove, nego što ste vuku dali da vam ovce čuva. Al’, šta je tu je, jel’? Izvolite ova tri, ovaj četvrti nema.
-Kako nema, pa šta ću ja sada?
-Prođite po drugim apotekama, možda je nekome još ostalo.
-Imate li neku zamenu?
-Na recept, nema.
-A ovako?
-Za keš novce da.
-Koliko koštaju, ti za novce?
-Mnogo gospođo, bolje da vam ne govorim, da vam ne kvarim dan. Bolje požurite, procunjajte po gradu, sigurno je ostalo još ovih na recept negde.
-A jesu li ti drugi, ti što se plaćaju, stvarno bolji?
-Ja gospođo ne pijem ni jedne ni druge. Nisu sigurno bez razloga ovi toliko skuplji, a šta je taj razlog, to ne bih mogao da vam kažem.
-Ako ne znaš šta je dobro, znaš šta je skupo, uvek bilo.
-A znam i šta je preskupo. Ostaćete bez lekova divaneći se ovde samnom. Sačuvajte od vukova bar to malo crkavice što vam daju.
Gospođa zgrabi kutije lekova sa pulta i nagura ih u zembilj. Sa vrata još jednom, kao mač oštrim pogledom punim mržnje i zavisti, preseče gospodina sede kose i kroz zube prosikta:
-Znam ja koji su vukovi pojeli moje pare, ovi koji danas imaju i da biraju.
-Izvolite, za vas?
Sedi gospodin je još nekoliko trenutaka zabezeknuto gledao u vrata šokiran ovim potpuno nepravedinm i ničim izazvanim napadom pre nego što se je sabrao i odgovorio.
-Ja sam juče bio, dogovorili smo se za…, znate?
-A da, vitaminske infuzije, sećam se. Samo trenutak, sve sam vam spremio.
Minut kasnije, sa druge strane pulta pojavi se krupan, proćelav čovek sa bradom, u belom mantilu, noseći najlon kesu u ruci.
-Znate da ovo ne mogu da vam naplatim kroz kasu?
-Da, da, naravno, kako smo se i dogovorili, zar ne?- mucao je dok je pružao smotuljak novčanica. – tu ima sve što je potrebno za nekog ko ne može da jede?
-Da, vitamini, minerali,… sve. –mrmljao je dok je prebrojavao smotuljak. -Opet vam kažem, efekat je daleko bolji ako se daje preko igle.
-Ne, ne, ne može preko igle, može samo ovako, da se popije. To nema neki karakterističan ukus?
-Nema, poprilično je bljutavo. Možemo da dodamo nešto ako…
-Ne ne ne, dobro je ovako, što bezukusnije, mislim da je neprimetno. Može li da se pomeša sa vodom?
-Može, samo će da se razblaži i još više smanji efekat. Smem li da pitam za šta, odnosno za koga vam to treba?
-Za toliko novaca ništa ne smete da pitate, doviđenja.

 

 
U ulici sa drvoredom koja je gledala na plato bio je parkiran crveni automobil. Na zadnjem sedištu automobila sedela je petogodišnja devojčica sa kikama i domunđavala se sa plišanim zekom na nekom samo njima dvoma razumljivom jeziku. Direktor je svom snagom stiskao volan i odsutno buljio u već dobro poznat prizor protestanta i njegovog provokativnog transparenta. Njegova simpatična ženica, to je najviše što je moglo šminkom da se izvuče iz tog muškobanjastog lica, se je nervozno meškoljila na desnom sedištu. Svu svoju mentalnu snagu je usmerila u suzdržavanje da ne progovori. Ovo nije bio obećani joj šoping i porodični izlet, ali je znala kada treba da ćuti. Njih dvoje su u braku bili sedam godina ali je ona skoro ceo svoj život, na neki način, bila „žena funkcionera“. Njen otac je bio „funkcioner“. Njena majka je, još od ranog puberteta na nju prenosila sve tajne i mudrosti tog „zanata“. Bez reči, a opet jasno vidno, likovala je svaki put kada bi neka od njenih „koleginica“ bivala zamenjena novim, atraktivnijim modelom. Vrlo često je, savetujući ćerku, isticala kako je samo ona, od svih garnitura iz očeve karijere, uspela da ostane u sedlu tolike godine. O tome je govorila sa ponosom dobitnika Nobelove nagrade. Ćerka, iako za sada uspešna, nije bila toliko predana tome, mnogo više ju je privlačilo sve ono što bi trebalo da prati muževu visoku funkciju, raskoš, putovanja, popularnost u društvu. Do sada, sve to su još uvek bila samo obećanja. Bila je svesna da su se vremena promenila od perioda njenih roditelja, da broj lovaca na funkcije eksponencijalno raste, da to više nisu samo tatini sinovi već da ih sve više izniče i iz narodske memle. Gladni su vlasti i bezskrupulozni. Njihove žene su nestrpljive, ne poznaju pravila igre. Često se nesvesno prijatelje sa svojim budućim zamenama, puštaju ih preblizo, otvaraju im put, počinju da se brane tek kada se nađu na klizavom, ali onda je prekasno, padaju i razbijaju se kao porcelanske lutke, njihove naslednice, prepotentne i umišljene, bahate se po novoosvojenom prestolu praveći iste greške, samo brže i efikasnije. Nju je, i pored svog majčinog treninga, strpljenje napuštalo.
-Šta ti je rekao predsednik, šta će da preduzmu?
-Ništa.
-Kako ništa?
-Ništa. Očekuje da ja rešim situaciju. Ili da dam ostavku.
-Hoćeš li da zovnem tatu, možda on može nešto da pomogne?
-Ne. Sam ću to rešiti. Pokazaću ja njima ko sam.
-Mama, meni se piški.
-Evo sad ćemo, mila.
-Odvedi je tu iza kola.
-Šta, ne idemo još?
-Još malo.
Na platou se pojaviše kola Hitne pomoći sa upaljenom rotacijom ali bez sirena. Iz njih izađoše dva krupnija momka sa rukama punim portabl medicinskih uređaja i opreme. Samo ambulantno vozilo je zaklanjalo pogled na dešavanje. Direktor se je instiktivno naginjao napred prema volanu kao da će mu to pomoći da vidi kroz njih. Tih dvadesetak minuta je bio u drugoj dimenziji i nije čuo devojčicu sa zadnjeg sedišta koja je uporno ponavljala da je zeka gladan.
Krupni momci su spakovali svoje uređaje i nečujno, kao što su i došli, nestali sa platoa. Ispod direktora se je otvorila zemlja i on je nekontrolisano padao u bezdan. Mršava silueta je i dalje sedela ispred transparenta.
Neodredivo vremena kasnije pozvoni mu telefon.
-Šta se desilo, zašto ga nisu odveli!?!? –zaurlao je u malu crnu pločicu.
-Kažu da je dobro i da hoće da ostane.

-Kako dobro?!?

-Pa dobro, sve funkcije su mu stabilne, nije životno ugrožen, svestan je svih opasnosti i odbija da ide u bilnicu. Oni ne mogu na silu da ga odvedu. Možeš da mu dovedeš psihologa, ili psihijatra, da ustanovi njegovo mentalno stanje, i ako on proceni da nije uračunljiv može da izda nalog da ga hospitalizuju. Ali to ne može danas, subota je. A i momci mi kažu da je on potpuno svestan i razuman, tako da ni psiholog ne bi pomogao.

-A da nađem privatnog psihijatra?
-On može da ti napiše mišljenje, ali za nalog ti treba državni organ. Privatni psihijatar i dežurni sudija je alarm za nešto sumnjivo. Vidi, sve ovo je dobilo previše medijske pažnje, ne bi bilo pametno sada uraditi nešto glupo.
-Da, naravno. Hvala ti u svakom slučaju.
-Uvek. Ako treba još nešto?
-Ne, smisliću već nešto. Hvala.
-Čujemo se.
Levitirao je u crnilu beznađa bez ijedne svetle tačke u vidokrugu. Zar je moguće da će sve ovako glupo da se završi, pre nego što je i počelo. Zujalo mu je u ušima. Dlanovi su mu goreli od nekontrolisanog stiskanja volana.
-Tata, zeka kaže da je jako gladan.
-Evo mila, naćićemo i tebi i zeki nešto da ručkate, nemoj sad dirati tatu, važi?

 

Nastaviće se…

Advertisements

2 thoughts on “Glad IV

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s