Glad III

petak

 
Dve lepo doterane žene srednjih godina su okivale mermerne ploče platoa svojim italijanskim štiklama. Mlađa od njih, atraktivna plavuša u tamno crvenoj haljini je veseo izraz na svom jarko našminkanom licu zamenila hibridom sažaljenja i zgražavanja dok su prolazile pored protestanta.
-Baš mi je žao ovog jadnika.
-Kako da ne, i meni je.
-Ne mogu ni da zamislim u kakvoj je on frci kad je na ovo bio primoran.
-Pa šta misliš, nije sigurno od dobroga tu.
-Mada, moram da priznam da mi to njegovo sve deluje malo nepromišljeno.
-Malo!? To je totalno nepromišljeno. Pa on je štrajk započeo na praznik spojen sa vikendom, pet dana ga niko nije ni primetio. To nije samo nepromišljenost, to je ludost.
-I ne samo to, već i taj njegov natpis, skroz je nedorečeno. Ne zna se na koju nepravdu on to misli, ne očekuje valjda da neko zaustavi svu nepravdu sveta, to je ne moguće. Ako želi nešto konkretno da postigne mora da bude i u svojim zahtevima konkretan.
-To si potpuno u pravu. Mislim, žao mi čoveka, al‘ to njegovo stvarno sve izgleda nekako traljavo. Ako je takav bio i na poslu nije ni čudo što su ga otpustili.
-E isto to se i meni motalo po glavi. Ko kaže da su njega otpustili bez razloga? Jel on radio u održavanju?
-Mislim da je to drugi, taj iz održavanja, ovaj je bio gore na trećem. Al‘ svejedno, svi ti novi misle da ako si dobio posao u javnoj službi rešio si problem do penzije, ne moraš ni da radiš, samo da se povremeno pojaviš na poslu, da te ne zaborave, a staž i plata padaju s neba.
-To si dobro rekla, tačno se tako i ponašaju. Sve pozapošljavano preko stranaka, kumova, tetaka i ko zna koga i očekuju mi da crnčimo i radimo i za njih, pa malo će da izvinu za to.
-Vidi, da ti budem iskrena, i mene je malo stranka pogurala da bih bila primljena ovde, al‘ se ja ne ponašam k’o da mi je ovo očevina, nego radim svoj posao i ne može niko da mi zameri.
-Ne samo ti, cela firma je tako zapošljena, al‘ nismo svi morali da tražimo vezu zato što smo nesposobni i bezobrazni već zato što drugačije nikad ne bi ni dobili posao, ne bi od ovih ovakvih nikad došli na red.
-Tačno tako. Stvarno više nigde ne može da se stigne na red od tatinih sinova. Za sve moraš da budeš bezobrazan i da se guraš, inače, nema te nigde.
-Kad smo već kod guranja, dolazi sestra kolima po mene u jedan, rasprodaja je u tržnom centru, sve od prošle godine je sniženo, ako budemo čekale do kraja radnog vremena sve će se razgrabiti, hoćeš sa nama?
-Kako ćemo izaći?
-Šta kako, pa petak je, šefovi će se razbežati još pre podne, samo izađemo na ručak i ne vratimo se.
-Može, hoću, trebaju mi sandale, i još štošta. Moram samo svekrvu nazvati da mi pokupi decu iz škole.
-Super, doći ću ja malo pre jedan do tebe pa idemo.

 
Na trgu pored gradskog parka, ispred improvizovane bine, je stajala grupa od stotinjak ljudi i desetak novinara. Par televizijskih kamera je na svojim stativima mirno čekalo početak dešavanja. Crni džip sa zatamnjenim staklima je polako i nečujno prošao pored okupljene grupe, zatim malo ubrzao i poskakujući preko ivičnjaka skrenuo na trotoar iza bine. Sa suvaozačkog mesta, izašao je krupan čovek u sivom odelu sa podužom, namerno neurednom kosom i bahato se obratio mladiću koji je grupici ispred sebe davao poslednje organizacione instrukcije:
-Šta je ovo, gde su ljudi?! I što smo uopšte ovde, što nismo tamo kod njega, na platou?!
-Nismo mogli da dobijemo dozvolu za tamo, jedva su nam i ovo dali, nismo prijavili na vreme.
-A ljudi?!
-Petak je, razbežali se kućama. A i ima rasprodaja u tržnom centru.
-Rasprodaja?! Pa sunce im pokvareno, za koga ja ovo radim, za sebe il‘ za njih?! Kol’ko ima novinara?
-Desetak.
-Sve naši il‘…?
-Ne, više je njihovih, i ekipa dnevnika je tu.
-E i oni su sad našli… Daj imaš li nekih naših tu blizu, neku drugu smenu, da ih svratiš ovamo, ovi će me rastrgati u novinama ako ne bude više ljudi?
-Možda bih mogao da nakupim još pedesetak radnika iz fabrike…
-Daj zovi odma‘, šalji autobus ako treba, reci da će im biti plaćena dnevnica. Pošalji gore nekog da kaže da kasnimo iz tehničkih razloga. Al‘ nek viče, nek ne koristi razglas, nek misle da je razglas pokvaren.
Mladić je već razgovarao telefonom i samo pokaza uzignutim palcem da može da se računa da je to već sve završeno. Predsednik sindikata je nervozno hodao levo desno.
-Šta kažu ovi iz Združenog Sindikata?
-Kažu da još nemaju „zvaničan stav“.
-Pa kad će da ga donesu, kad je sve rešim?
-Ja mislim da oni neće doći, da su se oni okrenuli njima.
-Pu, mamicu im onu prevrtljivu! Napravi mi spisak svih ovih što su tu.
-Kojih?
-Svih ljudi koji su došli danas ovde.
-Kako?
-Ne znam, pošalji ove tvoje nek‘ islikaju masu i posle mi popiši sve koji su prisutni. Sutra će mi doći: „znaaaš, treba mi ovo, treba mi ono“, i ko mi je na spisku ima da dobije, ko nije, marš na rasprodaju pa njima reci šta ti treba. Ima ja njih da naučim reda i discipline.
Ne podižući pogled, mladić ode da prenese naređenja i ubrzo se vrati.
-Kako se zove ovaj?
-Ko?
-Pa onaj što štrajkuje?
-Nemam pojma, mislim da imam negde zapisano.
-Kad je on došao tamo, u našem mandatu?
-Pre, mislim da je u našem ali u prošlom našem.
-Jebi ga, tad smo baš svakog primali.

Poluzadovoljan količinom novopridošle mase predsednik izađe uzdignutih ruku na binu i stade na sredinu ispred zastave sa grbom Slobodnog Sindikata.
-Izvinjavam se zbog ovog malog kašnjenja, imali smo malih tehničkih problema, al‘ evo, kao i sve drugo, rešili smo i to. -pročisti grlo pa glasnije nastavi: -Dragi moji braćo i prijatelji, ja sam izašao ovde da odgovorim na optužbe koje su zadnjih dana letele na moj račun i na račun Slobodnog Sindikata. Optužbe, što glasne što tihe i podmukle, kako to samo oni koji ih upućuju znaju. Sramotno je braćo i prijatelji, tužno i sramotno ovo što se ovih dana radi, zato smo se danas ovde i okupili, da javno kažemo da je ovo sramotno i javno osudimo one koji su za to odgovorni. Okupili smo se ovde danas i da pružimo podršku čoveku koji je, na žalost, bio primoran da se po cenu svoga života i svoga zdravlja bori za pravdu. Taj jadni čovek nije član našega sindikata, ali to ne menja stvar, mi kao jedina slobodna i nezavisna sindikalna organizacija osećamo da je naša dužnost i obaveza da zaštitimo svakog poštenog radnika, jer to je naš put, naše izaslanstvo kojeg smo se mi prihvatili i koje sa revnošću i čovekoljubljem obavljamo. Znam da će mi mnogi dugogodišnji članovi našeg sindikata koji redovno plaćaju članarinu našoj organizaciji zameriti za ovo što ću reći al‘ ja ću ja ipak reći: Svaki pošteni radnik koji je u nevolji može da računa na našu pomoć! Ako si radnik i u problemu si, znaj, mi smo uz tebe! Jer to je nešto na šta nas obavezuje i međuljudska solidarnost i sindikalno poslanstvo koje smo izabrali kao svoj put. Vama, ovde danas okupljenima, ne moram to posebno da naglašavam jer ste vi ovde iz istog razloga, jer ste solidarni, jer ste ljudi! Ali ste ovde iz još jednog razloga, jer ste i uplašeni, jer vidite šta se dešava, jer vidite da isto ovo može i vama sutra da se desi. Znam da ste uplašeni, i ja sam. Uplašen sam zato što su ljudi koji odlučuju o našim sudbinam neljudi. Možda vama ovo zvuči surovo i uvredljivo, al‘ znate li šta je meni surovo i uvredljivo, to da pošteni radnici pred njihovim vratima skapavaju od gladi a da se oni prave da to ne vide. Ti ljudi neljudi, koji su zauzeli fotelje i iz njih nama vedre i oblače nisu ljudi za koje je bilo ko od nas glasao bez obzira koji ste broj zaokružili na izborima. To su ljudi kao korov, samonikli, i guše sve ono za šta smo se godinama borili, vukovi u ovčijim kožama koji se neprimetno uvlače među nas i iznutra nas love i odstranjuju jednog po jednog. Ni na jednom glasačkom listiću se njihova imena ne pojavljuju, on posle izbora izmiljuju iz svojih mišijih rupa i zauzimaju fotelje na koje nikako nemaju pravo. Pogledajte braćo i prijatelji do koje mere ide drskost i neljudskost onih koji o našim glavama danas odlučuju, pogledajte onog jadnog i očajnog do jučerašnjeg vrednog i poštenog radnika, pogledajte i recite mi dali oni zaslužuju mesta na kojima su. Mogu oni da okrenu glavu od jednog radnika ali ne mogu od hiljadu nas i zato smo danas ovde! Prošla su davno ta vremena kada su rukovodioci mogli tek tako, ne kažnjeno, da gaze po poštenom radniku. Kada su mogli mirno da ignorišu poštenog radnika dok on skapava od gladi. Ta takva vremena su rodila nas i zato ćemo se mi, do poslednjeg atoma snage, boriti protiv njih, boriti da se ta vremena nikada više ne vrate!
Ali ne dajte braćo i prijatelji da vas zavede ovo što vidite, da vas vaše vlastite oči odvuku na krivi put. Danas stvari, vrlo često, nisu onakve kakve izgledaju. Kao što i sami znate, a zato danas i jeste ovde, zato što to znate, mi nismo organizatori onoga protesta, i nemamo u njemu nikakvog udela. Prvo, mi se nikada nebismo odlučili za miran protest pošto ljudi kojima taj protest treba da bude upućen ne razumeju mirnu i staloženu reč, već samo buku i viku. Drugo, mi nikada nebismo dozvolili da neki radnik ugrožava svoje zdravlje i svoj život u cilju rešavanja bilo kojeg pitanja. Dovoljno je što je naše zdravlje ugroženo od stresa i pritiska koji trpimo svaki dan, al‘ mi smo to sami izabrali. Dakle, ako iza toga ne stojimo mi, ko onda stoji, pitam ja vas!? Pitam ali odgovarati mi ne morate jer svi vrlo dobro znamo, iz dosadašnjeg iskustva, koji su ti koji su na takav čin spremni. Pitaću vas i ovo, ko je taj čovek koji tamo, navodno, ne primećen sedi pet dana i gladuje? Kako je to, u opšte, moguće? Ima li iko ovde toliko glup da ne vidi da je to još jedna njihova nameštaljka da se Slobodni Sindikat optuži za njihove podle i prljave rabote, da se Slobodni Sindikat time destabiliše i eliminiše, jer mi smo ti koji sprečavamo da oni ovde ne vršljaju i da se naša krvavo stečena otadžbina ne arči po belosvetskim kuplerajima!

 
Direktor je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i u tišini posmatrao petogodišnju devojčicu sa kikama, kako predano i pažljivo celu stranicu bojanke boji crvenim flomasterom. Oboje ih iz transa trže zvonjava telefona. Broj koji je poigravao na displeju je bio u memoriji njegovog telefona godinama, ovo mu je bio prvi put da ga vlasnik, čije je ime stajalo uz njega, izmami na videlo. Savlada neobjašnjivu potrebu da stane u stav mirno, zažmuri, udahnu duboko i ozbiljnim ali ležernim glasom progovori u aparat:
-Da, molim.
-Gledate li vesti?
-A, to ste vi gospodine predsedniče, dobro veče, kako ste?
Tišina sa druge strane je insistirala na odgovoru na postavljeno pitanje.
-Da, naravno. – slaga.
-I?
-Iskreno, ne znam šta bih vam rekao.
-Ako hoćete, mogu ja da vam kažem šta bih želeo da čujem?
-Situac…
-Želeo bih da čujem: ne brinite gospodine predsedniče, stvar je pod kontrolom, već smo preduzeli sve neophodne mere, možete računati da je sređeno, uživajte u vikendu, to bih želeo da čujem, možete li to da mi kažete?
-Mogu, ali…
-Možete li to da mi kažete bez „ali“?
-Ne.
-Razočaravate me. Više sam očekivao od vas, mnogo više. U ponedeljak u podne imate konferenciju za štampu ispred preduzeća na kojoj ćete dati izjavu da je problem rešen na obostrano zadovoljstvo, naravno ako tog štrajkača ne bude tamo, ili ćete preuzeti potpunu odgovornost za celu situaciju i zbog toga podneti momentalnu ostavku.
-Ali…
-Vikend ide, lepo je vreme, malo ko će ostati u gradu, mnogo štošta može da se desi a da niko ne primeti. Rešite to. Imam za vas velike planove, nemojte to baciti u vodu zbog ovakve gluposti.
 

Nastaviće se…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s