Glad

sreda

Veliki crni automobil sa zatamnjenim staklima se zaustavio pred širokim platoom. Iz njega, sa zadnjeg sedišta, energično iskoči elegantno obučen čovek od trideset i nešto, sa podužom, zalizanom smeđom kosom. Njegov preplanuo ten nije bio primeren tom prvom majskom radnom danu ali nije odavao dali je takav postao pod uticajem tropskog sunca na nekom dalekom ostrvu ili je posledica uživanja na nekom ekskluzivnom švajcarskom skijalištu na kojem još uvek ima snega. Uglancane italijanske cipele su same poskakivale mermernim stepenicama. Pogled, sakriven iza crnih naočara za sunce, vukao je u levo dok je glava bila usmerena direktno prema cilju. Tudio se ostati što ležerniji i hladnokrvniji na neobičan prizor koji ga je dočekao sa leve strane velikih staklenih vrata. Čovek njegovih godina, ili je na prvi pogled samo tako izgledao, neobrijan i neočešljan, u jeftinom sivom odelu, je sedeo na komadu kartona. Pored njega je stajala smotana vojnička vreća za spavanje, a iznad njega, na velikom kartonskom transparentu zakačenom na dva duža štapa, crvenim slovima ispisana parola „ZAUSTAVITE NEPRAVDU“. Trebalo mu je mnogo samokontrole da pređe ceo plato i smireno uđe kroz automatska staklena vrata u zgradu i zatim do info pulta a da pri tom ni jednom ne pogleda direktno u protestanta pred ulazom.
Za masivnim drvenim pultom stajao je stariji, sed radnik obezbeđenja. Na džepu plavog sakoa imao je zlatnim koncem izvezen grb firme “SIGURNOST“ koji je više priličio nekoj kraljevskoj porodici nego firmi koja javnim preduzećima iznajmljuje portire. Radnik obezbeđenja srebrne kose pogledom je pratio direktora od samog izlaska iz automobila kako energično korača prema njemu i kada mu je prišao na primerenu razdaljinu, celo lice razvuče u izveštačen osmeh.
-Dobar dan gospodine direktore, jeste li se malo odmorili za praznike?
Direktor nije voleo poltrone. Bio je jedan od njih i zato je znao koliko malo poštovanja oni zaslužuju.
-Šta je ovo? –upita tihim ali prodornim glasom.
-Koje dr…, gospodine direktore? – nađe se iskreno zbunjen jer je bio siguran da direktor nije primetio protestanta pored ulaza.
-Kako koje, pa ovaj cirkus napolju?!
-A to, nisam bio siguran dali ste opazili.
-Kako da ne opazim ako mi neko sedi pred firmom sa onolikim transparentom? Ko taj uopšte?
-Radnik, ustvari bivši radnik, dobio je otkaz.
-Pa šta sad radi tu?
-Ako sam ja dobro razumeo, štrajkuje glađu.
-Štrajkuje glađu?!?!
-Ako sam ja dobro razumeo.
-Od kad je tu?
-Ja sam došao jutros u petnaest do sedam, on je već bio tu.
-Ne pitam te kad si ti došao, nego kad je on došao?
-Pa ne znam.
-Kako ne znaš?
-Kažem vam da je već bio tu kad sam ja došao na posao, u petnaest do s…
-Imate sigurnosne kamere ispred, pogledaj snimak!
-Nemam ja pristupa tome, morao bih da zovem u centralu.
-Pa zovi! Kakva ste vi „Sigurnost“ kad ovde može da vam dođe ko god hoće i kad god hoće!
-Ali on je napolju, to nije naše, pločnik je opštinski, naše je samo u zgradi.
-Pa napolju je, al’ može svaki čas i da uđe, šta ćete onda?
-Ako ne bude pravio problema, ništa.
-Kako ništa?!?
-Ovo je javna ustanova, može da uđe ko god hoće. Mi možemo da zovemo policiju ako postane agresivan, ako ne, ništa. Mi nemamo odobrenje za upotrebu sile.
-Pa zašto mi vas onda uopšte plaćamo, k’o da mi ne znamo sami da zovemo policiju?
-Zbog zakona o Bezbednosti javnih objekata i objekata od javnog značaja.
-Pitanje je bilo retoričko.
-Izvinite.
-Nađite taj snimak i da mi što pre javite od kad je ovaj ovde, jasno!? –okrenuo se i otišao da nebi dobio još kakav odgovor.

 
Znao je da nikakve veze nema od kad je štrajkač tu, nema novinara i gužve što znači da slučaj još nije eskalirao, još nije kasno da se sve tiho reši. Snimak je tražio samo da reinstalira autoritet. Prva stvar koja mu je pala na pamet je da ga neko sabotira. Od trenutka kada je imenovan za direktora se je suočavao sa otvorenim neslaganjem protivnika i prikrivenom sujetom pristalica. Ni njemu se nije sviđala pozicija koja ga je zapala. On se je nadao nečemu mnogo „političkijem“, nekom mestu u vladi, ali su na izborima prošli slabije od očekivanog pa su koalicioni partneri pokupili sva mesta predviđena za njih, mlađe članove stranke. Predsednik je čekao do zadnjeg trenutka sa sastavljanjem koalicije, čekao je da oni njemu priđu da bi tako imao bolju pregovaračku poziciju i nije mu se dalo objasniti da vreme ne radi njima u korist. Njegova tvrdoglavost i samovolja je proizvela da koalicioni partner dobije više funkcija u vladi nego što ima aktivnih članova u stranci. Direktorska fotelja koju su mu dodelili je mnogo više obećavala nego što je davala. Imidž koji mu je bilo izuzetno važno da održi je bio skup. Njegovi finansijski resursi su još za vreme izbora bili iscrpljeni. Bilo mu je obećavano i nekoliko mesta u upravnim odborima, kao materijalna podrška, ali ni posle pola godine od formiranja vlade do realizacije tih obećanja nije došlo. Već mu je bilo do guše sranja koja su se gomilala svaki da, ovde na poslu, gde se je na niz nesposobnih stranačkih pajtaša sa kojima je trebalo raditi svaki dan nadovezivao niz njihovih kumova i rođaka za koje tek treba naći posao za koji će biti nesposobni, kući, gde su žena i deca sa sve manje strpljenja i razumevanja čekali obećani raj, putovanja, nakite, garderobe, plejstejšne, ajfone i druge bezobrazno skupe sitnice, i ponajviše u stranci, gde je zahvalnost i oduševljenje nad novim praznim obećanjima jedino prevazilazilo divljenje „velikom vođi“. Sve ovo je bilo daleko ispod njegovih očekivanja.
Ne usporavajući i bez pozdrava je sekretarici samo rekao:
-Zovite mi odmah šefa kadrovske ovamo! –i za sobom zalupio vrata kancelarije.

 

Na sredini kancelarije je stajao sitan i potpuno bezličan čovečuljak u krem kariranoj košulji i štrikanom prsluku. Ćutao je i kiselo se cerio na direktora.
-Izvolite? –najzad upita direktor pošto pridošlica nije progovarao.
-Zvali ste me.
-Jel?
-Da. Ne mene lično, zvali ste mog šefa, ali on je odsutan do kraja nedelje, pa sam ja došao umesto njega. Ja sam zamenik šefa kadrovske službe.
-A šef je odsutan do kraja nedelje?
-Da.
-Sastavio praznik i dva vikenda, je li?
-Pa da.
-I to baš sad?
-Paa…
-Da vas pitam nešto, kuda ste vi došli danas na posao?
-Paa, preko Novog naselje, ja živim ovako kod…
-Ne pitam vas to, nego kuda ste ušli ovde u zgradu?
-Paa, ovamo iz dvorišta, na zadnja vrata.
-Ma je li, na zadnja vrata?
-Da, ja ostavljam bicikl dole u kotlarnici, ne daju mi da ostavim ispred, kao ružno je tu da bude isp…, u stvari može bicikl da razbije staklo dole na ulazu pa ga zato ostavim ovamo iza, i onda uđem na zadnja vrata.
-Baš zgodno, da vi uđete na zadnja vrata i da ne vidite šta se ispred dešava.
-Nisam video ali znam šta se dešava, rekla mi je koleginica iz kancelarije.
-Znači znate i ništa?!
-Nisam mislio da to ima neke veza samnom.
-Kako nema?! Pa zar nije on jedan onih sa liste?!
-Mislite na ove koji su posle reorganizacije trebali da budu otpušteni? Jeste.
-Pa? Zar otkazi ne idu od vas iz kadrovske?
-Idu.
-Pa, kako onda nema veze sa vama? I gde su ostali, na spisku ih je bilo sedamnaest, a samo jedan dole protestuje?
-Samo njemu je uručen otkaz.
-Zašto?! Pa jesam li ja izričito naredio da to mora da se završi u aprilu da mogu otkazni rokovi i eventualne žalbe da se reše do kraja juna da mi se ne prenosi u novi kvartal. Ne možemo u istom kvartalu i otpuštati tehnološki višak i zapošljavati nove ljude, znate li kolika je lista ovih što čekaju?
-Znam, obavešten sam o tome. Šef je rekao da otkaze uručimo u zadnji petak aprila, da ljudi imaju malo fore da se smire za praznike, da se izbegne „gužva“.
-I zašto to nije urađeno?
-U petak je rekao da sačekamo do pred kraj radnog vremena…
-Da sačekate dok on ne zbriše ranije?
-To ne mogu da potvrdim.
-Mogu ja. I šta se onda desilo, zašto to nije urađeno pred kraj radnog vremena?
-Zato što su i svi ostali „zbrisali“, kako ste vi rekli, ranije. Osim…
-Osim ovog jadnika dole.
-Da.
-Vi ste, vidim, vrlo odani svome šefu.
-Hvala.
-Nisam to baš mislio kao kompliment. I siguran sam da imate neki vrlo brz i efikasan način komunikacije sa njim.
-Moglo bi se reći, ali…
-E pa sad iskoristite taj vaš način, onako brzo i efikasno i poručite mu da se do kraja radnog vremena nacrta tu gde sad vi stojite.
-Izvinite, gospodine direktore, ali čini mi se da je to malo nerealno za očekivati, šef je, mislim, negde u inostranstvu.
-E ako je u inostranstvu onda mu poručite da me čeka ovde sutra ujutru kad dođem na posao. Daću mu fore do podne ako donese dokaz da je bio na drugom kontinentu. U protivnom, nek ne dolazi više uopšte!
-Preneću mu.
-Ne sumnjam. I još nešto, gde su ostala rešenja?
-U mom stolu.
-Neka tamo i ostanu dok ovo sranj…, dok ovu situaciju ne rešimo.
-Razumem.
-Ovo mislim da ne treba naglašavati ali ću ja naglasiti: ključ je dikrecija.
-Naravno gospodine direktore. Doviđenja.

 

Ženski glas je dopirao iz spikerfona na direktorovom stolu:
-Gospodin iz Sigurnosti, sa info pulta je tu.
-Ko?!
-Portir!
-Pošalji ga unutra.

 

Na jedva korak od tapaciranih vrata kancelarije stajao je sedi čikica u plavom sakou. Bez pulta je bio dvadesetak centimetara niži i sad se videlo da mu je službeni sako veći za bar dva konfekcijska broja. Lice između uštirkane kragne košulje i belih šiški i dalje nije bilo moguće razaznati od usiljenog osmeha, samo su sad oči na njemu treperile od straha.
-I, jeste li pregledali snimke.
-Da. Ne ja, tamo u…
-I!?
-Malo je neprijatno.
-Verujem. Da čujem!?
-Od petka.
-Šta bre od petka!?!?
-Od petka je tu.
-Od petka!?!?
-Da. U petak je u tri otišao sa posla i oko šest popodne se vratio sa vrećom za spavanje i transparentom. I od tad je tu.
-Od petka popodne je on non-stop tu i vaši nisu našli za shodno da nekoga obaveste?!
-To ne možemo da potvrdimo.
-Šta?
-Da je non-stop bio tu. Kamere su na senzor i pale se samo kad se neko kreće ispred ulaza, a on je pored, van dometa senzora. U petak oko šest popodne su prošli neki momci tu ispred i aktivirali kameru, na tom snimku se vidi da on već sedi tamo, kamera se posle nije palila sve do nedelje, tad su neki psli lutalice trčali preko platoa. Oni obično ne aktiviraju senzor, verovatno je bio neki jako veliki među njima. I to je to je sve do srede ujutu.
-Šta je sa ovom drugom kamerom, na drugom uglu zgrade?
-To je lažna kamera, samo kućište sa crvenom lampicom.
-A ni vaši radnici nisu ništa videli, predpostavljam?
-Mi smo tu samo kada ima nekog u zgradi, vikendom i praznicima ne, uključen je alarm i nema potrebe za ljudstvom.
Približio se za dva koraka direktorovom stolu. Njegovo lice je u momentu tranformisalo u ne lepo ali prijatno. Nestalo je usiljenog osmeha. Strah iz očiju zamenilo je skoro očinsko razumevanje. Čak je i boja njegovog glasa bila drugačija, toplija.
-Vidite dirktore, ja razumem vašu situaciju i vaš, da tako kažem, određeni stepen neupućenosti u sve sfere funkcionisanja ovog preduzeća, vi ste vrlo kratko ovde, i da budem iskren, snašli ste se mnogo bolje nego što su mnogi očekivali, ja bih rekao i bolje nego većina vaših predhodnika, a dočekao sam ih i ispratio mnogo, sve ovo vam deluje kao veliki sistemski problem samo zato što je situacija neuobičajena i, da tako kažem, osetljiva, ali vas uveravam da je u normalnim uslovima ovo najoptimalnije rešenje za zaštitu objekta. Budimo realni, nije ovo banka, nema ovde ničega toliko vrednog da bi bilo potrebno pooštravati sigurnosne mere.
-Objasnite mi, molim vas, još ovo: zašto ja imam utisak da vi niste onaj isti radnik obezbeđenja sa kojim sam ja jutros razgovarao iako jasno vidim da jeste?
-Ne znam šta bih vam na to odgovorio. –usnama mu prelete blagi osmeh.
-Ništa, sve mi je jasno. Hvala vam.
 

Nastaviće se…

Advertisements

4 thoughts on “Glad

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s