Posle Kraja Vremena

Ne, vreme nije beskonačno. Ono postoji samo kad postoji nešto, bilo šta što bi se vremenom menjalo. Makar to bile neprimetne i potpuno zanemarljive promene u periodu od stotinu milenijuma vreme bi imalo svoj tok. Ako ne postoji ništa što bi se vremenom menjalo ne postoji ni vreme. Ovo je priča o onome što se desilo posle kraja vremena.

 
Bog je, pognute glave, skrušeno sedeo na rajskom prestolu koji je, usled nedostatka bilo čega, imao oblik sećanja na oblak. Pošto ni sećanje, kao i sve ostalo, nije postojalo, bog je izgledao kao da sedi na jako maloj hoklici. Svoje božanske ruke je imao prekrštene na svojim božanskim kolenima i u njih zabijenu svoju božansku bradu. Ništavilo raja je prekrivao tanak sloj prašine. Ne bukvalno pošto raj nije nešto materijalno na šta može da padne prašina, a i prašina, kao i sve ostalo, više ne postoji. Bog je bio tužan i razočaran novonastalom situacijom. Moglo bi se čak reći da je bio depresivan, samo da je depresija još uvek postojala. Iako svevideći i sveznajući nije očekivao da će se ovako završiti i da neće ostati baš niko, čak ni anđeli. Do duše, ostao je bio još jedan anđeo, onaj pali, ali je on boravio malo istočnije. Promeškolji se na tom na čemu je već sedeo i još jednom duboko uzdahnu.
-Znači, to je to? -iz dubokih misli ga trže prodorni glas nečastivog. –Moram da priznam da sam mislio da nećeš imati muda da to uradiš. Svaka čast, evo ruka!
A ruka je bila velika. Sjajna, vatreno crvena koža koja je podsećala na krljušti sa retkim, crnim čekinjama. Snažni prsti su se završavali dugačkim, crnim kandžama. Bog podiže samo kraičak obrve prema njoj i osta nepomičan.
-Ja kad nešto kažem, ja to i uradim. –promrlja bog.
-Ako ti tako kažeš. –reče đavo zajedljivo.
Sotona se osvrnu oko svoje ose i osmotri prazninu beskraja.
-I ’ladno niko nije ostao?
-Niko. –potvrdi bog.
-Ni anđeli, ni svetci?
-Vidiš da nema nikoga.
-Čak ni ovaj tvoj mali, Isus?
-Ma jok. Eno imaš u Novom Zavetu sve zapisno, nema šanse.
-Nisi mogao bar za njega nešto da izmuvaš, da mu progledaš kroz prste?
Bog ga iznenađeno pogleda.
-To je strašni sud, tu nema protekcije.
-Ne? Pa kako si se ti onda izvukao?
-Ja ne mogu sam sebi da sudim, nije etički.
-A da jesi, šta bi bilo?
-Ajd’ pusti me sad sa tim hipotetičkim pitanjima, zar nemaš ti gužvu tamo kod tebe?
-Ne, kakvu gužvu?
-Pa jel nisu sad svi kod tebe?
-Ne, završili smo to.
-Kako završili, pa trebali su svi grešnici i nevernici da večno gore u paklu.
-A koliko traje večnost kad nema vremena, molim te? Spičili smo im celu večnost onako, od jednom i gotovo.
-Ma dobro, i onako više nema veze…
-Pa jebi ga, samo jedna strana nema nikakvog smisla. Čemu da služi pakao bez raja? Kako znaš šta je zlo ako ne postoji dobro?
-A svet i to?
-Vratili smo sve u ništa kao što je i bilo.
-Dobro, dobro. –tešio je sam sebe.
Bog se je vrpoljio na svom mestu ne podižući glavu, bilo je očigledno da je hteo još nešto da kaže ali da mu nije išlo sa jezika. Nervozno je cupkao svojim božanskim nogama.
-Ništa, idem ja onda. –reče Belzebub odugovlačeći.
Demon je polako odmicao, sitnim koracima. Njegova znatiželja je rasla a koraci smanjivali. Kada je bio toliko usporio da je gotovo stao začu tih bogov glas:
-Lucifere!
-Molim? –princ pakla se okrete k’o iz puške.
-Aaaaaa… –započe bog stidljivo- šta misliš ti… kada bi mi… mislim ja pa onda ti…
-Šta?
-Da probamo ponovo?
-Šta?!
-Pa sve, još jednom, sve iz početka. Šta kažeš, ti i ja, k’o nekad?
-Ti i ja? Sve iz početka?
-Da! Šta kažeš? K’o nekad?
-Nema šanse!
-Zašto?
-Sa tobom, nikad više!
-Zašto?
-Zašto?!? Pa zato što si prevarant!
-Ja? Prevarant? Ne znam na šta aludiraš.
-Ne aludiram nego ti otvoreno kažem da si prevarant. Sa tobom neću više da imam nikakva posla.
-Uopšte ne razumem zašto se ljutiš.
-Ne razumeš?!? Pa ljutim se zato što si me potpuno izbacio iz igre!
-Ja tebe? Kad?
-Ni ne sećam se više, skoro odmah na početku. Ja sam samo bio tu k’o neki portir u onom šugavom paklu, ono dole si sve ti sam.
-Ja sam samo hteo da me vole.
-Dao si im sto nekih drkavih religija, sve isto sranje samo drugo pakovanje…
-Pa hteo sam da im ponudim više opcija.
-…predstavljao si im se u raznim oblicima i pod raznim imenima…
-Lepo sam im rekao da sam samo jedan.
-Samo jedan, al’ koji!?! Svi su mislili da je baš njihov onaj pravi…
-I bio je.
-…a nisu imali pojma da je sve to isti kurac, da si sve to ti!
-Ja sam im dao slobodnu volju da izaberu šta im se sviđa, ovako sam samo hteo sebi da poboljšam šanse.
-Kakvu slobodnu volju, kakvo biranje? Ako izaberu mene goreće u paklu celu večnost, a sve drugo si ti. Kakv je to izbor? U ostalom, ja sam mislio da će to da bude onako, više zajebancija, kao neke fore i smicalice, pa ko koga zajebe, a ne ova klanja, mučenja i sve. I što je najgore, oni se kolju i ubijaju zbog tebe za tebe. Pa šta ja onda tu treba da radim kad je tvoja, kao dobra, strana takva?
-Pa zato ti kažem da probamo opet! Sad će sve da bude bolje.
-Šta će da bude bolje, šta ćeš da promeniš?
-Ja!?! Što ja da menjam? Ja sam svoj deo obavio vrhunski, oni su pogrešno shvatili suštinu.
-Naravno da su pogrešno shvatili kad si im sve zakukuljio i zamumuljio i pustio sveštenicima da im oni tumače kako oni hoće i kako njima odgovara. Što nisi sve lepo napis’o, jasno i jednostavno pa da ne bude zabune?
-Hteo sam malo da dodam na literalnoj vrednosti.
-Al’ si mu ga dodao.
-Baš je lepa knjiga, šta ’oćeš, ja sam je pročitao sto puta. Nego, šta kažeš za ovo, a?! Sad imaju iskustva, mora biti bolje.
-Ako praviš sve iz početka, od nule, iskustvo se ne prenosi.
-Ma znam, to sam rekao onako, figurativno.
-Vidim kako znaš. Nego da rezimiram, samo da potvrdimo da sam te dobro razumeo: ti si mislio da sve uradiš iz početka, sve da ostaviš isto, samo na kraju da bude bolje?
-Da!
-Ti si puk’o skroz. Raditi iste stvari na isti način i očekivati drugačiji rezultat, pa to je definicija gluposti.
-Šta ti meni govoriš šta je definicija gluposti, pa ja sam je izmislio. Glupost mislim, ne definiciju.
-E ajd’ sad, kad smo već kod gluposti, objasni ti meni, zašto? Šta je tu trebalo da bude fora?
-Oni su me najviše voleli. –promrmlja, po malo postiđeno, sebi u božansku bradu.
-Ali…?
-Nisu baš najbolje kapirali šta je poenta pa su malo preterivali.
-Malo preterivali?!? Hiljadama godina krvi do kolena i tebi je to malo preterivanja?
-Pa šta sam ja tu mogao, kako da kažnjavam one koji me najviše vole, na šta bi to ličilo? Ko bi me posle voleo? Al’ ovaj put će biti bolje, siguran sam.
-To si rekao i prošli put. Nema šanse, rekao sam ti.
-Ma daaaj, što si takav?
-Ti si psihopata, narcisoidno-egocentrični manijak i prevarant i ja neću da imam ništa s tobom. Odlazim!
-Dobro onda, razmisli još malo, pa se javi kad se predomisliš!
Pre nego što su te zadnje reči bile izgovorene, oblačić dima, koji se pojavio na mestu na kojem je stajao Satana, je nestao.

Bog je sad, na svojoj nepostojećoj hoklici, sedeo malo uspravljenije. Ideja o ponovnom stvaranju sveta ga je zagrejala. Sama pomisao na to da bi ponovo imao svoje obožavaoce ga je vinula u nebesa. Ne ova nebesa na kojima je inače bio, već neka druga, metaforična. Njegovo sanjarenje o bekonačnim rekama sledbenika prekide nakašljavanje čija je namera bila da se diskretno privuče pažnja na pridošlicu, a zvučalo je kao savršeno sinhronizovan zvon miliona crkvenih zvona.
-Idi bre u…, prepade me! –reče bog sakupljajući raspršene misli.
-Došao sam samo da vratim alat. –reče visoka crna spodoba sa ogromnom kapuljačom na glavi ispod koje se samo dala naslutiti belina lobanje. U jednoj koščatoj ruci je držao dugačku, crnu kosu a u drugoj peščani sat bez ijednog zrnceta peska, i pružao ih prema bogu.
-Ja sam mislio da nema više nikoga.
-Nema.- odgovori otresit gvozdeni glas.
-Zadrži to ako želiš.
Ne shvatajući svrhu, smrt upitno pogleda u predmete u svojim rukama, spusti ih pored tela i reče jedno neodlučno:
-Hvala.
-Kad smo već tu, da te pitam: kakvi su ti planovi za budućnost?
-Nema budućnosti, -reče smrt pokazujući prazan peščani sat – vreme se završilo.
-Ma dobro, znam to, nego kakvi su ti planovi, šta ćeš da radiš?
Smrt samo zbunjeno sleže ramenima.
-Znaš zašto te pitam, razmišljao smo da celu stvar probamo još jednom, sve iz početka? Već sam pričao sa đavolom i on je, u načelu, za. Moraćemo posle samo još jednom proveriti da li još uvek postoji, nešto mi je sumnjivo nestao… U ostalom, on me je sam pohvalio kako mi je baš super išlo zadnji put i da bih, bez problema, mogao sve sam, tako da možemo i bez njega.
-Hmm, samo dobro, bez zla, zanimljiv koncept, svakako drugačiji.
-Ne drugačije, isto, samo iz početka.
-Ahaa, mislite da krenete odmah iz religijske konfuzije, različiti vi na obe strane, i dobro i zlo? To bi verovatno moglo, samo ne vidim svrhu, to je ovo što smo imali sada, pa vidite rezultat, najgora od svih varijanti.
-Što najgora, šta joj je falilo?
-Ma dajte molim vas. Jel vi to ozbiljno? Ja sam se sav grozio od ovoliko mržnje. Hiljadama godina smo u krvi do lakata, konstantno, i vi pitate šta joj je falilo.
-Dobro, priznajem, bilo je par neprijatnih situacija, ali to je normalno kada postoji slobodna volja. Gledaj stvari šire, globalno.
-Globalno je još gore. Individualno se mogu naći neki svetli primeri, ali globalno, to je beskrajno more ljudske gluposti i mržnje.
-Da bi mogli da vole moraju da mogu i da mrze, a šta će od to dvoje izabrati je opet deo slobodne volje.
-Slobodna volja, sama po sebi nije loša, ali u kombinaciji sa nekim drugim stvarima, kao što je glupost, je katastrofalna. Svaki put kada su se te dve stvari udruživale ja sam morao da zovem Valkire u pomoć.
-Problem je u tome što ako im ne daš izbor nego se samo postaviš, osećaj je onako, mlitav, nikakav, ali kad baš tebe izaberu od svih, i još kad se malo pobiju zbog tebe, onda se osećaš baš onako, božanski.
-To vam ja ne bih znao, mene niko nikad nije izabrao. I ona malobrojna nekolicina koja je dizala ruku na sebe se je pokajala na prve znake bola, mnogo pre nego što su mene ugledali.
Smrt spusti jedan kraj kose na tlo a na drugi se tugaljivo nalakti.
-Vrlo je deprimirajuće stalno slušati ista pitanja na koja ne postoji odgovor: Zašto baš ja? Zašto baš sad? Na kosti jedne ruke mogu da nabrojim sve one koji nisu postavili pitanje sa, toga trenutka, najočiglednijim odgovorom: Jesam li mrtav?
-Pa si ti zato, onomad, odlučio da je sasvim primereno onim pijanim budalama reći da nisu, već da je skrivena kamera. Sećaš li se tog cirkusa? Jadnog Petra su vukli za bradu, mislili su da je lažna, onim prljavim rukama su anđelima umazali krila, onaj jedan je čak povratio u veliku knjigu.
-To što su im ruke bile umazane krvlju je vaša zasluga.
-Dobro, pustimo sad to. Nego, jesi li ti za još jedan krug?
-Raditi iste stvari na isti način a očekivati drugačiji rezultat je…
-Da znam, definicija gluposti, ali nisam ja mislio da bude sve isto, nisam ja glup!
-Šta biste promenili?
-Evo, ti si ih upoznao sve, bio si sa njima na samom kraju, na šta su se najviše žalili?
-Na nesreću.
-Pa eto, dodaćemo im sreće.
-Njihova nesreća nije posledica nedostatka sreće već preterane želje za istom. Toliko su opsednuti traganjem za srećom da je ne vide ni kad je nađu. Ili, i ako je vide, nastave traganje za još većom, dok na kraju ne stignu do mene, iscrpljeni i nesrećni. Još im gore bude kad shvate da nikome ne nedostaju zato što i svi drugi bezglavo jurcaju za srećom koja je u stvari svuda oko njih.
-Ne razumem, zbog čega ne prepoznaju sreću? Ja znam, najsrećniji sam kad me svi vole.
-Zbog gluposti. Mržnja, pohlepa, zavist, sve su to oblici gluposti, i sve ih to sprečava da budu srećni. Ako bi ukinuli glupost…
-Oooo, pa to ne mogu, sećaš se kako je bilo pre gluposti, niko me nije voleo…
-Tada je bilo najviše sreće. I ja sam imao najmanje posla.
-Ma to je bilo sve nakaradno. Da sam ih pustio…
-Da ste ih pustili, ali niste.
-Ej, video sam ja gde to sve vodi i raskantao na vreme. U ostalom, ja sam njih stvarao da vole mene a ne da se tu vole između sebe, na šta to liči?!
-A slobodna volja?
-Imali su je, šta ću im ja što su birali pogrešno.
-Vi ste im pisali da se vole međusobno, ljubi bližnjeg svoga.
-Pa jeste, ljubi, al’ prvo mene, pa onda bližnjeg!
-A da je bar malo smanjite?
-Ne vredi, probavali smo i sa pola-pola, i džaba. Čim nauče da pišu i da čitaju počnu sa tim nekim obrazovanjima, racionalnim objašnjenjima i sve mi ove zalude sa tom naukom. Čim im objasne šta kako radi ja sam izvisio. Samo ovako, dok je glupost u velikoj većini, imam neke šanse.
-Ako ostavite ovoliko gluposti ja vam ni neću trebati, samo stvorite mnogo Valikra, ratovi su njihova specijalnost.
Bog je u svojoj božanskoj glavi vagao mogućnosti, i za postizanje željenog cilja nije bilo mnogo početnih opcija. Podiže pogled sa svojih božanskih sandala i na tlu ugleda dugačku, crnu kosu i peščani sat bez ijednog zrnceta peska. Oblačić dima se je već razišao.
-Ja samo želim da me vole. –reče bog, tiho, za sebe, kao pravdajući se.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s