Nova Godina

  Sanjala je njihovo venčanje. Ali ne onakvo kakvo je bilo, njih sedam u opštini, računajući tu i  matičara i par koji je čekao da se „registruje“ posle njih, u utorak pre podne, sa škembićima u Ekspres restoanu umesto svadbene gozbe, već venčanje iz nekog Američkog filma, na proplanku na obali mora. Na tom venčanju iz sna umesto matičara stajao je Ričard Čembrlen kao sveštenik iz serije Ptice Umiru Pevajući, jedini muškarac, pored Steve, za kojim je uzdisala. Iza njih je bilo stotine svatova nejasnih lica, svi u belom. Ni njih dvoje nisu bili onako mladi, tek punoletni, već su bili zreli, u punoj snazi, trideset i par. Stevo je nosio beli frak. Ona satensku venčanicu sa čipkom. Držali su se za ruke. Čembrlen je u rukama držao crnom kožom ukoričenu bibliju. Govorio je tiho i melodično:

  -…da je voliš i poštuješ?

  -Da! –gromkim glasom odgovarao je Stevo.

  -…u bolesti i zdravlju?

  -Da!

  -…u siromaštvu i blagostanju?

  -Da!

  -…dok vas smrt ne rastavi?

  -Dok nas smrt ne rastavi. –ponovi Stevo sa osmehom na usnama.

  Tu se san prekinu.

  

  Stevo se sa velikim naporom podiže na ivicu kreveta. Bio je u godinama kada mu je sve predstavljalo napor. Nije bilo loša Marina ideja da posle ručka odspavaju da mogu budni da dočekaju Novu godinu, taman će i testo za krofne nadoći, da se malo zaslade. Samo da je Stevi prostata dozvoljavala barem sat sna u komadu. Sa setom se je sećao vremena kada je ustajao samo jednom na noć. One noći kada se je moglo i bez odlaska u vece su bile preduboko zakopane u sećanju. Nazuo je papuče i stenjući se podigao na noge. Pomislio je na životnu ironiju, dok mu je bilo lako da ustaje nije morao, a sada, kada mu je to izuzetno teško, mora svaki čas.

  -„Kanda mi je istek’o rok trajanja, dok mi je pišanje glavna stvar u životu“. –mislio je u sebi dok je sitnim koracima obilazio masivan drveni krevet. Mara je ležala na boku na svojoj strani kreveta, okrenuta prozoru. Noge su joj virile ispod jorgana. Stevo brižljivo navuče jorgan preko njih.

  -„Uvjek su ti ’ladne noge i uvjek ih otkrivaš. Kud ti bosa u snu ’odaš kad su tako ledene noge, da mi je znati?“

  Prišao je prozoru i dodirom proverio temperaturu radijatora. Napolju je bila magla i bljuzgavica. Ništa više nije kao što je nekad bilo, čak ni zime. Sećao se obilnih snegova i metarskih smetova iz detinjstva, kada je u školu išao kroz prtine koje su bile više od njega. Danas je i sneg postao luksuz. Oni su se kao deca „rodlali“, kako se je to tad tamo zvalo, niz beskrajne strme Krajiške livade, na ostatku starog drvenog korita. Tek po koja „curica“ iz bogatije familije je imala prave „rodle“. Njih niko od dečaka nije ni želeo jer nisu bile potkovane, to je bio već neprihvatjiv finansijski zalogaj, i zato su bile spore. Najlonski džak napunjen senom je bio deo tehnološke revolucije. Sremska ravnica je sankanje gurnula u pola veka dug zaborav. Sneg je sada, bar je u njegovoj glavi to tako izgledalo, padao samo na Kopaonik, Zlatibor i druga skupa mesta gde mogu da se sankaju samo bogataška deca.

  -„Sirotinjo, i bogu si teška. Uvijek si i bila, al’ sad, kad te ni on više ne pogleda… Prije si bar kad pišaš, piš’o po svima jednako, i po bogatima i po sirotinji, sad si i tu poč’o pravit’ razliku. E jebem te živote, kad se sve samo na pišanje svodi.“

 

  Vratio se u spavaću sobu sa novinama u rukama. Ponovo je iščitavao teve program i sa nevericom tiho coktao.

  -„E jebem ti…, evo vid’ da danas ništa živo ne valja, novogodišnji program počinje tek poslije dnevnika, i to prvo repriza od ko zna od kad. A i onako je deset godina sve isti program, ni ne znaš jel’ repriza il’ nije. Nekad je novogodišnji program trajo’ o čitav dan, i sve novo snimali, repriza od prošle godine se davala dan-dva ranije. I samo pjevači, nasnimali još prije dva-tri mjeseca, svi još od mora crni k’o naviksani, pa puštaju k’o uživo, odbrojavaju u ponoć. Nema ništa k’o što su prije Sedmorica Mladih snimali, da se čovjek malo nasmije… A vid’ i novina, matere ti, da nema programa i čitulja ne bi imali šta na dvije strane u nji’ pisati, nije ni čudo što smo i mi u nji’ dosp’jeli“.

  Brzo je preskočio deo sa čituljama, ne zato što se bojao smrti, nego zato što se osećao krivim, već godinama su svi u njima bili daleko mlađi od njega, i po ko zna koji put otvorio na članak pod naslovom „Ljubavi za šezdeset godina braka“ koji je o Mari i njemu napisala mlada novinarka lokalnih novina, fascinirana prvo njihovim dugovečnim brakom, a posle i njima samima, njihovom prostodušnošću i životnim mudrostima koje su u sebi nosili. Držao je novine ispred sebe ali ih nije čitao već se je sećao samog razgovora sa novinarkom.

 

  -Šta je tajna vašeg dugovečnog braka?

  -Inat. –reče Stevo kroz smeh.

  -Kako to mislite, inat?

  -Nama su svi branili da se uzmemo, i mi smo, svima njima u inat, evo šezdeset godina u braku.

  -Zašto su vam branili?

  -Meni su moji branili zato što je ona šokica. Ne znam, jel smije to sad tako da se kaže? Hrvatica je, a moji su srbi, krajišnici.

  -A vama su vaši, predpostavljam, branili zato što je on srbin?

  -Nije bilo mojih, ja sam ovde samo majku imala. Stevin otac je bio prek čovek, teška ruka a kratak fitilj, moja mati se bojala da bi i Stevo mog’o biti taki, zato mi je branila. Al’ nisam ja za nju marila, godinama sam je čak mrzila, zbog oca. Posle, kad je počeo onaj prokleti rat u Hrvatskoj sam vidila da je imala pravo, samo ona to, na žalost, ustvari bolje reći na sreću, nije dočekala. Moj je otac bio ustaša, sad mogu da kažem, baš me brige, ubili ga partizani četrdes’ pete na kućnom pragu, meni i materi na očima. Mati nas ondak spakuje pa bež’ di nas niko ne zna. Ako ’oćeš da te niko ne pita za oca moraš reći da si kopile. Nisam ja to tad znala, cela mladost mi presela zbog toga, dok nisam Stevu upoznala, posle, devedesetih, kad sam vidila kako se mrzedu ustaše i četnici i kako se kolju među sobom, sam vidila da sam bolje prošla k’o kopile neg’ da sam istinu kazala.

  -Kako ste se upoznali?

  -Moja mati je radila u bifeu, po celi dan, i ondak, šta god da mi zatreba ja sam morala ići kod nje u bife, samo ja nisam ’tela unutri ulaziti, neg’ sam napolju čekala dok ona iziđe. A Stevin otac je vol’o popiti pa je dolazio u taj bife. Ondak Stevo dođe oca tražiti a isto nije vol’o unutra ulaziti pa smo tako zajedno čekali ispred. I tako, reč po reč i zaljubimo se.

  -Ma nisam ja radi oca dolazio pred bife, šta je mene bilo briga za njega, ja sam radi Mare dolazio, ja sam se u nju bijo zaljubio još u školu kad smo išli, samo me bilo sramota reći.

  -Ih što laže! Nemoj mi sad tu, za novine, romantiku glumiti.

  -Ne lažem matere mi!

  -I onda, kad je to postalo ozbiljno, vaši roditelji su se pobunili?

  -Meni mati govorila: Man’ se Marija onog bosanca, ako je jedan posto k’o otac mu neš se s njim dobro provesti, malo koje veče da se on u bifeu s nekim ne pobije. A ja bila bezobrazna pa joj odgovorim: Šta ću kad sam kopile pa ne mogu birati.

  -A vaši Stevo?

  -Ma davno je to bilo, ni ne sjećam se više. –nevešto salga. Scena tog sukoba na njegov osamnaesti rođendan, koju ni Mari nikad nije tačno prepričao, mu je bila čvrsto urezana u sećanje.

 

  Bezuspešno je pokušao je da se iskrade iz kuće neopažen dok je otac večerao.

  -Đe ćeš ti?-upita ga otac punih usta.

  -Ide opet da ašikuje sa onom malom, šokicom.- majka dobaci iza očevih leđa.

  Zaprepašten činjenicom da njegova tajna uopšte više nije tajna, kao ukopan stade na ulaznim vratima. Okrenu se i pogledom pređe preko sobe. Lice Stevinog mlađeg brata, sakriveno u svesku, je kao neonski znak označavalo izdajicu.

  -Pa šta ako je šokica, šta to smeta? –osmeli se da se prvi put u životu suprotstavi roditeljima, ne zato što ih se je bojao već zato što je sad prvi put imao šta da štiti.

  -Smeta, smeta što je kopile, što ne znaš ko joj je ćaća, od kak’e je familije, a i mater joj konobarica, ko zna kak’ih bolesti ima u sebi…

  -E sunce mu jebem, Stevo, pa jel nema neka čestita cura za tebe neg’ mora ta šokačaka sirotinja?- otac je pokušavao da obuzda bes koji ga je obuzimao.

  -Pa i mi smo sirotinja. A i ona je čestita cura.

  -Sve i da jeste, kopile je i šokica je, mi se sa tak’ima ne mješamo, drugu curu traži. A i mi smo sirotinja jer smo čestiti i pošteni, ne krademo, ne varamo, i nikad nijesmo, eto zato smo sirotinja. Ne dajemo našega obraza za par dukata.

  -Ja neću druge cure, ’oću samo nju!

  -Jes’ ti čuo šta sam je tebi rek’o?

  Stevo je od rođenja bio vaspitavan da poštuje starije, pogotovo oca, ali se je to poštovanje smanjivalo svaki put kada bi oca video kako se pijan spotiče ili valja po dvorištu i ne može da ustane. Sada je u sebi tražio ostatke tog poštovanja, da ga ponovo izvaga i premeri, ali nije mogao da ga nađe, nalazio je samo blatnjavu prazninu. Nije bilo ničega više u njemu što bi moglo da ga zaustavi.

  -Pa i njena mater je šokica, -reče Stevo mirno gledajući oca direktno u oči. –to ti ne smeta da joj zavlačiš ruke pod suknju i mećeš pare u sise?

  -O sunce ti jebem krvavo!!! – otac skoči sa stolice rušeći sve sa stola pred sobom. –’Rani kera da te ujede, eto to je! – Zatim zagrme na ženu, zgrabi je za maramu i zajedno sa pramenom kose joj je strga sa glave –Ovo si ga ti vaspitala, neđelju ti jebem krvavu, da ni ćaću ne poštuje!!!

  Majka je u rukama držala tanjir koji je uspela da sapse od pada na pod. Pogledom je streljala muža. Tresnu tanjir o sto ispred njega takvom silinom da se komadići keramike rasprsnuše na sve strane.  

  -Idi kod one šokačke kurve pa nek ti ona bolje đecu vaspita. –prosikta kroz zube i napusti sobu.

  -Vidi šta materi radiš, jebem li ti…

  -Jebem i ja tebi! To joj ti radiš a ne ja!

  -M’rš, bježi mi s očiju da te ne vidim.

  -I ’oću, neš me više nikad ni vidjeti!

Stevo izjuri kroz vrata i otac ga zaista nikad više nije video.

 

  -Čim smo postali punoljetni smo se vjenčali i odlučili smo da se odma’ preselimo ovamo, đe nama nikog od naših da nas, da izvineš, zajebava.

  -Ni ovdi ni tamo nismo imali ništa, pa kad je već ništa nek’ je bar naše ništa. Al’ evo, k’o što vidiš čedo, lepo smo se skućili.

  -Kako je to što niste imali dece uticalo na vaš brak?

  -Gre’ota reći, nemoj me, čedo, pogrešno razumeti, al’ to nam je nekako i dobro došlo. ’Teli smo mi decu, nije da nismo, samo nam se nije dalo. I medecina pre nije bila k’o danas. Da ti kažem, muški su ti k’o deca, samo traže da ih neko tetoši, i kad imaš dece ne moš sve stići potetošiti, i decu i muža, i ondak oni postanu ljubomorni, na decu. A ja, pošto nisam imala dece, stalno sam samo Stevu tetošila, i zato je on meni ost’o tolke godine.- pričala je Mara sa osmehom na usnama.

  -Ma aj’ šta pričaš budalaštine, izbrišite to. Jesi l’ ti Maro to skroz posenilila? Imali smo djete, kako nismo. Imamo ga još samo daleko živi pa rijetko dođe. Nije naš rođeni, al’ k’o da jest’.

  -Ta nisam luda, naravno da nisam zaboravila na našeg Borisa, nego žena pita za našu decu. Mi, kad smo njega uzeli, on je im’o već dvanaest godina, i nije bio voljan da ga zvanično usvajamo nego je bio kod nas kao u hraniteljskoj porodici. Sad ću ti, čedo, reći šta mi leži na duši, malo smo se ogrešili o to jadno čeljade. Voleli smo ga, nije da nismo, i sade ga volemo, al’… nismo mu bili dobri roditelji. Nije ovo lako za reći al’ je istina. Im’o je uvek i skuvano i oprano, daleko od tog’ da nismo vodili brige o njemu, samo… Nije biti roditelj laka stvar, ni za običan svet koji imade svoju decu, a kamoli za nas koji… Nit smo mi imali čestite roditelje da od njih nešto naučimo nit nam je bog dao naše dece pa da se sami… Vaspitavati i odgajati dete to ti je k’o da slep zidaš zid. Imaš u glavi kako treba zid da izgleda, al’ radiš po osećaju, kako misliš da treba, al’ ništa ne znaš dok zid ne bude gotov, mož’ da pipaš jedan deo al’ nikako ne znaš ceo zid, jel se naherio tamo il’ vamo. Pa ako si ga dobro ozid’o bude jak, stoji čvrsto, al’ ako nisi, sruši se, il’ na tebe il’ drugome na grbaču. Mi smo imali blizu po pedeset godina kad smo uzeli Borisa, pre toga trideset godina sami nas dvoje, znaš kol’ko je to eeej. Jednostavno nismo znali da se ponašamo kao roditelji. Navikli da vodimo brigu jedno o drugom pa na njega, bož’ me oprosti, skoro da zaboravimo. Jedared sam mu i rekla, da je bilo sreće da smo se Stevo i ja odlučili ranije, dok smo bili mlađi, pa da smo te uzeli još dok si i ti malen bijo, bolje bi se srodili, a ne ’vako stari, a on će meni: Ne jezim se ja na vas, srodili smo se, samo se nismo saživeli, al’ sam ja vama puno zahvalan što ste me iškolovali i od mene čoveka napravili. Sad je u Novome Sadu, oženio se, ima dve divne devojčice…, samo retko dođu.

 

  Dašak sna sa očiju mu rastera pritisak iz bešike. Uzdahnuo je duboko, više od besa što ponovo mora da ustane nego od napora. Ulična svetla su, proceđena kroz zavese, šarala zidove sobe.

  -„Blago tebi Maro, kad moreš tako spavat’.“

  Na putu do vecea proveri radijator, pa sat, baci jedan tužan pogled prema telefonu. Nadali su se da će Boris zvati da im čestita Novu godinu.

  -„Vjerovatno su zauzeti oko spremanja za doček. Sutra će sigurno.“

  Na kuhinjskom stolu je stajala plava vangla prekrivena krpom. Stevo podiže kraj krpe, baci letimičan pogled na testo i spusti je nazad. Vrati se u spavaću sobu vukući papuče i tiho reče:

  -Maro, prijeće ti tjesto za krofne, eno ga diglo krpu.

  Marin san je inače bio nežan kao paučina. On joj se sitnim koracima još približi.

  -Maro dušo, pola osam je, ode i Nova godina i krofne.

  Nežno spusti ruku na njeno čelo, zatim na obraz, spusti se na kolena, prisloni lice uz njeno i tiho zaplaka.

  Noge su mu bile potpuno utrnule, kolena više nije osećao, nije se pomerao.

  -Maro dušo, neću ja nikog zvati do ujutru, odnijeće te, šta ću ja sam?

  Vreme je letelo, ili je tapkalo u mestu. Stevo se nije pomerao, i nije išao u vece još od prošle godine.

  -Maro dušo, samo da se Boris ujutru javi, da čestita Novu godinu, pa ću i ja za tobom. Šta ću ja, dušo, ovdje bez tebe?

Advertisements

11 thoughts on “Nova Godina

  1. I mene smrt uvek rastuži…prelepa priča ispunjena tugom..tugom zbog teškog života koji su imali. Ali, ljubav je ta koja priču čini manje tužnom…i to je dobro..

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s