Amajlija

Kožna fotelje, iako je bila vrlo udobna, bola ga je sa hiljadu nevidljivih bodeža. Leđa su mu gorela ako bi se njima samo dotakao naslona. Sedeo je u tom, za tako nisku fotelju, nemogućem položaju da bi se čim manjim delom tela doticao crne kože dok mu je leva ruka drhtala na plavoj fascikli koju je balansirao na kolenima. Desnu ruku nije vadio iz džepa olinjale jakne. Metalna alka koju je njome nekontrolisano jako stiskao mu se je usecala u kožu i postala lepljiva od krvi. Dovoljno dugo je sedeo tu da su mu se čarape u starim cipelama već osušile ali noge i dalje nije osećao, nervoza nije popuštala ni za milimetar. Za njega je vreme stajalo. Povremeno bi otvorio fasciklu i iz nje udahnuo životne energije za narednih nekoliko minuta tog nepodnošljivog čekanja. Crvenim flomasterom nacrtano nesimetrično srce sa natpisom „srećno tata, volimo te“ iz kojeg su se nazirale grafitnom olovkom iscrtane mamine linije vodilje je za njega i njegovo srce, koje je, činilo mu se, više treperilo nego kucalo, bilo kao defibrilator, jedina veza sa životom, ako se ovaj bućkuriš poraza i razočaranja koji kusa svih svojih trideset i kusur godina može tako nazvati. Sve lepe trenutke je mogao izbrojati na prste jedne ruke, a zadnjih šest godina život mu se činio kao jako usporeni snimak pada aviona. Svestan da je sve što pokušava da učini da se spase potpuno izlišno, da je kraj neminovan i da je zemlja sve bliža, da sva ova agonija toliko traje samo zato što su „čudni putevi gospodnji“ i znajući kakve posledice će to ostaviti ali ni jednog trenutka ne pokazujući to, počeo da priželjkuje tu eksploziju u kojoj će se sve okončati. Iz ličnog iskustva je znao da jedna eksplozija može da promeni sve. Znao je da jedna ručna bomba može da sruši mnogo više nego kuću, da može želje i snove, i normalan život jednog dečaka da sravni sa zemljom.

Prijatna i vrlo lepa mlada žena, direktorova sekretarica, ga je sa nelagodnošću krišom posmatrala. Njegov unezveren pogled u prazno ju je činio nervoznom. Još pre petnaest minuta je trebala da mu saopšti da će morati još da čeka ali se jednostavno bojala njegove reakcije. On ni jednog trenutka nije pokazao nikakve znake agresivnosti, a i obezbeđenje je bilo odmah pored čekaonice, nije bilo razloga za strah, ali ipak, straha je bilo na pretek. Njena ženska intuicija joj je govorila da sa ovim čovekom nešto nije u redu, mogle je da opipa njego očaj. U sebi je pokušavala da sklopi i uvežba najsmireniju rečenicu, rečenicu sa snagom najjačeg sedativa, i da mu je sa najvećim saosećanjem saopšti. Usput je i sebi, vrlo neuverljivo, ponavljala da nema čega da se boji, koliko god da je lud ili očajan ne može joj ništa tu u sred banke u po bela dana.
-Hm-hmm, gos…, gospodine Rašić! –presabra još jednom izveštačeni osmeh na usnama i ponovi malo glasnije –Gospodine Rašić!
On se trže iz svog transa kao da ga je stresao elektrošok, podiže pogled prema sekretarici. Drhtavica koja mu je tresla celo telo se zaustavi na kratko.
-Mmm, molim?
-Strašno mi je žao, sad mi je gospodin direktor javio, -njegovo srce je prestalo da kuca, ponovo baci kratak pogled na crtež u fascikli, udar defibrilatora, ravna linija, u ušima mu je odzvanjalo, pred očima mu se mutilo, goreo je iznutra.
-Ali, …ja sam zakazao još pre tri meseca. –te jedva izgovorene reči su mu se vraćale u grlo i gušile ga. Metalnu alku u desnom džepu je stiskao još jače, ruka mu se grčila od bola koji nije osećao.
-Da, znam, strašno mi je žao, i direktor se izvinjava, stvarno, ali sastanak se odužio, znam da je neprijatno, ali ako vam nije problem da još malo sačekate, pola sata, sat najviše.
-I onda će me primiti? –neverica, srce poče da mu kuca neravnomerno.
-Da, naravno, direktor je čovek od reči i zato mu je strašno neprijatno što ovoliko čekate.
-Sačekaću. –vraćao mu se ubrzan ali normalan puls.
-Hoćete li možda kafu ili nešto?
-Sačekaću. –ponovi, pa kad razume pitanje dodade –Ne, hvala vam.
Uvežbani osmeh prijatnosti na okruglastom lepom licu sekretarice zameni izraz iskrenog saosećanja. Njena strepnja i strah za trenutak nestadoše. On se za nijansu opusti i nastavi da cupka nogama i glasno diše.
-Rašiću!? Nisam ni video da ste tu, sakrili ste se ovde kod Milijane. -taj poznati glas ga je isekao na komade. –Jel ovo dobra ili loša iznenadna poseta?
Zateklo ga je to pitanje, nije više znao šta je dobro a šta loše, znao je samo za očajno i još gore. Negovan i lep mladić u sivom odelu koji je stajeo pred njim bio je otelotvorenje njegovih problema, ne svih ali začetnik, zao glas, vesnik kraja. Svestan je on bio da taj ambiciozni bankovni službenik pred njim nije kriv za sve to što mu se događa ali nekoga je morao da mrzi.
-Ja sam…, tu čekam… –mucao je pokušavajući da sklopi rečenicu.
-Razumem, imam još deset-petnaest minuta da završim sa ovom strankom pa onda dođite kod mene. –razmišljo je da doda „mada stvarno ne znam zašto“ ali prećuta.
-Ne! –samog sebe iznenadi glasnoćom sopstvenog glasa -tu čekam kod direktora.
-Rašiću, razumem ja da ste u bezizlaznoj situaciji ali tu vam ni direktor ne može ništa pomoći, gubite i svoje i njegovo vreme, ne može vam on samo tako izbrisati kredit. Koliko god smo mogli mi smo vam pomagali, odlagali, smanjivali kamate, olagali izvršenje, ali ne ide više, razumete da to nisu naše pare pa da vam ih oprostimo, i mi imamo šefove iznad nas, i direkror, on jedino da vam izvadi pare iz svog džepa pa da vam da, a verujte da ovo sve samo izgleda lepo, ne zaradimo mi ni približno toliko koliko se možda vama čini.
-Ne, za drugo sam došao.
-Dobro, kako hoćete. –pomalo razočarano mladić nastavi svojim putem, -Svratite ipak do mene kad završite, ako imate par minuta, može?
Rašić, bez reči, jedva primetno klimnu glavom. Znao je vrlo dobro kakvo mučenje bude tih par minuta dok mu prijaten mladićev glas čita smrtnu presudu u vidu nekih nemogućih cifara, dok mu suptilnim rećima objašnjava da će crći kao pas na ulici ako odmah ne stvori više novaca nego što za godinu dana može da zaradi. Stresala ga je jeza od tih par minuta, morao je pod hitno da se fokusira na plan, na ono za šta je došao, jer tu je jedino rešenje, ponovo je svom snagom stisnuo metalnu alku u džepu, ako mu uspe da izvrši to zašto je došao neće morati nikad više da ide ne onih par minuta, to će sve biti gotovo.
-Gospodine Rašić, direktor će vas primiti sada. –sekretarica je sa olakšanjem izgovorila.
-Molim! –sročio je iz svojih misli i iz fotelje.
-Direktor vas čeka, izvolite unutra.
I dalje pun neverice je prišao tapaciranim crnim vratima, okrenuo se sekretarici i tiho rekao:
-Hvala.
Visok, proćelav gospodin koščatog lica u elegantnom teget odelu je stojeći preturao papire po velikom kancelarijskom stolu.
-Ah, gospodiiiin… –pogledom je na rokovniku tražio zapisano ime nadajući sa da njegovo iznenađenje neuglednošću posetioca nije vidno.
-Rašić, Jovan.
-Da, Rašić. Jovane, prvo da vam se izvinem za ovo čekanje, -govorio je odsečno -kao što i sami vidite, ja sam prezauzet, već me čekaju na drugom satanku…
-Ali ja sam zakazao još pre tri meseca.
-Da, znam, i da mi Milijana nije rekla koliko ste bili uporni ni od ovog ništa nebi bilo. Nije do mene, vidite i sami u kojoj sam gužvi. –blefirao je direktor znajući da mu niko ko je došao da traži uslugu od njega neće protvurečiti.- zato ćete morati biti jako brzi.
Jovan je zbunjeno ćutao nerazumevaljući šta se od njega očekuje.
-Recite Jovane, kako vam mogu pomoći?
-Sreten Đokić za novu godinu ide u penziju i…
-Ko?
-Sreten Đokić, on je tu kod vas u kotlarnici, ložač, mislim sad nema šta da se loži, na gas je, ali ima da se to kontroliše, da se održava, da se pali i gasi kad treba… –zbunjivalo ga je direktorovo odutno rondanje po papirima –pa sam je hteo da vas zamolim da…, ja još nemam taj ispit za rukovaoca kotlova, ali znam sve o tom kotlu, i pumpe poznajem, ceo sistem, tu vama pritisak stalno varira i to treba stalno pratiti, biće tek u februaru taj ispit pa ću ja tad to sve da regulišem. Molim vas, neophodan mi je ovaj posao. –osećao je kako mu tlo klizi pod nogama.
-Razumem vas Jovane, teška su ovo vremena, ali ja na to nema nikakvog uticaja, mi nismo sami u ovoj zgradi…
-Znam, ali banka je vlasnik zgrade. Zgradu je sedamdeset druge napravila bivša Jugobanka kao regionalni centar i kad je posle privatizovana zgrada je ostala u njenom vlasništvu, ostali su kod vas u najmu, mislim kod banke.
-Da, to je tačno, vidim da ste dobro informisani,
-Ima tabla dole pored ulaza. –prekide ga objašnjenjem.
-ali taj ložač nije radnik banke, i to radno mesto nije naše već firme koja održava zgradu.
-Ne! Izvinite, ali ne, on je radnik banke, platu dobija od vas, mislim od banke.
-Jeste li sigurni? Kako vi to znate?
-Sereten i ja smo prij…, poznanici, on mi je to rekao. –tu se je ugrizao za jezik, znao je da će morati nekoliko činjenica malo da izvitoperi i nekoliko potpuno da sakrije, zato mu je bila neophodna koncentracija koja je popuštala pod direktorovim autoritativnim glasom. Nije smeo da kaže da su se upoznali dok je od rane zore čekao da se banka otvori pa da traži odlog za odplaćivanje kredita, da ga je Đokić puštao u kotlarnicu, da je od njega za rakiju kupovao ugalj koji je preostao posle uvođenja gasa i iznosio ga u torbi iz podruma zgrade, da je uzeo i prekopirao sve priručnike od kotla da bi ih kasnije naučio na pamet od korice do korice, a posebno nije smeo da kaže, a to je ustanovio spremajući se za ovaj razgovor i učeći sve što je mogao da nađe o grejanju, da skoro sav taj posao može da obavlja jedna ekspanziona posuda i programirajući termostat.
-Vidim, bolje ste upućeni u to nego ja.
-Stvarno mi je neophodan ovaj posao. –ponavljao je tiho.
-Verujem vam ali nisam siguran koliko mogu da vam pomognem. Tu će verovatno centrala raspisati konkurs, ja mogu da vas preporučim ali ako vi nemate sve potrebne kvalifikacije nećete ni stići do komisije.
Sada je već lebdeo potpuno u vazduhu, visoko iznad ponora, trebalo je još samo, kao u crtanom filmu, gravitacija da ga spazi i da nestane bez traga.
-Ne odlučujete vi o tome direktno?
-Neee, pa ja za svaku sitnicu moram da tražim saglasnost od centrale. Kad se kaže „direktor banke“ zvuči kao važna funkcija, uticajna, ali ja sam, verujte mi, obični potrčko za ove u centrali, samo sa diplomom. Žao mi je, stvarno.
-I meni. –nervoza ga je trgala, znao je da je ovo kraj ali nije mogao da se pomiri sa tim. –Neophodan mi je ovaj posao, ne znam šta drugo da radim.
-Ja bih vam rado pomogao, ali nije u mojoj moći.
-Da vam ostavim moje podatke, za svaki slučaj? Imam tu ovaj rezime, si-vi.- beznadežno upita pokazujući plavu fasciklu u ruci dok je neverovatnom brzinom leteo prema dnu ponora.
-Da, ostavite Milijani, ja ću to zaturiti među ovo papire.
-Dobro. Hvala vam u svakom slučaju.
-Nema na čemu, žao mi je što vam nisam mogao pomoći.
Ponosan na sebe što je stvar rešio tako efikasno pruži nesretnom Jovanu ruku. Iznenađen i zatečen ovim gestom Jovan refleksno izvuče iz skrovišta džepa desnu ruku i pruži je prema direktoru. Prvi talas direktorovog iznenađenja kada je video tu šaku sa samo tri prsta je bio zanemarljiv za cunami koji je usledio kada je iz te šake na sto pala metalna alka na kojoj je bila zakačena rascepka i kada je prepoznao da je to osigurač od ručne granate. Šok ga je sledio, svaki refleks u telu mu je govorio da treba da se baci na pod ali mišići ga nisu slušali.
-Vi imate bombu u džepu? –govorio je neverovatno staloženo s obzirom na paniku koji je imao u glavi tog trenutka. Sekunde su bile ogromne i nije bio svestan da je odgovor na to pitanje upravo u njihovom broju.
-Ne! To je moja amajlija. Izvinite molim vas, nisam želeo da vas uplašim, nego mi se zalepila za ruku. –pokazao je te svoje dve trećine dlana sa par otisaka metalne alke i uboda rascepke i flekama sasušene krvi. –Ta bomba je odavno eksplodirala.
-Nosite osigurač od bombe kao amajliju i fale vam dva prsta na ruci? Premladi ste za ove naše ratove? –progovori direktor kada se malo sabrao.
-To dvoje nema nikakve veze jedno sa drugim. –postiđeno je pružio ruku i uzeo osigurač sa stola.
-Moram da priznam da ste me pošteno uplašili.
-Stvarno izvinite, nije mi to uopšte bila namera, -shvatio je da mu je ova glupost odnela i najmanju šansu, ako je ikada i postojala, za posao ovde, nije bilo smisla niti ostavljati Milijani rezime. –to mi je amajlija, ona me podseća na koliko malo se drži život, da jedna tako jednostavna sitnica kao što je ovaj osigurač drži haos pod kontrolom, da je to ključ pandorine kutije, sreća ili tuga, život ili smrt, jednim potezom se menja sve.
Nosio je taj osigurač sa sobom preko dvadeset godina, bio mu je kao deo tela, ali nikada do sad njegovo značenje nije pretočio u reči. Pognute glave je zakorakao prema vratima i mrmljao sebi u bradu.
-Uskoro će i onako biti kraj svemu.
-Jovane, jeste li dobro?
-Da…, hvala…, izvinite još jednom. Doviđenja.
-Čekajte, dužni ste mi bar da mi ispričate priču o toj bombi, za pretrpljen strah. –nije trebao biti psiholog da prepozna očaj koji je Jovana proguatao.
-Ma, nije to neka priča.
-Voleo bih da je čujem, ako imate vremena?
-Danas nemamo ništa da se radi, jedino Mara i Ljubica čekaju da im kažem šta je bilo tu, za posao. Bolje da se nadaju još malo.
-To su vam…?
-Žena i ćerka.
-Kolika vam je ćerka?
-Šest godina.
-Lepo, dogodine u školu.
-Da.- a kroz misli mu prođe još i „nadajmo se, samo ne znam više čemu“.
-A amajlija?
-To je bila bomba moga oca. On je uvek bio osobenjak, onako malo čudan, i alkoholičar. Nije nikad bio agresivan ali je, bar su mi tako pričali, bivao dosta težak kad popije i ljudi su ga izbegavali. Devedesetih je proveo neko vreme na ratištu i kad se vratio bio je još gori, potpuno zatvoren, paranoičan. Nije mogao da se dotakne ni mene ni majke, niti da se rukije sa nama. Nije mogao da svari to što je tamo video, ili uradio, pa je uzeo tu bombu što je doneo sa sobom, otišao u šupu iza kuće i izvukao ovaj osigurač. On nije znao je bilo da ja mama pošla da ga traži i da je u trenutku eksplozije bila ispred vrata šupe. On je umro na licu mesta a ona četiri dana kasnije u bolinici. Ja sam tad imao osam godina. Niko od familije nije hteo ni da čuje da me uzme kod sebe, bojali su se da sam i ja lud kao moj otac, pa su me poslali u sirotište. Nije ni to sve bilo loše, tamo sam upoznao Maru. Ona je tamo bila od rođenja. Neka devojčica od petnaest-šesnaest godina ju je rodila i odmah posle porođaja pobegla iz bolnice. Dala lažne podatke i nikad je nisu našli. U bolnici se predstavila kao Ljubica, i zato je Mara dala to ime našoj ćerki, ne znamo ko je Mari dao ime. A Mara uvek bila sitna, mršava, bolešljiva, niko nije hteo da je usvoji. I sad je takva, hronični bronhitis, alergija na sve živo, al’ je dobra kao niko na svetu.
-A ruka, prsti?
-To sam odsekao cirkularom. Jedno vreme sam radio kao stolar, ne previše dobar, očigledno.
-Dobar je to zanat.
-Jeste, samo je i tu sve manje posla. Prozori na kućama su plastični, nameštaj od iverice, automatizovana masovna proizvonja, jeftin nameštaj za jednokratnu upotrebu, šta stolari tu da rade, samo vrhunski majstori još opstaju, i za njih je pitanje dokle će. Kod jednog od njih sam radio kad mi se ovo desilo. Renovirali smo staru kuću mojih roditelja, petnaest godina niko nije živeo u njoj al’ je bar bila naša, nismo morali plaćati kiriju, do tada smo se potucali kojekuda. Mara bila trudna tada pa muke sa pritiskom, alergije, sto čuda, a ne sme tablete, zbog bebe. Ja se dogovorio sa majstor-Živanom, gazdom, da ostajem posle posla da napravim prozore nama za kuću, malo umor, malo briga za Maru, malo više nepažnja i eto. Ja se onda uspaničio, nisam znao šta da radim pa pozvao hitnu pomoć, oni zvali policiju, policija inspekciju, zatvorili majstor-Živanu radnju na godinu dana, pa još neke silne kazne platio. Ja mu dao nešto para od toga što smo digli kredit da renoviramo kuću, on posle ni da čuje za mene. Odjavijo me pa sam morao i bolnicu da platim. Da sam bar odsekao ova druga dva, nego palac i veliki, bez palca ne možeš ništa. Mada, naučio sam od tada dosta da se koristim levom rukom, ali je opet jako teško naći neki stalan posao.
-Pa kako ste vratili kredit?
-Nismo ga još ni vratili, sve.
-Gde ste uzeli kredit?
-Ovde, kod vas. Vi tad još niste bili direktor, al’ ste mi vi posle podpisali dva odloga.
-Kakva odloga?
-Pa to, kako se zove kad treba da se oduzme kuća da se proda za dug pa se onda odloži to oduzimanje. Nebi vam tu našu straćaru i onako niko kupio, sva se raspada, a ni plac nije neki. Raspitivali smo se mi kad je Ljubica trebala prvi put na operaciju pa nijedna agencija nije htela niti da uzme u ponudu da je stavi.
-Ljubica vam je ćerka?
-Da.
-Na kakvu operaciju je trebala?
-Bila je na dve do sad, rođena je sa srčanom manom, zalisci joj nisu bili kako treba. Trebala bi do škole na još jednu, odnosno, trebala je ove godine ali pošto nemamo socijalno nijedan doktor nije hteo da nam napiše uput za operaciju, znaju da ne možemo da platimo. Njoj su ugrađeni ti neki veštački zalisci, ali kad je bila beba, sad je srce poraslo a zalisci su ostali mali, jedva prepešači sto metara, toliko se brzo umori. Neće je takvu ni u vrtić, kažu ne mogu oni tamo da je paze. Hteli smo da je damo pa da bar do podne jede nešto čestito, nama to nebi bilo skupo jer smo oboje nezaposleni. Pogledajte ovo što mi je nacrtala, znate li zašto je tako nejednako nacrtano? Kaže: to je zato što takvo moje srce, moje srce je pokvareno i ti ćeš onda znati da je to moje srce. I slova neće da uči, vidite, ovo joj je sve Mara ispod olovkom napisala pa onda ona samo ponovila flomasterom, kaže: ako budem išla u školu, tamo ću naučiti. Verovatno je čula doktore kad su nam ojašnjavali situaciju i sad za sve govori „ako“ a ne „kad“. Za prve dve operacije je Mara radila u predionici pa je imala socijano, ali nije mogla više da izdrži, tamo je prašina, ona sa bronhitisom ne može da diše tamo, toliko je kašljala da se onesvesti. Sad povremeno čisti neke lokale i kancelarije, al’ i to, nedelju dana čisti pa nedelju dana boluje. Ja radim šta stignem, nađe se svega po malo, ali sve to na crno, ima zdravih i pravih radnika koliko hoćeš, kome ja trebam ovakav, a ja ako ne dobijem socijalo ne znam šta ćemo za Ljubicinu operaciju. Zato sam se nadao za ovaj posao, naučio sam na pamet ceo priručnik za kotao. Kad sam dolazio tu kod vas par puta, u banku, da molim da mi se odloži rata, kad nemam sve da platim pošto kasni plata, tad sam radio kao noćni čuvar, isto na crno, pa navratim sa posla, rano, dok banka još ne radi, Sreta me pusti unutra da se ne mrznem napolju, tako smo se i upoznali, pa mi po par sati priča gde šta radi, on baš voli da priča o tome, na pamet znam gde je koji ventil, gde je koja pumpa i za šta, sve znam, ceo sistem, vama tu zbog diletacije varira pritisak, kad se sve greje punom parom malo izbaci na sigurnosnom ventilu pa posle morada se dopunjava i da se sve odzrači inače ne greje dobro gornji sprat. Kad bih imao socijalno samo za tu operaciju, pare nam i ne trebaju, mogla bi cela plata da ide da se vrati kredit, za drugo bi se mi snašli k’o i do sad. Izvinite, ja se raspričao, k’o Sreta, a vas čekaju na sastanku, hvala vam što ste me primili i što ste me slušali. I izvinite za ono plašenje. Doviđenja.
-Ma nek’ me čekaju, ko ima većih problema od vas neka prvi baci kamen. Hoćete li popiti kafu samnom, ja sam samo jednu od jutros popio, molim vas?
-Čekaju me Mara i Ljubica kući, zabrinuće se. A i ne pijem ja kafu.
-Dajte mi da zapišem vaš broj telefona, da mogu da vas nađem, ujutru ću ja odmah zvati centralu da vidim za to Sretino radno mesto. Kad rekoste da ima taj ispit?
-U februaru.