Pravila Igre

Nekada davno, baš davno, u davna pradavna vremena, pre istorije i svega, ne ono “trinaest zarez osam milijardi godina” davno kao što danas naučnici tvrde, nego nekih onako… ma baš-baš davno, postajali su samo bogovi. I vreme. Bogovi su, kao što znamo, besmrtni, a vreme beskonačno, tako da jedni na drugo nisu uticali, nisu se čak ni obazirali niti primećivali međusobno. Vreme je teklo po svom a bogovi za njega nisu marili. Ko zna, možda tad i nije još postojalo vreme, možda vreme ne postoji ako nema nikoga da ga meri i za njim kuka, ali su bogovi postojali, to je sigurno. Bogova je bilo mnogo, i bilo ih je raznih, baš svakojakih, velikih i manjih, opštih i usko specijalizovanih, dobro, nisu baš znali za šta su usko specijalizovani jer ničega nije ni bilo ali su svaki dan, ili svaki milenijum, to je jako teško definisati kad niko ne meri vreme i nema sunca da izlazi i zalazi pa samim tim nema ni dana i noći da bi na bilo koji način bilo moguće pratiti proticanje vremena, ako ga je uopšte bilo, otkrivali svoje moći i talente. Ne znam dali ste to primetili ali bogovi su vrlo slični deci, ne samo zato što imaju neograničene moći, bar u svojoj mašti, i potpuni nedostatak osećaja za vreme, već i zato što su egocentrici koji nemaju ni trunku razumevanja za svakodnevne životne probleme običnih ljudi. Pored toga, vole da se oblače u razne šarene kostime. Ta deca svega što postoji, odnosno bogovi, su svoje dane, ili šta je već bilo tada, trošili na igru. Igre su bile razne, uglavnom društvene, ako se pravljenje smicalica može tako okarakterisati, ali u svakom slučaju poučne, i oslanjale su se prvenstveno na maštu, pošto ničeg drugog nije bilo, jel. Velika većina bogova, pritom mislim na sve, a i boginja, da, bilo je i njih, nisu voleli smicalice i šale na svoj račun, to jednostavno ne ide uz megalomaniju koja je za boga neophodna. Jedni bi odmah postali osvetoljubivi dok su drugi više bili namrgođena zlopamtila. Udruživali su se, pravili klanove da bi se što bolje osvetili za njima lično nanesenu nepravdu, što se kasnije pretvaralo u osvetu suparničkog klana prema nekom drugom pripadniku prvog koji bi posle pravio svoj klan da…, razumete već kako je to išlo. Klanovi su se stvarali i rapadali a smicalice i osvete se nizale u beskonačnost. Međutim, nisu svi bogovi bili oduševljeni tim igrama. Bio je jedan posebno namrgođen. Nije vole da se druži ni sa kim. Bio je vrlo osvetoljubiv ali nije mogao da napravi nijednu dobru osvetu jer je uvek bio sam, pa je postajao još namrgođeniji. I bio je vrlo nekreativan, ne samo za osvete i smicalice nego za sve. Bio je jedini bez šarene odeće, nosio je dugačku, čisto belu odoru, bez ikakvih ukrasa i bio onako baš Gandalfovski lik, odnosno bio bi da je tad Gandalf postojao, ovako bi se moglo reći da nije bio česta mušterija berbernice, koja isto nije postojala. Čak mu ni ime nije bilo kreativno, zvao se Bog. Bog Bog, ili ga možemo oslovljavati samo sa Bog, je najčešće sedeo sam u nekom svom zabačenom kutku ništavila i čekao svojih, metaforičkih naravno, pet minuta. Iskreno, samoća mu nije prijala, a i kakav bi to bio bog da jeste, ali mu je još manje prijalo šepurenje drugih bogova. Njemu je bio potreban neko inferioran ko će mu se iskreno diviti, neko ko će biti surovo kažnjen ako samo posumnja u njegovu božanstvenost. Ali ko? Pa i svi drugi bogovi su baš to želeli, zato su i pravili sve te silne smicalice jedni drugima. Možda je to hipotetičkom posmatraču izgledalo kao bezazlena dečija igra, ali realno, da nisu bili besmrtni neko bi tu mogao biti ozbiljno povređen. Zato Bog nije mogao da očekuje da će nekoga od bogova moći pridobiti za divljenje, a još manje za kažnjavanje. Voleo je kažnjavanje. Nikad nije imao prilike da nekog kazni ali mu se ideja jako sviđala. Postaviš neka pravila i ko prekrši, kazna. Ako ne prekrši promeniš pravila, stiskaš dok neko ne prekrši, i onda, zna se, kazna. Ili staviš neko skroz blesava pravila da svako mora bar neko da prekrši. Nije da je Bog bio sadista, dobro, možda malo. Ali kako kazniti bogove, ne vredi, mora nešto drugo, neko drugi. I tada, beskonačno vreme nekreativnosti u njegovoj glavi implodira u jednu ideju, stvoriti nekoga ko nije bog. Zašto da ne, pa svemoguć je, ne bi trebalo biti problem stvoriti nešto što izgleda kao bog a može da se kazni.

Na sredini glavnog ništavila, gde su se obično okupljali, stajala je veća grupa bogova i svi su se grohotom smejali. Ustvari, svi osim Posejdona, koji se je zaskakivao na ogromnog Tora pokušavajući da mu otme svoj trozubac kojim je ovaj, opet, čačkao zube. Zevs je stajao malo sa strane i kiselo se smeškao, nije voleo kada je neko iz njegove ekipe predmet zajebancije ali mu je to bilo daleko podnošljivije nego kad je to on. A i bio je svestan da će, kad Posejdon dobije svoju igračku nazad, pažnja mase ponovo biti uperena u čičkove upletene u njegovu bradu. Ovde treba malo objašnjenje, bogovi su vrlo često, zato što mogu, stvarali razne stvari za potrebe svojih vragolija, jedna od njih, koja se je najduže zadržala su bili upravo čičkovi. Jako mnogo bogova, a bogami i dosta boginja, je imalo dugačke, bujne brade i baš zbog toga su čičkovi, kada druge zvrčke zakažu ili se izjalove, bili sigurna rezervan varijanta. Zadnja žrtva te sigurice je bio Zevs. Imao je i Frej, Torov drugar, punu bradu čičkova, ali su njega i onako svi imali za perverznjaka pa njegovi čičkovi nisu nikome bili posebno smešni. Taman kad se žamor umirio Lakšmi uperi tri kažiprsta u Zevsa, koji je sa bolom na licu pokušavao da isčupa čičak iz brade, a četvrtom rukom pokri usta i ponovo se zakikota.
-Da, da, jako smešno.
-Pa bilo ti je smešno kad su bili u mojoj bradi. – zagrme Jupiter iz mase.
-Tebi su se bili upleli tu sa strane, i u brkove, skroz. Bilo je smešnije nego kod mene.
Jupiter je inače bio jedan od glavnih kolovođa i retko je sam bivao žrtva. Znao je kako da se izvuče, da pažnju preusmeri na drugog. Vrlo često je za to preusmeravanje pažnje koristio dežurnog čudaka, Boga.
-A gde je Bog?-majstorskim eskivatorskim manevrom je izbegao napad- Nisam ga video još od onog gega što mu je Virakoča priredio.
Glasan smeh prouzrokovan sećanjem na pomenuti dogodak ispuni centralni komad beskonačnosti.
-Naljutio se opet.- ubaci se Dagda. Kaže on meni: neću više da se družim sa vama! Ja ga pitam: zašto? A on, ludak, kaže: bog je jedan.
-Pa bog jeste jedan, jednina, bogovi su množina.
-Pa to sam mu i ja rek’o, al’ on kaže da postoji samo jedan bog, on, nema množine!
-Kako nema, pa šta smo mi?
-Pa mi, kao, ne postojimo!
– Kako ne postojimo, pa šta radimo ako ne postojimo?
-Ne znam, tako on kaže.
Ćutali su jedno vreme zamišljeni.
-Ma on je budala!
-Gde je on sad da ga ja pitam ko postoji a ko ne postoji?! – gnevno je brundao Mars.
-Ajde da idemo svi kod njega da ga pitamo, kako on to tako nama?
-Idemo! Jedno je zezanje, al’ ovo su već ozbiljne stvari!
Smenjivali su se razni glasovi i pretnje iz rulje spremne na linč dok se je kretala prema Bogovom zabačenom kutku. Bog im je bio okrenut leđima pa nisu mogli da vide šta ima ispred sebe i sa čim se igra. Kada ih je primetio zgrabio je to nešto zeleno što je imao ispred sebe I zgužvao ga u loptu.
-Šta hoćete od mene? -brecnuo se dok je zelenu loptu stiskao na grudi toliko da se je malo spljoštila na polovima.
-Ko šta hoće?- promoli se neimenovani glas iz mase.
-Pa vi, šta hoćete?
-Kako možemo nešto da hoćemo kad ne postojimo?
-Da, zar nisi ti samo jedan?
Po koji stidljiv, prigušen kikot se pomaljao iz, za ovu družinu potpuno neuobičajene tišine.
-Jesam, pa šta? Šta se to vas tiče?
-Pa kako da nas se tiče ili ne kad mi…
-Daj zajebi više to prepucavanje, -Jupiter besno razgrnu par manjih bogova ispred sebe i priđe Bogu,- šta imaš to tu?
-Neću da ti kažem.
-A jel hoćeš punu bradu čičaka?
-Na tu tvoju dužinu do kolena samo makaze mogu da te spasu.- sa mrvom saosećanja dodade Zevs.
-Neću.-procedi kroz zube instiktivno sakrivajući rukom dugu sedu bradu.
-Onda pokaži!
Bog stidljivo pokaza, sad već malo deformisanu kuglu.
-Šta ti je to?
– Svet.
Naravno da niko nije pitao šta je to svet, niko nije hteo da rizikuje da ispadne glup, i naravno da niko nije znao šta je svet. Samo su mudro klimali glavama praveći se da svaki dan imaju prilike da vide bar po desetak sličnih i najmane dva potpuno ista sveta.
-A šta radiš s njim? – došunja se anonimni glas iz neodredivog dela grupe.
-Pa tu sam stavio ovog čoveka da me obožava.
-Gde ti je čomek, ne vidim ga?
-Čovek, evo ga ovde.
-Pa to sam i rek’o.
-To sve ti je čovek?
– Ne, ovo zeleno okolo je svet, ovo ovde je čovek. On nije kao mi da može da egzistira ovako na ničemu, mora da ima na nečemu da bude i zato sam mu stvorio svet. Trebao je da bude ravan al’ sam ga zgužvao kad ste vi naišli.
-A što ti je tako mali taj…?
-Pa da bih ja njemu bio veliki.
-Ahaaa!-reče sa potpunim razumevanjem, a onda dodade- a zašto?
-Pa da mi se divi, i da me se boji ako treba.
-Pa treba.
-A šta može taj čobek?
-Nije čobek nego čovek!
-Pa čovek sam i kazala, šta me ti tu ispravljaš kao da ja ne znam šta je čovek!
-Kako možeš da znaš, ovaj je prvi, ja sam ga stvorio malopre.
-Pa šta, ja sam znala da je to čobek i pre nego što je postojao!
-Nije čo…
-Aj’ dosta s tim, koga briga jel čobek il’ čomek, pokaži šta može!
Bog se zagleda u sićušnog Adama i ovaj pade na zemlju i poče da se previja.
-Šta sad radi?
-Trpi!- sa ponosom u glasu reče Bog.
-UAAUUU!- prolomi se društvom.
-I šta još može?
-Može da bira?
-Šta da bira?
-Sve.
-Kako?
-Pa lepo, ima svoju slobodnu volju.
-Pa šta će da izabere?
-Mene.
-Zašto?
-Zato što sam ja stvorio njega i sve oko njega.
-Kako sve, pa nisi nas srvorio, mi smo tu od kad i ti?
-Ali on za vas ne zna, zna samo za mene i samo mene će da izabere.
-A šta ako ne?
-Biće kažnjen.
-I šta radi kad je kažnjen?
-Pa trpi, fizički ili duhovno.
-Koja dobra fora!
Talas oduševljenja zapljusnu družinu.
-Čekaj, ja baš nisam skontao, ako će već da izabere da obožava tebe zašto ga nisi odmah napravio da te obožava, čemu služi slobodna volja?
Cela svita, kojoj je do pre par trenutaka sve bilo savršeno jasno, je sa nestrpljenjem čekala odgovor.
-Pa nije fora da me obožava zato što mora već da izabere sam da me obožava, a ja samo malo da mu pomognem, ako treba.
Posejdon, koji je sve vreme pokušavao da se progura bliže da vidi to čudo ne viđeno, napokon u tome uspe i zgrabi kuglu iz Bogovih ruku I poče da je prevrće po rukama pokušavajući da vidi čoveka.
-Daaaj, šta radiš, tebi su uvek mokre ruke, sve ćeš pokvariti!
Svuda po kugli, gde su je Posejdonove ruke dotakle, su ostali plavi, mokri tragovi. Kione, da spase situaciju, ote kuglu iz Posejdonovih mokrih ruku.
-Vid’ sad ove, pa jel vidiš da se je ovo sad sve zaledilo od tebe!
-Samo malo ovde gore.
-I dole, vidi!
-Pa dooobro, malo… ne smeta to.
-Kako ne smeta?!?
-Ajd nemoj više samo da kukaš, ako tako nastaviš izbacićemo te iz igre!
-Mene da izbacite, pa to je moje!!!
-Pa šta ako je tvoje? Ako se ne budeš lepo igrao dobićeš čičkove u bradu umesto sveta, pa se idi žali kome ‘oćeš.
-A moj čovek?
-Pa on ne može ‘nako, bez sveta, mora da ostane. Nemoj da si na kraj srca, tebi ćemo dati da igraš prvi.
-Šta da igram prvi?
-Ovako, stavimo puno čoveka ovde i onda se takmičimo koga će više da obožavaju, daćemo im slobodnu volju i nek biraju. Ko skupi najviše, pobedio je.
Glasan žamor je progutao Bogovo negodovanje, svi su se gurali bliže sveta da bi zauzeli čim bolju poziciju.
-Nemojte se gurati, stanite u krug lepo, svet ćemo staviti u sredinu I onda svako nek’ igra redom.
-Ja ću moje da stavim ovde!- viknu Horus i uperi zrak moći prema sredini kugle.
-Čekaj, ko je tebi rekao da igraš prvi?!?
-Onda ću ja ovde!
-Ja ću moje da stavim da budu druge boje.
-I ja ću, moji će biti crveni!
-E pa ne može, ja sam se prvi setio! Unab Ku stavlja crvene a ja sam se prvi setio!!!
-Pa ti stavi plave!
-Neću plave!
-Pomeri se onda da ja igram, ja ću da stavljam crne.
-To je moje mesto!
-Gde piše da je tvoje?!
-Ne može tako! Višnu stavlja sa svih deset inkarnacija od jednom!!!
-Pa šta?!
-Pa ne može tako, to nije po pravilima igre!
-Kakvim pravilima, nema pravila!
-Ima, ima, mora jedan po jedan!
-Ej Budo, pusti ga nek stavlja kako hoće!
-E pa onda ću i ja da stavim puno, i još ću da se pomešam sa njima da misle da sam jedan od njih.
-Zašto to, kako će da te se boje ako si isti kao i oni?
-Ne moraju da me se boje, mogu da me vole zato što sam dobar.
-E da, to će sigurno da ti upali.
-Samo upamtite, SVI MORAJU DA IMAJU SLOBODNU VOLJU!!!
-A jel moraju da budu pametni?
-Zašto bi bili pametni, lakše ih je ubeđivati kad su glupi!
-E pa ja ću moje da stavim da budu pametni!
-I ja ću moje!
-Unab Ku opet prepisuje!!!
-A Virakoča je tužibaba!!!
-Samo vi stavljajte te pametne pa ćete videti koliko će vam trajati!
-Ti se ne mešaj!
-Hoću i ja da igram!
-Ti svoje stavi tamo iza Urala!
-Gde je Ural?
-Sve ti piše, jebi ga, gledaj malo!
-Pa nema mesta tamo!
-Budo, daj pomeri malo ove tvoje žute nek ima i Perun mesta, ne možeš ti zauzeti pola sveta!
-Vulkan, ajd napravi malo svetla, ništa se ne vidi!
-Neću, nek vam Lugh napravi!
-Evo ja ću!
-Evo Atum će!
-Sad se zovem Ra.
-Ra? Kakvo je to ime od dva slova?
-Kratko, da se lako pamti.
-DOBROOO, POČINJEMOOOO!!!
-Ja igram prvi, rekli ste da ja igram prvi!!!

 

Advertisements

3 thoughts on “Pravila Igre

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s