Otac

Vreme u kojem je živeo nije bilo vreme u kojem je živeo. Opšti utisak je bio da se je transponovao negde u sedamdesete, period kada je njegov otac bio njegovih godina, poznavaoci toga do perioda su znali da je njegov stil nedosledan. Njega nije bilo briga šta drugi misle. Neprilagođenost ga je štitila od lažnih saosećanja. Nosio je tu svoju reputaciju čudnog ali dobrog momka i su ga svi znali kao Bigzijevog sina.

Preko snežno bele majice obukao je crvenu kariranu košulju, zakopčao donju polovinu dugmadi i pažljivo je upasao u farmerice i podigao kragnu. Sa police metalnog ormarića uzeo je ključ na kome je visila mala crna bilijarska kugla sa brojem osam i kutiju Kamela, jednu cigaretu je izvukao vrhovima usana i kutiju stavio u levi džep košulje. Na oslobođenu policu je stavio vojnički složen zeleno-plavi radni kombinezon sa amblemom benzinske pumpe. Iz zadnjeg džepa farmerica izuče češalj i par puta ga provuče kroz gustu smeđu kosu. Sa čiviluka u ormariću skinu izguljenu crnu kožnu „rokericu“ i obuče.
-Miki, telefon za tebe!- kroz vrata je, sa slušalicom bežičnog telefona provirila proćelava glava.
Cigaretu iz usta zadenu za uvo i tiho reče:
-Hvala šefe.
-Zašto taj telefon uopšte stoji kod mene u kancelariji kad samo tebe zovu na njega?
-Ne znam šefe.-uze slušalicu i jednako tiho se javi: -Halo… –Da čika Savo, danas mi je čovek doneo… –Da, sve ima, iglice, dihtunge, gumice, sve, čak i novu ler diznu, Firburg original… –Da… –Čika Savo, ja sam sad završio smenu, jel uredu da to sutra uradimo?… –Okej, ja sam kod vas ujutru u devet pa ćemo ga zajedno sastaviti… –Vidimo se ujutru, vi pristavite kafu… –Da naravno… –Laku noć čika Savo.
Pružio je slušalicu šefu.
-Našli smo originalni servisni komplet za Firburg trideset osam dvogrli karburator, neki dekica ga je čuvao u garaži od sedamdeset sedme.
-Jel to za tvog Forda? –šef upita pretvarajući se da ga zanima.
-Neeee, moj je er es dve hiljade, Pinto motor sa Veberovim četrdeset peticama. To je za čika Miletovog Voksala.
Nerazumevajući nekoliko ključnih reči te rečenice, šef reši da je ignoriše. Šef je voleo Mikija, bio je tih i vredan momak. Bio je najbolji radnik na pumpi i da je hteo da suspenduje neke svoje životne principe, bar što se posla tiče, i ode na neki od kurseva za računare koje mu je šef nudio i tamo nauči bar osnovne stvari, odavno bi već bio poslovođa pumpe, ili nešto više. Šef ga je sažaljevao i zato što je svo slobodno vreme i novac trošio na te stare automobile i njihove još starije vlasnike. I sam je odrastao bez oca i bio je jedan od retkih koji su osećli Mikijevu bezgraničnu i duboko zakopanu tugu.
-Kad ćeš ti Miki kupiti sebi mobilni? –postavi šef jedno od svojih svakodnevnih pitanja iako je znao da je Miki pričljiv samo kad je reč o delovima starih automobila.
-To zrači.
-Danas sve zrači.
-Znam. -reče Miki sa osmehom na usnama. – Vidimo se sutra.
-Sutra si slobodan!
-Ne, menjao sam se, sutra sam noćna, u subotu idemo na Palić, na skup. Pisao sam vam na rasporedu, na stolu vam je.
-Okej Miki, ćao.- Da imaš mobilni imao bi i devojku, ovako ne mogu da te nađu! -doviknu je šef za njim.
Miki je u znak pozdrava mahnuo kolegama i izašao kroz mala metalna vrata. Na početku parkinga za radnike benzinske pumpe je stajao stari Ford Eskort, beli sa dve široke plave trake po sredini duž celog automobila, na haubi i na vratima stajao je veliki crni broj osam, na bočnom zadnjem staklu belim slovima natpis: „Marković Z. A+“, ispod, malo beljim slovima: „Marković M. A+“. Nežnim dodirom punim ljubavi je rukom prelazio preko zadnjeg spojlera prolazeći do levih vrata. Taj automobil, napravljen mnogo godina pre nego što su su Mikijevi roditelji i upoznali, je verovatno svoju karijeru započeo kao skroman porodični automobil dok ga majstor-Savine ruke nisu pretvorile u moćnu trkačku mašinu koja se sa Bigzijem za volanom i startnim brojem osam, sa manje ili više uspeha, oprobala na svim relijima i auto trkama na Balkanu. Zadnjih pet-šest godina, od kad se Miki stara o njemu, je držao nivo vrhunskog muzejskog eksponata iako je svaki dan prelazio najmanje sto kilometara. Miki je poznavao svaki šaraf na njemu. Seo je u neudobno sportsko sedište i dao kontakt. Veliki, pored instrument table naknadno ugrađeni, obrtometar je crvenom kazaljkom pokazivao na šesticu a belom jednu crticu iznad jedinice. Miki prstom kucnu staklo i bela kazaljka se spusti na nulu. Obožavao je tu kazaljku koja bi se zaglavljivala svaki put kada ugasi motor, to je bila jedina nesavršenost koju je dozvoljavao. Mašina zagrme, u kolima nije bilo radija, jedina muzika bila je zvuk motora.
Miki je ustvari imao mobilni ali samo tri osobe su znale za njega i imale njegov broj. Izvukao je mobilni ispod desnog sedišta, imao je poruke od dve od te tri osobe. Jedna je bila od Joleta i glasila je: „svrati na popravak posle posla imam nešto opako.“, druga je bila od Niki i bila je, kao i uvek, prazna. Miki je imao i devojku, ustvari, imao je nekog sa kim je povremeno delio krevet i tugu. Jednom mu je, dok je sedeo na klupi na obali Tise, prišla mršava, u crno obučena i sa dugom crnom kosom, jako našminkana devojka i sela pored njega. On joj je bez reči ponudio cigaretu, ona je bez reči uzela. Tri cigarete kasnije on je spustio ruku na njeno a ona glavu na njegovo rame i tako su satima ćutali. Možda to nije bila prava ljubav ali su od tada vrlo često jedno drugom tom tišinom lizali duboke rane i popunjavali praznine u dušama. Mogli su satima da ćute i da im to ni za sekundu ne bude neprijato. Uzvratio je Niki praznu poruku, to je značilo sve, i „dobro sam“ i „volim te“ i „nedostaješ mi“ i više nego što obične reči mogu da kažu, i uputio se ka Joletu.
Jole je bio njegov najbolji prijatelj i njegov stric. Ako se izuzmu majstor Sava i ostali članovi kluba ljubitelja oldtajmera u kojem je provodio većinu slobodnog vremena, Jole je bio i njegov jedini prijatelj. Težina reputacije njegovog oca, legendarnog Zorana Markovića Bigzija je bila nesavladiva. Bigzi je još u osnovnoj školi bio legenda jer je zahvaljujući prvenstveno njemu i njegovoj virtuoznoj igri njihova škola postala pokrajinski prvak u fudbalu, u srednjoj školi je počeo da svira gitaru i peva, pustio kosu i osnovao bend čija se popularnost na teritoriji opštine merila sa Bitlsima, po zidovima škole i starih varoških kuća se je potpisivao sa velikim slovom „z“ u stilu logoa zizi topa i odatle zaradio nadimak Bigzi. Ako je neko i sumnjao da je Bigzi najžešći frajer u gradu te sumnje su nestale kada je glavnom ulicom protutnjao na friziranoj Jawi tristapedest koju je kupio od novaca zarađenih svirajući po maturskim plesovima. Pre nego što je počeo da vozi auto-trke vozio je motokros i ulične moto-trke. Bigzi je zračio neverovatnom karizmom, čak i kada bi na trci bio peti ili šesti više pažnje bi privukao nego pobednici. Kada bi pobedio pehar bi poklonio nekome, bilo kome, nekoj devojci, nekom detetu koje bi sreo, ili nekom od trkača koji nije završio trku. Uvek je pomagao svima, mnogo više nego što bi bilo ko drugi, često i na svoju štetu i uvek sa širokim osmehom na licu, i uvek častio pićem sve koji ga pozdrave.
Jole je bio dijametralna suprotnost, sitan, tih, neprimetan. Njegov najveći i ujedno jedini pomena vredan uspeh u životu je bio to da su ljudi znali da je on „Bigzijev burazer“, i to tako što je očevo prezime zamenio majčinim, odnosno Bigzijevim. Rodila ga je Bigzijeva majka kada je on imao već dvadeset godina i uveliko sve obarao s nogu, danju momke svojim vragolijama na motoru a uveče devojke prašeći sa bine. Joletov otac je bio neki tip koji se u njihovoj kući zadržao tek par meseci. Vrlo brzo su svi zaboravili i kako je izgledao i niko ga nikad nije spominjao.
Na kraju uske slepe ulice je stajala stara veća prizemna kuća zidana u austrijskom stilu, sa ogromnim platanom tačno između dva prozora, visokom metalnom kapijom i kasnije dozidanom garažom u koju se ulazilo sa ulice. Visoka živica je zaklanjala pogled na dovoz do garaže i Joleta koji je na njemu sedeo u starom ligištulu, pijuckao pivo i čekao Mikija. Pre nego što je lančani lavež pasa izazvan bukom iz Fordovog auspuha utihnuo Miki je već otpijao velike gutljaje hladnog piva a Jole punim plućima vukao dim iz prvog od tri spremljena džointa. Nedefinisan vremenski period su ćutke posmatrali retke oblake koji su bezuspešno pokušavali da sakriju ogroman žuti mesec. Plamen upaljača obgrli špicasti vrh drugog džointa. Povukavši dva kratka dima, Miki vrati Joletu džoint i kroz zube tiho reče:
-Planiram da prodam Eskorta.
-Ha, al’ te je šibnulo. –prasnu Jole u smeh dok mu je dim koji je pokušavao da zadrži u plućima izlazio kroz nos.
-Šta me je šibnulo, zašto?
-Pa jesi li čuo šta si rek’o? –nastavi kikoćući se. –Da ćeš da prodaš Eskorta.
-Pa da, na zapadu takvi idu i po pedeset i više hiljada. A neki čika-Miletov lik ima Lanču Integrale, kompletnu, samo treba da se sredi. Traži deset soma al’ može tu još da se pregovara.
Do Joletovog mozga je doprla mogućnost da se Miki ne šali, samo su mu usta ostala razvučene u osmeh.
-Ma šta pričaš, kakva Lanča?
-Delta, Integrale ha ef turbo, ultimativni reli auto svih vremena.
-Da prodaš Bigzijevog Forda? –i dalje je tetrahidrokanabidolska izmaglica Joleta sprečavala da misli svede u jedan kolosek, po mogućnosti paralelan sa Mikijevim.
-Da. Mislim, ekstra je to auto, bolji od polovine novih reli auta u svojoj klasi, ali šta ja da radim sa njim kad se ne trkam. Potpuno je restauriran, homologiran, za reli samo stavi druge gume i šibaj. Lanču bih sredio da bude bolja nego nova.
-Zezaš me, jel da? Gde bi prodao Bigzijevog Forda, ložiš me?
-Ne. –Miki je bio potpuno smiren, govorio je tiho i između rečenica povlačio kratke dimove iz džointa. –U subotu idemo na Palić na skup, tamo uvek dođu neke švabe sa kintom, ponudiću ga za trideset hiljada keša, ako ne onda preko interneta. Znam da to nije auto koji se prodaje preko noći ali se prodaju, meni se ne žuri pošto ni ovaj za Lanču nije definitivno odlučio da je prodaje.
-Da, al’ to je Bigzijev…
-Znam da je to Bigzijev auto, al’ pošto je Bigzi mrtav ne treba mu. U ostalom to i nije Bigzijev auto, njegov je bio krš, ovo je sad moj auto, ja sam ga napravio ovakvog kakav je. Jeste mi čika-Mile pomagao al’ ja o tom autu znam više nego što je Bigzi ikad…
-Ou jee! Šta se ljutiš?
-Ma ne ljutim se, samo kažem. Nešto sam nervozan.
-Jel zbog prodaje Eskorta?
-Jel me zajebavaš?!
-Ne, zašto? Nešto sa onom tvojom devojčicom?
Miki ga malo iznenađeno pogleda.
-Nikolina, ne, ona je okej, zbog keve sam nervozan, uopšte joj nije dobro i ni sa kim ne razgovara.
-Zato sam te i zvao na opuštanje.
Suzdržavao se da ne prokomentariše stričevu sposobnost da sve pretvori u razlog za „opuštanje“.
-Ma ni to mi ne ide.
Jole mu nestrpljivo uze iz ruke džoint koji se već par minuta dimio u prazno.
-Znači Lanča Delta.
-Intagrale ha ef turbo.-osmeh mu je obuzimao lice pri samom izgovaranju tih, za njega čarobnih reči. –Ofarbam je u Martini boje, ima da bude…
-Bigzi je bio opsednut tim autom kad se pojavio.
-Daj molim te dosta više o Bigziju!
-Šta je s tobom?
-Sa mnom šta je?! Ima li išta na ovom svetu da nije vezano za Bigzija? Okej, bio je najbolji čovek na svetu, u svemu, i onda je umro i jel možemo sad da ga ostavimo da počiva u miru?!
Jole je zaprepašteno gledao Mikijev profil. I pored ogromne doze sarkazma u Mikijevim rečima nije bio siguran da je on to mislio ozbiljno.
-Miki, tvoj ćale je bio legenda, još uvek je, zapamti to.
-Možda je bio legenda ali mi nije nešto baš bio ćale. A i do sada su svi osim tebe ukapirali da on i nije bio takav super lik.
-Šta pričaš, ko ti je prodao ta sranja? Bio je najbolji lik ikad!
-Bio je pička! Da si ikada imao dovoljno samopoštovanja da izvučeš glavu iz njegovog dupeta i pogledaš ga video bi da je bio umišljeni egocentrik, sebičan i samoživ egoista, da ne spominjem kakve je komplekse morao imati kada je toliko patio da se dokaže i dopadne svima.
Obojica su ostali šokirani izgovorenim rečima. Miki je znao da će ta teskoba koja ga je godinama stiskala jednom pući i da će sva njegova osećanja kroz reči plinuti napolje ali nije očekivao da će za sobom ostaviti takvu gorčinu. Posle par minuta mučne tišine, kada je bio siguran da je obvladao taj vulkan koji je u njemu eruptirao, nastavi tihim, staloženim glasom.
-Sve to što je on radio je izgledalo super, ali samo iz daleka, za publiku, od toga se ne sastoji život. On nikada nikoga nije voleo. Pre sam mislio da je voleo samo sebe ali sam vremenom uvideo da je sebe vole još manje nego nas ostale.
-To nije tačno, tebe je obožavao, stalno je pričao o tebi…
-O meni ali ne i samnom, isto samo reklama, ukras, on je frajer, ima i sinčinu, samo ga nikad ne viđa i ne druži se s njim. Nije mi se obratio tri puta u životu, i tad kada jeste je bilo da mu donesem pljuge ili novo pivo iz frižidera. Nije čak bilo ni ono pred društvom „daj pokaži im šta znaš“, jer nije imao pojma šta znam. Nemam ni jednu sliku gde smo samo nas dvojica, ili nas troje, kao neka porodica. Kevu isto nije voleo, ona mu je bila samo da ima gde da prespava kad ga druge ribe ispale i kad ne uspe ništa da smuva, da mu opere veš i spremi da jede kad nema para. I ona je koza koja je za njim trčkarala k’o hipnotisana deset godina, dok nije ostala trudna. Nikad nije hteo da se venčaju, ona ga je godinama molila.
-Kako ne, pa ona nisi njegovo prezime?
-Na kraju je sama promenila prezime u Marković, kao i ti, ali se nisu venčali, ja sam kopile.
Ta žaoka istine se je zabila duboko u Joletov mozak i širila svoj otrov ali je on nije vadio, pustio je da utrne. Miki više nije imao kočnica.
-Od njega i njegovih kurvica je dobila neku infekciju, nije išla kod doktora jer nije imala knjižicu i to joj se zakomplikovalo. Ti si tad isto bio klinac, nemaš pojma o tome. Deda Marko pređe preko svoje reči da neće više da čuje za nju zbog svega toga, baba ga namoli, i daju joj pare za lečenje u nekoj privatnoj klinici. On joj uzme više od pola tih para da plati kotizaciju za trku. Deda posle morao prodati neku njivu gore na selu da plati bolnicu. Ja sam tad imao pet-šest godina, sećam se da me je oteo od babe i odvukao kevi u bolnicu, da se derao i psovao i ostavio me tamo kod nje. Nikad ga više nisam ni video, sjebao ga šećer za par godina posle toga. Ne branim ja ni Marka, i on je sigurno bio divan otac kad mu se ćerka zalepila za najveću barabu, a i baba se posle deset godina setila da je savetuje da to neće na dobro izaći. Još je keva njega lečila i tetošila kad je izašla iz bolnice jer se skršio na reliju na Divčibarama… Jebiga, jedno je kad si sam, kad imaš dete imaš i odgovornost, ne moraš da mu daješ pare ali moraš da se trudiš da bar postojiš, tvoj život nije više samo tvoj, deo njega pripada i tom detetu. Ne možeš tek tako da odeš i da pogineš.
-On je bar poginuo kao heroj!
-Nije, poginuo je kao budala želeći da bude heroj. Skočiti u nabujalu Tisu za nekim đanosom samoubicom nije heroizam nego idiotizam, očajnički pokušaj da sopstveni ego još jednom vidi u punoj erekciji. Ali upravo ti o tome i govorim, čak i da jeste bio heroj to nije uredu, ne možeš da budeš heroj kada neko zavisi od tebe. Ali takav je bio Bigzi, nije ga bilo briga ni za koga drugog, živeo je za trenutni komadić slave. I za njega je i umro… Keva, umesto da je srećna što se otarasila budale, padne u depresiju i počne da cuga, znaš i sam kakva je od tad. Mislim, cugala je i pre ali je bar bila normalnija.
-Miki, ja te potpuno razumem, nedostaje ti, i meni, veruj mi, tuga se nekad manifestuje kao bes, govoriš u afektu svašta.
-Ja uopšte nisam besan, i ne nedostaje mi ni malo, šta da mi nedostaje? Šta tebi od njega nedostaje? Pa tebe je ignorisao još više nego mene? Tračao si i šenio oko njega kao kuče a on te uopšte nije bio svestan, nije te primećivao. Uvek si samo ti njemu bio burazer, on tebi nikad. Jel te ikad ikome pretstavio i rekao „ovo je moj malđi brat“ ili išta slično. Evo pogledaj i sve ove slike, gde ste tu vi, braća?
Sa bolom na licu Miki je pretraživao lica sa fotografija pokačenih po grubom sivom zidu garaže.
-Pa na svakoj slici smo mi!
-Ne Jole, na svakoj slici ste i ti i on ali nigde niste vi. Evo ovde, on i majstor-Sava i ostatak tima, on i Mika Đelamš i ekipa, on i onaj bugarin, ne sećam se kao se zove, svuda si tu i ti ali nigde ti i on. Ustvari, ti si tu prišljamčen sa strane samo zato što niko nije imao srca da te otera, jer si mu brat, ali ti njemu, ne on tebi.
-Ti si zloban, zašto mi govoriš takve stvari!?!?
Miki je iznenađeno pogledao strica. Jole je često plakao kada bi se naduvao ali je to bilo par suza u tišini uz objašnjenje da mu je dim ušao u oko ili da ga je „roknulo na suze“, sada je ridao na glas kao malo dete. Miki pokuša da se približi Joletu, da ga smiri i uteši.
-Nisam zloban, to je istina, imaš četrdeset godina i živiš u garaži jer si kuću izdao da imaš za gandžu, jer ne možeš više da komuniciraš normalno sa ljudima, jer pričaš samo o njemu i niko više ne želi da te sluša, ne možeš ceo život da provedeš sakriven u senci brata, pogotovo zato što njega više nema, ta senka je odavno izbledela.
-Beži od mene! Bigzi nije bio savršen, ja to znam, ali je bio legenda! Ti kukaš kako ti je bio loš ćale, a šta bi rekao da je kao moj odma’ zbrisao čim je video da stomak raste.
-Imaš svo pravo da budeš ljut na svoga oca, ali imam i ja pravo da budem na svog. Kako bi se ti osećao da ti neko stalno govori da je tvoj otac bio najbolji lik na svetu?
-Moj otac je govno i kukavica, Bigzi je legenda, bio i ostao, njega su svi voleli!
-Svi koji ga nisu poznavali, i koji su imali koristi od njega, ali on nije voleo nikoga, ni mene ni tebe. Najbolji lik na svetu mora da voli svog brata, i svog sina. Bigzi nije bio takav kakvog si ga ti video, on nije bio taj čovek o kome ti govoriš.
-Bigzi je bio moj brat i ja znam kakav je bio. Uvek ću svima govoriti da je bio najbolji lik ikad, a ti ako ne želiš da slušaš odlazi, beži od mene, zloban si, i nemoj više ni dolaziti. On je bio moj brat i bio je najbolji lik na svetu!
Jole je i dalje glasno ridao dok su mu suze plavile lice. Miki je zastao na pola puta između garaže i auta i posmatrao ga ne znajući šta da radi.
-Jole,…
-Marš, odlazi!!!

 

 

Advertisements

8 thoughts on “Otac

  1. Ne znam “književno kritički” da ti se obratim i zao mi je, jer ovaj tekst to zaslužuje. Kompaktna, jasna priča jednog zrelog pisca. Uvod sa svim opisima fenomenalan je. I deo o susretu pored Tise i prazna poruka, ostavio poseban utisak na mene…
    Pozdrav!

    Liked by 2 people

    1. Hvala na vrlo lepim rečima, “jednog zrelog” prihvatam, a ” pisca” je malo preterano, ali ni nju neću odbiti, ” uramiću” je i čuvati kao cilj.
      Tačnost tehničkih detalja je neki moj kontrast izmišljenim događajima i likovima, a životne sitnice pokušaj da im se time udahne neki život.
      Hvala za trud i vreme koje mi posvećujete. Pozdrav!

      Liked by 1 person

  2. Srđane, ja sam tvoj fan odavno. Znaš šta me kupuje kod ovih tvojih priča? Ti stvarni komadi života koje utkaš u njih i doimaju se tako stvarno. Sve do jedne. Kao da stojiš i gledaš nečiji život kako ti se odvija pred očima. Maestralno. Uvijek sam to govorio i uvijek ću govoriti.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s