Povratak

-Izvolite gospodine Kozomora, verujem da će te biti zadovoljni.
-Šta je ovo!?!
-Linkoln Navigator, dve hiljade šesnaesto godište, ful oprema, vaša sekretarica je rekla da vam..
-Šta je rekla, da sam makro? Tamo kod nas ’vak’e aute samo makroi voze.
-Ne, rekla je da vam treba terensko vozilo, ov…
-Kako se zoveš ti?
Sitan, u tridesetoj već proćelav i istrošen čovečuljak se je obilno znojio pod teškim pogledom Stevana Kozomore.
-Jovica, Gajić.
-Jovice slušaj, ne znam šta je tebi moja sekretar’ca rekla, ona je malo smušena a preterano ambiciozna, siguran sam da nije tvoja greška, al’ meni ovo ne radi pos’o, lijep je auto nema šta, al’ je brate prevelik, ja hoću ženu i djecu da odvedem na Majevicu, u zavičaj, da im pokažem gdje sam rođen, tamo od rata niko ne živi, putevi su uski i zarasli, ova grdosija ne može tamo ni da prođe.
Jovica je otvorio usta da nešto kaže ali nije znao šta. Stevan nastavi:
-Ajd’ ovako ćemo, odvešćemo se ovim čudom do hotela a ti nam do ujutru sredi neki noramlan džip, Lend Rover ili tako nešto, nešto što smiješ da potjeraš po kaldrmi, vid’ kak’e su tanke gume na ovom, to i preko bijele linije zapne, jel može?
-Naravno gospodine Kozomora, ja se stvarno izv…
-Nemoj da se izvinjavaš, u redu je, samo nam ovo sredi, do devet, da možemo da krenemo odma‘ poslije doručka. Evo ruka.
Ogromna šaka Stevana Kozomore je bila skoro preteći uprta u sitno Jovicino telo. Jovica se je topio od vrućine pod jeftinim sintetičkim sakoom ali to od straha nije primećivao. Znao je šta donosi zadovoljna stranka kao što je ova ali znao je i za hirovitost ove. Kada je čuo da dolazi, dobrovoljno se prijavio za ovaj posao i postavio to sebi kao prekretnicu u životu, ili će biti neko u ovom poslu ili će ga zauvek napustiti. Skupi svu hrabrost u sebi i izveštačenom samouverenošču svojom sitnom, belom, i od vrućine i znoja dodatno smekšanom šakom seže u Stevanov dlan.
-Biće sređeno gospodine Kozomora, ništa ne brinite.
Blagi izraz gađenja prelete kraičkom Stevanovih usana, i pre nego što ispusti gnjecavu Jovicinu šaku malo je jače stegnu, tek da se ne zaboravi ko je ko.
-Is there a problem Steve?
Plavuša od četrdeset i koju, savršeno oblikovana po slici sa naslovne strane modnog magazina, sa dve identične osmogodišnje devojčice koje su buljile u svoje mobilne telefone, je stajala pored velike gomile Samsonajt kofera.
-No, everything is alright, isn’t it mister Gajić?
-Of course madam, we are just making arrangments for tomorrow.
-I’m hot.
-Yes you are, baby. Get in the car.
Kozomora je strpljivo čekao na vozačevom sedištu dok je Jovica sve kofere složio u gepek.
-U devet, i pazi da auto ima dobru klimu, ovdje kod vas je gore neg’ kod nas u Majamiju.
Ako je Jovica i uspeo da dođe do daha od nošenja kofera i nešto odgovori brundanje iz auspuha je sprečilo da se to čuje. Najgora stvar za Stevanove saradnike nisu bile njegove prodorne, crne, na metar i devedeset od zemlje postavljene oči, niti kao kačket iznad njih sastavljene, guste crne obrve, pa ni tih pretećih, i u četrdeset petoj-šestoj još uvek savršeno definisanih stotinjak kila mišićne mase, niti šake kao maljevi. Najgori je bio izraz njegovog lica koji se nikada nije menjao, koji nikada nije otkrivao nikakvu emociju. Sretan, tužan, besan, Kozomora je izgledao smrtno ozbiljan, nikad se nije smejao, niti su se drugi usuđivali smejati, čak ni njegovim šalama jer nikad nisu mogli znati da li misli ozbiljno. Ni njegova žena, ni posle dvanaest godina braka nije mogla da dešifruje njegove emocije. Mada se ona oko toga nije mnogo ni zamarala, živela je dobro, više nego dobro, i to je za nju bilo dovoljno. Nije preterano volela Stiva ali je volela sve što je od njega dobila. A on je, za razliku od svih njenih predhodnih muškaraca za uzvrat tražio iznenađujuće malo.

Penjali su se uskim Majevičkim makadamom a grane pored puta su šarale farbu po vratima potpuno novog Diskaverija. Avgust je naterao displej na instrument tabli da ispisuje 39°C. Brendi je skoro ceo sat, bezuspešno pokušavala da na radiju pronađe bilo kakvu slušljivu muziku. Stevan je ležerno pružio prst i ugasio radio.
-Jebeš radio, enjoy nature.
-Are we there yet, is this zavicaj?
-A few more kilometers.
-How much is that?
-Two miles.
-Girls, is everything ok back there?
Devojčice nisu reagovale na mamino pitanje, buljile su u svoje telefone, domunđavale su se i kikotale na zadnjem sedištu kao na drugoj planeti.
Parkirao je na kraju kamenog puta kojeg je što dalje sve više gutala divlja trava i korov i nekoliko minuta iz kola posmatrao staru kuću bez krova. Kada je đonovima svojih Najki dotaknuo zemlju osetio se kao da mu se duša kida na delove.
-Pu majku im jebem, vid’ šta su uradili.
Mrmljao je sebi u bradu i pljuvao. Stakla na prozorima bila su polupana a dimnjaku, koji je prkosio i vremenu i bombama, je u sred kuće društvo pravio jedan mladi bagrem. Bilo je nemoguće prići bliže maloj kući opasanoj divljim rastinjem i korovom, nemoguće čoveku u bermudama i lanenoj košulji pa makar to bio i Stevan Kozomora. Stajao je kao skamenjen još desetak minuta i onda se vratio u auto.
-There is nothing here, we’re going to the cemetery.
-Is it a goat cemetery?
Bio je to piskavi dečiji glas sa zadnjeg sedišta praćen tihim kikotom.
-What!?!
-Goat cemetery, where you used to bury goats?
-What goats?
-Marko said that our last name means goat killer.
-Pička li mu materina bezobrazna. No, it doesn’t.
-Then what it means?
-Nothing, nothing, our last names dont have any meaning, we are not indians.
-Native americans.
-Whatever.
-So, no dead goats.
-Not that I know of, or killed.
Spustili su se istim putem do napuštenog zaseoka od tri-četiri kuće i izašli na za nijansu bolji i širi makadamski put koji je vodio prema groblju.
-Daddy, where are your parents?
-We are going to visit them now.
-Yeah, where?
-On the cemetery?
-Are they dead or they live there?
-No one lives on the cemetery.
Zastao je na proplanku sa kojeg se je video potok i stara divlja kruška sa tek po kojom olistalom granom. Usta su mu se skupljala od samog sećanja na te sitne divlje kruškice koje su kao deca jeli iz inata. Zavesa od leske je krila potok uzvodno od kruške, trava ispod nje je ponovo bila pokošena i meka, kruška raskošna i zelena, čuli su se zrikavci, Jovanka je sedela pod kruškom i mahala mu, nosila je onu istu haljinu na cvetove i šangajke na bose noge, u kosi je imala rajf od livadskog cveća i bila je srećna u svojih večitih sedamnaest. A u njemu se sve steglo, u slepoočnicama je osećao puls koji je tukao kao bubnjevi Darkvuda, znoj mu je gušio oči pred kojima se maglilo. Trljao ih je, bezuspešno pokušavajući da se vrati u sadašnjost, u stvarnost.
-U sunce ti jebem u pičku.
-Steve, are you alright?
Stevan je uvek i isključivo psovao na srpskom, Brendi je to znala, ali ga nikad nije videla ovakvog.
-Yeah, yeah, I’m ok. Let’s go.
Vozio je dalje polako jer nije bio siguran da je put koji vidi sadašnji. U retrovizoru je video Jovanku kako trči za njima sa krajem haljine stisnutim u ruci, čuo je kako ga doziva:
-Stevooo, Stevoo, ajmo do potoka!!!
Trljao je oči i šaputao:
-U jebem ti, šta je ovo.
Još jednom protrlja oči i nastavi da vozi gledajući isključivo u belinu makadama. Zaustavio je auto na putu naspram ulaza u groblje. Bila je to kamenim zidićem ograđena livadica na kojoj je iz visoke divlje trave virilo par mahovinom obraslih nadgrobnih kamenova.
-Are you sure you want to go there, you look a bit…
-I’m ok!
Od ulaza je kroz divlju travuljinu vodila uska ugažena stazica. Zakoračio je na nju ignorišući travu koja ga je peckala po nogama. Brendi se odvaži da napusti auto i krenu za njim. Nekoliko metara od srušene drvene kapije na ulazu ih dočeka beli mermerni spomenik u obliku suze na kojem je bilo uklesano lice lepe, nasmejane devojke, duge kovrdžave kose sa rajfom od livadskog cveća. Stevan je pred njim stao k’o ukopan.
-Who was she?
Devojka sa spomenika je bila sad devojčica, nosila je teksas bermude na tregere i crvenu majicu kratkih rukava, i dalje se smešila.
-Ajd samnom do potoka, smiješ li?
-Što nebi smijo, vidiš da sam dvaput veći od tebe?
-Vidim da jesi, nego ’nako pitam, ako ’oćeš?
-Aj ko prvi do kruške!
Sedeli su ispod kruške, leskom sakriveni od pogleda sa proplanka i kvasili noge u hladnoj vodi potoka. Sadeli su tu skoro celo leto kad je on kretao u srednju školu, i par godina kasnije kad je ona kretala u srednju školu, i svako leto između. Sedeli su tu, jeli tvrde, kisele divlje kruške, ponekad pričali, ponekad ćutali, ponekad je on kao slučajno dotakao njenu ruku, ponekad ona, opet kao slučajno, njegovu. Sedeli su tu i kad je ona nosila haljinu na cvetove i šangajke na bose noge i imala rajf od livadskog cveća u kosi, a on tužno gledao u svoje dlanove i tiho rekao:
-U srijedu idem u vojsku.
A onda mu ona još tiše odgovorila:
-Ja bi tebe polju’bla, al’ me stid.
Pa on njoj, skoro nečujno:
-I mene je.
-Ajmo zajedno.
Poljubac prvi, tek nespretan dodir usnama. Poljubac drugi, usne su im se spojile i krv u njemu je počela da ključa. Poljubac treći, njen jezik na njegovom, njegova ruka na njenoj butini. Strast ga obuzima, on više ne zna ništa, grli je, snažno privija uz sebe, treći poljubac traje u nedogled, jedna velika šaka na njenim grudima, druga pod haljinom, taj stampedo u njemu više ništa ne može da zaustavi, ni njeni jecaji, ni molbe da prestane, ništa.
Ležao je zgrčan na travi pored nje, zgrožen samim sobom. Haljina na cvetove je bila izgužvana i dodatno ukrašena flekom od krvi. Ona je bez reči ustala, obrisala suze, pokupila sa zemlje svoje pocepane bele pamučne gaćice i pobegla kući. Brendi je spustila ruku na Stevanovo rame i tiho i saosećajno ga upitala:
-Steve, are you alright?
-What heppend?
-I don‘t know, you just fell down and start crying.
-I’m not crying!
-It’s ok. Who was she?
-My first love.
-What heppend to her, how she died?
-She hanged herself.
-Terrible, why?!?
-I don‘t know, I was in the army at the time….Niko mi nije ni javio, tek mi stari rek’o na zakletvi, veli: nismo te ćeli zvati, svedno te ne bi ni pustili prije zakletve, neki šejtan bijo ušo u nju, naka cura a eto vidiš. E moja Joko šta uradi, što me na tu nesreću navede, što ti se je trebalo poljubljat, što nismo mogli samo ‘nako ašikovati, htjeo sam te od ćaće iskat kad se iz vojske vratim, Joko moja, srce moje, što mi ode da mi nema ko oprostiti, ostavi me da cjeli život gorim u ovom svom paklu. Ja sam te ubio Joko, ja sam te ubio srce moje, ja sam te ubio i umro s‘ tobom, i sad mrtav živim.

Advertisements

2 thoughts on “Povratak

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s