Tajna

Svako ima neku tajnu. Nešto što nikome na svetu ne smemo ili ne možemo da otkrijemo o sebi. Nečija tajna je velika i mračna a nečija samo beznačajna sitnica. Borisova tajna je bila ogromna, od samog početka, ali je on, zbog dobrobiti svoje porodice, svojih kolega i njihovih porodica, verovao da može da je obuzda i sačuva. Od dana kada je u novinama objavljeno da je Radomir Stojanović optužen za brutalno ubistvo svog komšije Mihajla Rakića, njegova tajna se je u njemu širila kao svemir posle velikog praska i ubrzo progutala, ne samo njega već i ceo njegov svet. Tajna ga je izjedala iznutra, činila ga nervoznim i razdražljivim. Nosio je vulkan u sebi za koji nikom nije smeo da kaže. Postao je paranoičan, netrpeljiv i agresivan prema svima, postao je loš čovek.
Mihajlo Rakić je već dugo bio loš čovek. Kao momak je doživeo nesreću koja je na njegovom licu, ali možda još dublje na njegovoj duši, ostavila nepremostive brazde ožiljaka. Živeo je sam, život prepun gorčine koju je nesebično prenosio na sve oko sebe zbog čega su ga svi izbegavali a što je u njegov život unosilo još više gorčine. Ljudi su, zbog njegove nepokrivene prazne očne duplje osećali nelagodnost, a on im se je, svaki put kada bi osetio tu nelagodnost, bezobrazno unosio u lice. Pored širenja neprijatnosti i gorčine, jedina preokupacija u njegovom životu i njegova duševna hrana bilo je svađanje sa komšijama, oko međa, oko bilo čega. Pomerao je svoje ograde na komšijsku zemlju i palio suvu travu uz tuđe, zalivao kiselinom tuđe drveće koje je pravilo hladovinu na njegovu zemlju i stalno nalazio nove razloge za sukob. Često je pijan uhodio komšije nadajući se kakvoj prljavoj tajni. Njegov prvi komšija i najljući protivnik je bio Radomir Stojanović. Radomir je radio kao portir, imao je ženu, dvoje već velike dece, kućicu i parče zemlje koje je grčevito čuvao i sa kojom je pokušavao da pokrpi rupe koje plata nije mogla. Prihvatao je da bilo kome učini bilo kakvu uslugu, pogotovo ako će na kraju biti neki dinar za njega. Prihvatio je i da jednom mesečno preda taj paketić na mestu koje njemu odgovara. Jedan kraj tog svog parčeta zemlje je prodao lokalnom lovačkom društvu da napravi lovački dom. To je bilo idealno mesto za primopredaju tajanstvenog paketa, skrovito a opet pristupačno, i još blizu njegove kuće. Strana njegove parcele na kojoj se je nalazio lovački dom se je graničila sa zemljom Mihajla Rakića. Kolac sa kojim je Rakić ubijen je bio iščupan iz ograde koja je njihove parcele delila. Radomirova žena je, pre nego što je i pomislila da bi njen Radomir mogao biti osumnjičeni, policiji rekla da su se njih dvojica taj dan, kao u ostalom i svaki drugi kad Rakić malo popije, opet svađali oko te ograde kod lovačkog doma, i naivno je spomenula da je Radomir izlazio to veče, da bi mogli da, kad se vrati sa posla, pitaju njega da li je nešto sumnjivo primetio. Mladi javni tužilac, željan uspeha i dokazivanja je na te dve, skoro pa činjenice, nazidao slučaj čvrst i stamen kao kula od karata, samo Radomirov advokat nije čak ni toliko bio advokat da dune u tu kulu i da je sruši.

Ostatke nekada skladnog porodičnog života je Boris, zahvaljujući tajni, otaljavao sam, u ćumezu koji je pored funkcije kotlarnice sada imao i funkciju njegovog stana. Tri godine ranije, na dan kada je Radomir Stojanović osuđen na trideset godina zatvora kući je došao nervozan više nego nepodnošljivo inače. Njegov petnaestogodišnji ponos i dika se je u predsoblju glasno smejao jednom rukom držeći telefon na uhu a drugom navlačeći patike, kada je vulkan eruptirao i on desnicom sav svoj bes preneo na dečakov obraz. Gledali su se zabezeknuti, jer do pre samo sekundu ni jedan ni drugi nisu ni pomislili da je tako nešto moguće. Kada se je iz kuhinje pojavila prizorom šokirana Nadica užarena lava se sručila na nju. Počeo je dušmanski da je udara u grudi i stomak i da kroz zube sikće „kučko nezahvalna, šta ja sve trpim zbog vas“. Jovan mu je skočio na leđa i daveći ga i udarajući pokušavao da ga odvoji od majke. Policija, koju je dvanaestogodišnja Minja pozvala krijući se u ormaru u svojoj sobi, je stigla kada su svo troje već bili na izmaku života. Razvod, otkaz, suđenje, šest meseci zatvora, sve je prošlo u magnovenju, ali je tajna ostala sačuvana. Nadica i deca mu nikada više nisu dozvolili nikakav kontakt sa njima, nikakvo objašnjenje ni izvinjenje nije moglo da opravda ili poravna njegovo zverstvo.
Posle zatvora je jedva dobio posao domara u staroj firmi. Pomogli su mu bivše kolege, više iz želje da ga posle gašenja “operacije” drže na oku u slučaju da mu se ponovo nešto pogrešno ne prespoji u glavi nego iz solidarnosti.
Nekada je u toj istoj firmi radio kao mašinski inženjer i bio jedna od ključnih karika u lancu “operacije”. Njih četvorica iz raznih segmenata firme, komercijalista za nabavku, magacioner, računovođa i on, inženjer u proizvodnji, su smislili i organizovali „operaciju“ da nadoknade sve ono što im je novi vlasnik firme posle privatizacije ukinuo, nadoknadu za topli obrok, putne troškove, regres, prekovremeni rad. U saradnji sa dobavljačem repromaterijala su neprimetno povećali potrošnju istog za deset posto, firma je tih deset posto plaćala zajedno sa ostatkom, oni ga provlačili kroz sve knjige, magacine, trebovanja i na kraju u finalni proizvod iako nikad nije ni stizao u firmu već direktno od dobavljača završavao na crnom tržištu. Vrednost su delili sa dobavljačem pola-pola. Četvrtina koja je pripadala svakom od njihj nije bila mala.
Da je cela situacija bila samo malo drugačija verovatno bi i on sam malo drugačije razmišljao, ali ovako je imao ogromnu odgovornost na sebi, prema svojoj ženi i deci, prema kolegama i njihovim porodicama, bar je sebi tako nebrojeno puta racionalizovao celu stvar, a imao je i čvrst alibi, trojicu kolega koji bi se zakleli da je celo veče bio sa njima u kuglani.
Njih četvorica su svakog drugog utorka išli zajeno na kuglanje. Svakog drugog drugog utorka se je jedan od njih iskradao i odlazio po njihov deo nadoknade koju su sami izvojevali. Tog utorka je bio njegov red. Svaki put kad je bio njegov red je bio nervozan. Popio je dve-tri rakijice pre kuglanja, da smiri živce i da kolege ne primete njegovu nervozu. U ostalom svi su oni bili po malo paranoični, onaj čiji bi bio red je to veče iznajmljivao stazu u kuglani na svoje ime, da ima alibi ako nešto krene po zlu, dok bi bio odsutan otala trojica su igrali za četvoricu. Tog utorka je Boris posle trćeg kruga je iskapio pivo i krenuo ka toaletu, iskrao se kroz zadnji ulaz i odjurijo kolima ka drugoj strani grada.
Zadržao se nešto duže nego što je bilo predviđeno. Kolege, već zabrinuti, odmah su primetili da nešto nije u redu. Objasnijo im je da je hteo da priđe kolima na zadnji parking, da ga neko ne primeti da sada dolazi pošto je na glavnom bilo neobično mnogo ljudi, ali su neki mangupi izgurali kontejner na ulicu i on je, kad je smotao iza kuglane udario u njega i razbio far i ogulio desni blatobran i da je zato besan. Naravno da su se svi složili da ne treba prijavljivati osiguranju ni ne znajući da je on sam izgurao taj kontejner na ulicu i zaleteo se u njega. Jedan od njih će preko brata-prijatelja još sutra nabaviti novi far i odmah ujutru da vozi kod drugara autolimara da to sredi i da se sve zaboravi. Tri dana kasnije, kada je slika njihovog kurira Radomira Stojanovića osvanula u novinama su jednoglasno odlučili da se operacija prekida. Zločin za koji je su ga optuživali je bio počinjen neposredno po primopredaji nedaleko od mesta primopredaje. Danima su treperili od straha kada će im se policija pojaviti na vratima sa pitanjima na koja nisu bili spremni da odgovore.
Radomir Stojanović je bio jednostavan ali pošten čovek i nikada nikome nije niti spomenuo za svoj dodatni poslić. Pošto pre nije imao ozbiljnijih kontakata sa sudom još uvek je verovao u mit o Pravdi, sporoj ali dostižnoj, milosrdnoj, jednakoj za sve. Nije znao da je pravda kao cipela, da je ima u mnogo oblika i veličina i da potpuno odgovara samo onome za koga je krojena, da sve ostale manje ili više žulja dok se ne naviknu. Verovao je da pravosuđe ima neki profilirani otvor kroz koji, ako si nevin možeš da prođeš a ako si kriv ne. Radomir je znao da ne može da dokaže da nije ubio Rakića, ali je verovao da je dovoljno to što tužilaštvo nema dokaza da jeste. Na najteži mogući način je naučio koliko je skup jeftin advokat, koliko je istina na sudu nebitna, i koliko bezobzirni ljudi mogu biti ganjajući sopstvene ambicije.

Kada se je Boris pognute glave i hitog koraka približavao kolima, smišljeno prakiranim na mračnijem delu parkinaga pred kuglanom, i skoro kukavički molio u sebi da to bude njegova zadnja primopredaja, nije ni slutio na koji način će ta molitva biti uslišena. Sa glavnog puta, nekih desetak kilometara od grada je zavio na uzak put koji je bio obeležen malim putokazom „lovište“. Farovi su obasjavali samo drveće pored uskog puta dok iz mraka ne izroni niska kućica lovačkog doma. Ispred kućice ga je čekao kurir, Radomir Stojanović. Lice mu je vidjao na škrtoj svetlosti koja ga je obasjavala iz njegovog automobila, a ime i prezime je saznao tri dana kasnije iz novina. Na brzinu je proverio da li je paket koji je dobio „propisno“ zapakovan, kuriru u ruku tutnuo smotanu novčanicu i zatvorio prozor bez reči. Vozio je brzo i bio je već blizu glavnog druma kad iz šume iskoči spodoba, udari u njegov desni far i ponovo nestade u potpunoj tami. Udarac nije bio preterano jak i nije bio siguran da ga to što je udario neće napasti ako izađe napolje. Ugasio je motor, odškrinuo prozor i osluškivo par minuta. Ništa. Našao je malu baterijsku lampu i odlučio da izađe i proveri štetu. Desni far je bio razbijen a hauba i blatobran na toj strani ulubljeni. Zatim baterijsku lampu okrenu prema šumi čvrsto želeći da je životinja koju je udario mrtva. Morao je da se vrati desetak metara iza automobila dok nije našao mesto na kome je visoka trava bila polegnuta. Zakoračio je jedan korak u šumu i našao svoju žrtvu. Jedina reakcija toga trenutka je bila da ugasi lampu, kao da će, u nedostatku svetlosti, leš nestati.
Stajao je skamenjen u mraku. Zbog ugla koji je glava imala u odnosu na telo i pripijenosti lica drvetu nije bilo potrebe da proverava dali je još živ. Ni sam ne zna koliko dugo je tamo stajao dok mu je u ušima nesnosno zujalo pre nego što se trgao i počeo da razmišlja. Obasjao je leš ponovo na par sekundi. Po izuzetno prljavoj i neurednoj odeći zaključi da se radi o nekom beskućniku, lutalici, u svakom slučaju nekom ko neće nikome puno nedostajati. Ako bi prijavio policiji sigurno ne bi mogao da ih ubedi da je on samo skočio njemu na kola, pogotovo što je i pripit, par rakijica i pivo nije mnogo ali dovoljno da na sudu ni jedna njegova reč ne bude prihvaćena sa poverenjem. Drugo, kao bi objasnijo šta uopšte radi tu kada je ustvari na kuglanju sa kolegama. To bi sigurno povuklo još gomilu pitanja od kojih bi najmanje njih petorica završili u zatvoru, a njihove porodice na ulici. Ne samo da ne treba nego i ne sme da prijavi policiji, ne zbog sebe, već zbog Jovana i Minje, zbog Nadice, zbog kolega i njihove dece. U ostalom on ima čvrst alibi. Ko zna ko je sve mogao ovuda da prođe noćas i da udari ovog čoveka. Onda mu na pamet pade kurir, nije imao pojma ko je on i da li on uopšte zna sa kim se sastao. Možda mogu da izvuku otiske prstiju sa novčanice koju mu je dao. Sigurno je da će biti jedan od osumnjičenih, nije ovo auto put kojim prolazi nebrojeno vozila, pogotovo sad kada nije lovna sezona. Možda je čak i jedini koji je danas prošao tim putem. Plus, auto mu je oštećen. A šta ako… ovog beskućnika nije udario auto…, šta ako ga je neki njegov kolega beskućnik prebio, šta ako su se posvađali oko nečega i ovaj dograbio neki drveni kolac, kao što je na primer ovaj ovde i udario ga u glavu, i par puta u stomak, ali ne ovde pored puta, već malo dublje u šumi.
Obuzeo ga je neki čudan mir. Vratio se do kola i ugasio svetla. Iz gepeka je, iz prostora za rezervni točak, uzeo radne rukavice i sajlu za šlepanje. Navlačio je polako rukavice dok se vraćao prema telu. Sajlu je provukao nesrećniku ispod ruku, vezao u čvor i prebacio sebi preko ramena. Telo mu se učini iznenađujuće lagano. Uze drveni kolac koji je našao tu i već naviknut na mrak krenu dublje u šumu. Spustio je leš na malu čistinu obraslu mahovinom. Šuma se nedaleko završavala i nastavljala se njiva. Prvi put pogleda u lice koje je ležalo na mahovini obasjano slabom mesečinom. Desna strana lica je bila smrskana ali nije bilo puno krvi. Razmišljao je da bi trebao da mu zada više udaraca u predelu stomaka da ne bi mogli da identifikuju udarac automobilskog branika. Minut kasnije stajao je zadihan sa okrvavljenim kolcem iznad unakaženog tela i motao sajlu za šlepanje. Na putu prema kolima je bacio kolac, rukavice i sajlu pažljivo spakovao u gepek i odvezao se nazad u kuglanu.
Prve tri noći ga je lice bez desnog oka pratilo kroz snove, trećeg jutra ga je dočekalo u novinama. Lice sa fotografije slikane za života se nije puno razlikovalo od lica na mahovini, veliki ožiljak preko cele desne strane lica i prazna očna duplja. Ponovo mu je nesnosno zujalo u ušima, čitao je tekst ispod ali je tek po neku reč uspevao da razume, pronađeno… Mihajla Rakića… zverski… nedaleko od doma… donešeno…, nedaleko ispod još jedna fotografija, još jedno poznato lice, kurir.

Sedeo je u svom ćumezu-kotlarnici i studirao lica na novinskoj fotografiji sa izricanja presude posle žalbe vrhovnom sudu. U prvom planu je bio Radomir, ispijenog, bezličnog lica i mrtvih očiju. Iza njega je sedela dvadesetogodišnja devojka sa istim takvim mrtvim očima. Sin se nije pojavljivao u sudnici od prošle žalbe. Ni sam Radomir nije više čvrsto verovao u svoju nevinost. Pored ćerke je sedela sitna žena, izgledala je trideset godina starija nego na fotografiji sa prvog suđenja od pre nešto više od tri godine. Nije bilo potrebe da čita tekst, čak ni naslov, lica sa fotografije su mu sve govorila. Ponovo ga obuze onaj čudni mir koji je samo jednom do tad osetio. Ispod drvenog ležaja izvuče kotur sa produžnim kablom i poče polako da ga odmotava. Pope se na stolicu i jedan kraj kabla prebaci preko debele cevi od centralon grejanja. Zaveza ga na čvor a drugi kraj obmota oko svog vrata. Proveri još jednom čvrstinu čvora i odgurnu se sa stolice.
Mihajlo Rakić nije bio beskućnik, imao je kuću samo nikoga nije imao u njoj, i stvarno nikome nije mnogo nedostajao ali su mnogi tugovali posle njegove smrti.

Advertisements

2 thoughts on “Tajna

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s