Tamna strana noći

-Džoni! Džoni! Džoni! Džoni! -odjekivalo je skandiranje uz snažao pljeskanje. Zatvorenih očiju, u magnovenju je opipavao vrat gitare. Četiri prsta leve ruke nežno sklopi preko žica. Jagodicama je milovao mesingane pragove između njih. Svom snagom stisnu žice uz vrat da kroz kožu upije tu, najjaču od svih droga, da mu kroz vene dođe do srca i da mu obuzme celo telo. Malim prstom desne ruke polako okrenu crni potenciometar na deset i oseti brujanje svemira u svojim rukama. Zavlada muk. Iako zatvorenih očiju, osetio je da se je sve oko njega smračilo, samo ga je prigušeno crveno svetlo obasjavalo. Bas, dva kratka, duboka tona pa jedan malo viši, dugačak, svaki praćen udarcem velike činele. Na tu jednostavnu i laganu a opet božansku melodiju od dva-tri tona se nadoveza nezamenjivi zvuk Hamonda i poče da veze laganu čipku. U to fino tkanje se on neprimetno ubaci sa skraćenim akordima ge-ge-a. Muzika ga usrka u sebe i on se u momentu nađe u nekoj potpuno drugoj dimenziji, na toj liniji koja je nacrtana između dobrog i zla i bez straha gledao u tog slepog čoveka koji je pucao na svet, ef-ef-ge, metci su lagano prolazili pored njega cepajući vazduh, bio je dete u vrmenu, i čekao rikošet. Trans se nastavio pesmom anđela koja se pretvarala u vrisak. Bubanj poče da rešeta kao mitraljez, on svoju izlizanu starku spusti na srebrnu papuču overdrajva i pritiskom na nju uključi svet. Masa je planula, svi reflektori na bini bili su upereni u njegove ruke koje su letele žicama, iz zvučnika se je razlivala sirova strast rastopljena u adrenalinu, grudi posetilaca su se nadimale do pucanja. Džoni je gitarom stvarao novi svetski poredak. Bilo je nemoguće razaznati mu prste leve ruke. Oči su mu i dalje bile čvrso zatvorene, povremeno je nabirao čelo na kome su bili znojem zalepljeni pramenovi kose, na najbržim deonicama grizao je donju usnu i klatio se u transu. Euforična solaža na gitari praćena melodičnom bukom ostalih istrumenata je eskalirala u gromoglasan aplauz svih dvadesetak ljudi koji su to veče bili u klubu. Džoni otvori oči, bio je najsrećnije biće u univerzumu, nije primećivao znoj koji mu se slivao niz nos i slepoočnice, poljubi vrat crnog stratokastera i pruži ga dugokosom mladiću pored mikrofona. Klub je odzvanjao od zvižduka i povika „bravo Džoni“ i „to majstore“. Džoni je skromno klimao glavom ali nije mogao da sakrije osmeh koji mu se razlio preko celog lica.
-Može sad jedno pivo na račun kuće. –reče sramežljivo.

Milivoje Babić koga su svi znali kao Džoni je bio veteran četvrte decenije svoga života. Bio je vlasnik izuzetnog muzičkog talenta i nekoliko psihoza koje su sa godinama rasle i razmnožavale se. Milivoje Babić nikako nije bilo rokersko ime ali „kad je Džoni uzeo gitaru, svi su osjetili magičnu moć“¹ i ono se zauvek sakrilo u ličnoj karti i na čekovima socijalne pomoći, a Džoni je tumarao unaokolo tražeći u okolini mir koji nije mogao da pronađe u sebi. Njegova šizofrenija nikad nije dijagnostifikovana. U svim sećanjima iz ranog detinstva, dok je još imao oba roditelja, koja je uspeo da sačuva, je njegov otac razgovarao sa nekim, njemu nevidljivim ljudima. Nekad im je samo objašnjavao šta upravo radi a povremeno bi nastajale žučne rasprave. Nekako baš u vreme kada je otac nestao u pravougaonoj rupi u zemlji nevidljivi prijatelji su počeli sve češće da razgovaraju s njim. Isprva su bili tihi i povremeno radoznali. Objašnjavo im je elementarne stvari iz života kao da su bili deca, ili iz nekog drugog sveta. Neometeni majčinim vaspitavanjem su svi zajedno, uz starije momke koji su se okupljali da slušaju Džonija kao svira, otkrivali nove izazove u flašama domaće rakije i smotuljcima domaće trave. Džoni je konačno bio slobodan, nije morao nikome da objašnjava sa kim razgovara, nije više morao da obraća pažnju dali glasovi dolaze iz njegove ili nečije tuđe glave. I povrh svega, muzika se rađala u njegovim rukama. Nova, predivna muzika, magične opčinjavajuće melodije. Padao bi u trans i svirao neverovatne harmonije koje su mu glasovi pevušili na uvo. Nikada nikome nije rekao za njih, ljubomorno ih je čuvao, a njihovu muziku predstavljao kao svoju. Ali su oni postajali sve glasniji i sve brojniji, govorili su svi u glas, derali se, pevali, više nije mogao da razana božanske melodije koje su mu neki od njih pevali, sve se pretvorilo u buku, i njegova muzika sa pretvarala u buku, više nije bio u stanju da odsvira ni jednostavne melodije koje je znao još kao klinac jer nije mogao ništa da čuje od te nesnosne buke koju su glasovi pravili. Nije više čuo ni ljude koji su mu se obraćali na ulici, ni majku koja je jaukala iz kupatila kada je u kadi slomila kuk, ni svirenu automobila kojem je presekao put i završio na haubi. Posle par meseci ležanja u gipsanoj kadi zbog slomljene obe karlične kosti glasovima je dosadilo i većina ga je napustila. Sa nekolicinom najupornijih je naučio da se bori, ali ne i sa reputaciom koju je stekao svađajući se sa njima po ulici. Gitaru je i dalje svirao nadčovečanski dobro, ali samo nekolicinu već poznatih melodija, ali novi klinci su hteli drugačije, nove melodije, zvuke sintisajzera a ne stratokastera. Džonijeva generacija se više posvetila dečijim pesmicama uz svoje mlade naraštaje i on je ostao izgubljen i sam. Čak su i glasovi počeli da govore neke strane, nerazumljive jezike.

Dečaci na bini su prašili „Paranoid“², retro je „in“, krug se zatvorio ali je izostavio Džonija. Džoni je navukao svoju plavu olinjalu jaknu i, u rukama stiskajući kišobran okrenuo još jedan pogled po klubu. Niko više nije obraćao pažnju na njega. Malopređašnji bog sa bine je zaboravljen u roku od jedno malog piva. Neprimetno se izvuče u hladnu i pustu noć. U daljini se čuo lavež psa. Polako se gegao niz mračnu ulicu dok ga je mraz probadao kroz tanku jaknu.
-Džoni, Džoni!?- dovikivao je promukli glas u njegovoj glavi –Džoni, Džoni!?
Znao je da mora kad-tad da odgovori.
-Da bar imam kapu umesto kišobrana. –reče nekom od njih pokušavajući da navuče kragnu na još uvek, od znoja vlažnu kosu.
-Džoni, Džoni!? –insistirao je glas. Ceo hor drugih glasova se je u pozadini histerično smejao i dobacivao.
-Još par sati imate do jutra! –viknuo je. A onda će glasovi potihnuti, umiriti se, zaspati, pa će i on moći da zaspi. Dnevni san nije tako jak kao noćni ali on noćnog nije okusio već godinama. Kada ga agonija tog glasnog podrugivanja i vike dovede do ivice nervnog sloma on ih izvede u tamnu noć, noćna tišina ih malo smiri, i korača pustim ulicama dok ih pred svitanje ne umori.
-Džoni, Džoni! –provokacija se nastavaljala.
-Yes papa. –odgovori jedva čujno.
-Eating sugar? –nastavi glas podrugljivo.

——————————————

¹Atomsko Sklonište- Johnny

²Black Sabbath- Paranoid

 

Advertisements

5 thoughts on “Tamna strana noći

  1. Mene je tvoja priča asocirala na omiljeni film – Blistavi um i omiljenog Rasela Kroua.
    Borba sa šizofrenijom je uzaludna, ako se pacijent opire zdravom delu svoje svesti, što je najčešći slučaj.
    Dirljiva priča o paralelnom svetu koji, u većoj ili manjoj meri, živimo svi mi, danas.
    Bravo za tebe, odlično si je napisao!

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s