Autoobdukcija

To lice ni dečaka ni muškarca, je sve elemente sadžalo na jako malom prostoru između okrugle brade i velikog čela, dva smeđa okrugla oka, okrugao nosić, tanka usta, sve je to bilo ne srazmerno blizu jedno drugom. Ravne crne obrve su se izvijale čas na gore čas na dole. Usne je prvo stiskao kao od besa, zatim ih razvlačio i skupljao u izveštačene grimase sreće i tuge. Visokim ali prijatno melodičnim glasom, sa velikom dozom drame tiho reče:
-„Ljubav nije nešto što se hoće, ili neće. Ljubav je nešto što se ili mora, ili ne može.“ –isproba još par grimasa, onda podiže ruku i nastavi malo glasnije drugačijim tonom:
-„…ali upamti, ako ljubav staviš na poslednje mesto, posle svih drugih obaveza, ona će tu i ostati, kao poslednja stvar u tvom životu.“
Nakašlja se par puta i najdubljim glasom koji je mogao da izvuče reče:
-„Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati.“
Pokrio je lice rukama i disao duboko minut-dva, a onda čudnim, skoro neljudskim glasom poče da govori:
-„Moraš biti vrlo strpljiv. Prvo ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, u travu. Ja ću te gledati krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor svih nesporazuma, ali ćeš svakog dana moći sesti malo bliže…“
Skupio je obrve i malo nakrivio glavu pokušavajući da izgleda sažaljivo:
-„Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju“.
Nezadovoljno je odmahivao glavom. Ponovo zaroni lice u šake na minut. Još jednom uzdahnu duboko. Sa police ipred sebe uze žutu šolju za čaj. Pokušavao je da se zagleda u nepostojeće oči sakrivene u žutilu šolje koje bi sa nosom od drške kompletirale lice.
-„Umreti, samo usnuti… i ništa više. I tim snom reći…“ -dva udarca u vrata koja mu se u trenutku učiniše glasni kao pucnji ga prenuše, celo telo mu se trže, šolja se rasprsnu u sudaru sa pločicama na podu.
-Šta radiš ti unutra? -iza vrata je dopirao promukao ženski glas.
Prvo promrmlja nešto ne razumljivo a onda upita glasnije:
-Zar ti nisi već otišla?
-Šta si razbio?
-Šolju.
-Vece ili…?
-Od kafe.
-Od kad se kafa pije u veceu?
-Imam audiciju sutra, treba mi ogledalo.
-Treba ti život, -reče glas malo tiše pa nastavi pređašnjom glasnoćom, -nemoj zaboraviti da izvučeš ključ, ja idem sa Majom na neku žurku, doći ću kasno, ustvari, doći ću rano.
-To ti verujem.
-I ti bi, samo da nisi kreten.
-Ej…, jel mogu sad da nastavim?
-Šta, da razbijaš, samo izvoli. Vidimo se ujutru.
-Ja sam na audiciji ujutru, vidimo se tek popodne.
Čuo je kako su se ulazna vrata od stana zalupila. Posmatrao je svoje lice u ogledalu još neko vreme kao da ga prvi put vidi, onda razočarano uzdahnuo i polako se sagnuo da pokupi komade razbijene šolje.
Ušao je tiho za sobom zatvarajući vrata. Sazuo je cipele i nogama ih namestio pored svetlucavih, crnih cipela na izuzetno visoku štiklu koje su ležale bačene pored cipelarnika. Pokunjen i vidno neraspoložen je ušao u sobu. Na kauču je sedela vitka devojka od dvadeset i par maksimalno izblajhane, neuredne kose u uskoj crvenoj haljini. Iako joj je lice bilo vrlo slično njegovom bila je mnogo lepša. Mali okrugli nosić na ženskom licu je bio simpatičan, tanke usne su se krile iza debelog sloja karmina a visoko čelo je bilo pokriveno šiškama.
-Odkud da si ti već ustala? –upita i ne pogledavši je.
-Ma skoro sam došla, idem sad da legnem.
Iako joj je glas bio potpuno miran i uobičajen a sama rečenica često izgovarana u njegovom, do tog trenutka odsutnom mozgu se upali neki alarm i on sa vrati da je pogleda bolje. Stiskao je zube i pesnice dok ju je posmatrao. Leva strana usne joj je bila otečena i crvena mnogo više nego što je karmin pokrivao, masnica ispod levog oka je već počela da menja boju u plavičasto, beonjača levog oka je bila prošarana sa par popucalih kapilara a desni obraz je bio crveniji od levog. Mršava bela ruka je držala staklenu teglicu prislonjenu ispod levog oka. On sav pretrnu.
-Šta je to? –tiho upita gutajući bes zajedno s pljuvačkom.
-Senf, jedino to imamo u frižideru. –odgovori ona jednakim glasom pokazujući mu etiketu na teglici.
-Pitam te šta ti je to na licu, šta ti se desilo?
-Moj sinoćašnji dečko nije imao smisla za humor… Vidiš, jebi ga, šta mi se desilo, šta me pitaš bez veze.
-Ti nisi normalna. Jesi li prijavila policiji?
-Baš si kreten, šta da prijavim? Da odem u policiju i kažem da sam bila sinoć drogirana pa sam sela u kola sa nekim tipom za koga ne znam ni ko je ni odakle je ni kakao se zove pa kad mu nisam dala i izvređala ga on mi opizdio par šamara pa sam je sad došla da ga vi kaznite. Još bi me i oni prebili što ih zajebavam.
-Pa stvarno nisi normalna, zašto si uopšte išla sa takvim tipom?
-A od kud znam, jebi ga, zašto, kad se otkinem samo me takvi privlače!
-Pa sašto moraš da se otkineš?
-Zato što kad sam strejt svi mi se gade. –odgovori mu tiho.
On ćuteći sede pored nje. Bilo je to ćutanje puno ljubavi i podrške.
-Jel te boli?
-Ma ne, udara k’o pičkica, znaš šta je Stojan za njega, Roki čet’ri.
Sretoše im se pogledi i kiseli osmesi od kojih nju zabole celo lice a njega celo biće. Zgrčenih duša oboje spustiše pogled.
-A i sama sam kriva, tip je bio okej, malo seljačina al’ okej, ima „bembaru“ pa će kao da me vodi ne znam ni ja gde, i sve je bilo okej, onda kao da zapalimo džoks, ne znam koji mi kurac bi da uzmem, mene od gandže sve pusti, i trip i cuga, sve, i ja se posle tri dima skroz skenjam , onda sam mu povratila po kolima i počela da mu govorim da je seljačina i da mu je „bembara“ šabanska i da smrdi na noge pa me on opizdio par puta i izbacio napolje negde u jajincima, ne bukvalno u Jajincima već u nekoj pripizdini prema Mladenovcu odkud znam, dva sata sam pešačila do prvog busa.
-Što me nisi nazvala?
-Što, ti bi došao tramvajem po mene? Baš si kreten. A i telefon sam zaboravila kod Maje, valjda.
-Šta ćeš sad?
-Idem da legnem, ne mogu ni šminku da skinem, ovo ispod oka boli u pizdu materinu.
-Sad si rekla da ne boli?
-Pa serem, jebi ga…, osim ono za Stojana.
Oboje su ćutali neko vreme i gledali u zemlju da izbegnu rizik da im se pogledi ponovo sretnu.
-Kad smo već kod Stojana, kad misliš da mu kažeš?
-Šta, za ovo?!
-Ma ne, za faks.
-Zašto da mu govorim uopšte?
-Zato što će te odrati od batina ako sazna, ovako se možda i provučeš.
-A kako će da sazna? Imam indeks, redovno upisujem ocene u njega, čak i pare za školarinu uzimam redovno samo neću dobiti diplomu, a i koji će mi, valjda ću se udati do tad… Kad ćeš ti da se ispovediš Stojanu? –nepromišljeno joj prelete preko jezika.
-Šta ja da mu se ispovedim? –brecnu se na nju.
-Ma ništa, zezam se.
On ustade i krenu prema kuhinji.
-Nisi mi rekao kako je bilo na audiciji.
-Kao i uvek. -odgovori tiho stojeći na sred male sobe okrenut joj leđima.
-Što znači…?
-Da nisam ni izašao.
-Zašto?!
-Zato što sam loš.
-Kako znaš ako nisi probao?
-Imam oči i imam ogledalo.
-Pa dobro, al’ opet, ti znaš biti previše samokritičan, trebao si izaći.
-Ako je ta pretstava toliko jadna da ne mogu dobiti nikog boljeg od mene ja ne želim da učestvujem u njoj.
-E jebi ga, to je malo amatersko pozorište, šta očekuješ?
-To što je amatersko ne mora da znači da mora biti i loše.
-Pa upravo to znači. Šta očekuješ da dođu neki ekstra glumci koji jednostavno ne žele da budu poznati i dobro plaćeni, baš si kreten, gde to ima? Zašto si se spremao onda?
-Ne znam.
-A šta ti znači to „kao i uvek“, da ni pre nisi izlazio?
On samo blago odmahnu pognutom glavom.
-Ni jednom?!
Negativan ogovor je ovog puta morao da se čita iz nepomične tišine.
-Baš si kreten… Jel te to Darinka furala da budeš glumac?
On zamače kroz kuhinjska vrata ostavivši u sobi iz sebe oblak ćutanja.
-Hoćeš kafu? –čuo se glas iz kuhinje.
Kontrasti emocija su je napadali, sreća što napokon može sa bratom tako otvoreno da razgovara i tuga što to ne rade često, osmeh zato što brine o njoj i bol koju taj osmeh pruzrokuje na njenom povređenom licu.
-Može. –reši da odloži spavanje i maksimalno iskoristi ovu priliku, zavali se na kauču -i nešto hladno ako ima, za otok.
Bez reči joj donese u krpu umotane kockice leda i vrati se u kuhinju po šoljice s kafom.
Sedeli su zavaljeni na kauču sa nogama podignutim na stolić i iz žutih šolja za čaj srkali vrelu kafu.
-Zeznuo si me, od vruće kafe me još više peče.
-Pij na drugu stranu.
-Koju drugu stranu, usna mi je unutra rasečena, od zuba.
Srknuli su još po koji gutljaj u tišini.
-Zašto imam osećaj da ni tebi nije prvi put da ti se to desi?
-Pa otkud je, znaš koliko sam puta fasovala od Stojana.
-Na mislim samo na Stojana već na te tvoje „nazovi“ momke.
-Nekad se ponašam kao da mi fale batine. Mislim, ne fale mi, niti uživam u njima, jednostavno, kao da neki đavo uđe u mene i biram baš te neke kretene i onda ih provociram dok… im ne pukne film. Kažem ti da me samo takvi privlače.
-Da, kad se otkineš. –dodade on osuđivački.
-A kako drugačije? Ko bi trezan poželeo da ima išta sa vama? Da li si ti uopšte svestan kakvi ste vi muškarci? Ne znam da li je gore kad me startuje neka polupismena sirovina sa seljačkim mačo fazonima ili neki na silu romantik sa onim „samo pravi muškarci…“ sranjima sa fejsbuka. Jedini iole iskreni su oni oženjeni matorci sa pričom: „mala, dođi bre da ti čika pokaže šta je muško, ovi bre klinci nemaju pojma“, a iskreni su samo da im ne bi pravila pizdarije da im žena ne sazna. Možda je negde i ostao neki normalan, al’ šta će on samnom kad ja nisam.
-To opet nije razlog da se kačiš sa bilo kim, „daj šta daš“ skoro nikad nije dobro rešenje.
-A znam, jebi ga, al’ to je nekad jače od mene. U ostalom to je i bilo za očekivati, Stojan me je tukao da ne postanem kurva, cilj opravdava psihopatu, šta je drugo od mene moglo da ispadne?-rekla je to sa neverovatnom mirnoćom, očigledno već odavno pomirena sa takvom sudbinom.
-Pa dobro, nije baš samo zato, pravila si ti raznih pizdarija.
-Naravno da sam, kad ubiješ boga u nekome ostane samo đavo, a njima su pizdarije smisao života… Ne očekujem da ti to razumeš, ipak si ti rastao pod Darinkinim staklenim zvonom i nisi bio u toku od početka.
-Ti to svodiš na „ko je prvi počeo“, kao: on je mene prvi…
-Ne, -prekinu ga –ne ko je prvi počeo nego ko je započeo, ko je otvorio Pandorinu kutiju. Možda ja ne bih bila mnogo drugačija da je on bio, možda je sve ovo u meni od rođenja, ali znam da u meni postoji i drugih, boljih stvari, zašto nikada nije pokušao da izvuče neku od njih, nego samo kurvu?
-Nemoj da pomisliš da ja opravdavam Stojana, samo…
-Nema tu šta Stojan da se opravdava ili ne, on tu ništa nije ni kriv. –reče ona neverovatno mirno.
-Kako nije!? Kako možeš uopšte to da kažeš!? Pa ko…
-Smiri se, kažem samo da nije direktno kriv, on je jednostavno psihopata, sa tim zatucanim seljačkim fiks idejama. Čak ni te fiks ideje nisu njegove, to „udri je da se ne prokurva, da joj ne pada svašta na pamet“ ti je baba-Milevin način da se osveti svakoj koja joj otme sina, to su Darinkine batine, ja sam ih samo nasledila kad je njoj dokurčilo.
-Od kud tebi to?
-Kako od kud, pa zar nisam ja student psihologije, to što ja ne idem na faks i ne polažem ispite ne znači da ne proučavam ono što me zanima i da nemam pojma.
-Po tvom ispada da je za tvoje batine kriva baba-Mileva?
-Ne, ona je bila prosta i nepismena žena koja nije znala za bolje i drugačije.
-Pa ko je po tvom onda najviše kriv?
-Tvoja draga mama-Darinka.
-Naša mama-Darinka.
-Ne, tebi je bila mama, meni sve ostalo. Ne prigovaram ja tebi ništa, ti nisi tu ništa kriv, davno je prošlo vreme kad sam ja bila ljubomorna na vaš odnos. Čak imam utisak da nisi ništa manja žrtva od mene… Posle svakog Stojanovog tretmana bi došla u moju sobu, donosila mi je one zamrznute patrone što smo leti nosili na plažu u onom piknik fržideru, zamotane u peškir, da mi skine otoke, uvek ih je imala spremne u zamrzivaču, i Bivacin u spreju u slučaju da je bilo kakvih posekotina ili otvorenih rana. Brisala mi je suze, hladila podlive, šaputala da ne smem da budem toliko tvrdoglava, da ne treba da mu se suprotstavljam, da mu ne dajem povoda, a sve to sa jednim razlogom, da me ubedi da sam ustvari ja kriva za sve. I uspela je, do trinaeste-četrnaeste godine sam joj plakala na ramenu, molila za savet kako da se ponašam, šta da kažem Stojanu da me ostavi na miru. Jedini saveti koje sam dobila su bili kako da sakrijem modrice, šta da slažem gde i kako sam se udarila ako bi mi ostali tragovi udaraca po licu. Nikad nije ni pokušala da ga spreči, ili zaustavi kad pretera, nikad nije osudila to što me tako krvnički batina, čak ni meni za utehu. Znala je da ako to ne budem ja biće ona. I to što je dolazila da me teši nije bilo zbog mene već je proveravala u kakvom sam stanju, da li se nešto vidi i ako da, šta treba da kažem, da nisam ja slučajno sa nekim razgovarala u školi o tome, da li je neko postavljao nezgodna pitanja, da li je tajna sigurna. Ona je sama izabrala da živi u toj pećini sa krvolokom, kidala je komade mene i hranila ga da bi mogla mirno da živi sa njim. Koliko god ti to zvučalo morbidno nadam se da ju je zbog toga rak požderao, da nije samo slučajno dobijena bolest.
Oboje su ćutali i gledali u crnilo kafe u žutim šoljama. Ona nastavi malo mirnijim tonom:
-Matematički je, to što je Darinka uradila sasvim uredu, žrtvovala je jedno da bi spasila dvoje, to što je tebe sjebala je sad druga priča, da je žrtvovala sebe vrlo brzo bi i mi došli na red, tako da bi bilo tri nula za Stoleta, ovo je prihvatljiv gubitak, samo ja baš nisam u fazonu da me nešto žrtvuju, jebi ga. Postojite vi „DA“ ljudi i mi „NE“ ljudi, vi radite sve što vam se kaže, poslušni ste, kad je baš zajebano mora malo da vam se naredi ili pripreti i vi uradite, evo Darinka je poželela da joj je sin glumac i pogledaj šta ti sebi radiš, a nje ni nema više da te vidi, dok mi „NE“ ljudi ništa nećemo i nikog ne slušamo, kad nam se pripreti mi još okrenemo kontra. Ne znam za vas, ali mi se ne rađamo ovakvi, roditelji nas ovakve naprave pogrešnim roditeljstvom. Ne postoji univerzalni pristup vaspitavanju, deca nisu pivske flaše da svima odgovara isti otvarač, svako dete moraš dugo i pažljivo posmatrati, prostudirati, proučiti ga da nađeš pravi način otvaranja, u protivnom ga polomiš, ili ostane zauvek zatvoreno.
Posmatrala ga je kraičkom oka dok je on zamišljeno gledao u žutu šolju u rukama.
-Zašto misliš da je mene Darinka sjebala, gluma je više onako, usput, ja se držim svog faksa.
-Za faks bogu da zahvališ što je Darinku uzeo, da nije nikad ti ne bi bio ovde, bar ne bez nje. Niko na svetu nikad ništa nije čuvao tako dobro kao Darinka svoga sina, nemoj to udarićeš se, nemoj ovo prehladićeš se, mamica će ti ovo, mamica će ti ono. Zamisli sve to isto sad, u ovim godinama, imao si neverovatnu sreću što je rano odapela. Za glumu, kad sam rekla „šta sebi radiš“ mislila sam na to što pokušavaš da ispuniš njene želje da budeš kao Robert Redford ili Din Martin umesto da se opustiš i uživaš u tome ako to stvarno voliš, ili batališ… A sjebavanje…, ti je…, mislim…, zašto nemaš devojku, nikad? –to pitanje je prevalila preko jezika ne da bi na njega dobila odgovor već da se uveri da odgovor postoji i da ga on zna.
-Šta hoćeš da kažeš?
-Da je i to njeno maslo?
-Misliš da sam…?
-Ne znam… Znaš li ti?
-Ne. –prošaputa jedva čujno.
Mršava bela ruka sa crvenim noktima se spusti na njegovo rame.
-Ne privlače me muškarci, to znam, samo… kad god sam sa nekom devojkom ja vidim Darinku.
-Fuj!
-Pričaj mi o tome.
-Baš smo sjebani. –dodade ona uz uzdah.

Napomena: na početku priče korišteni citati iz sledećih knjiga, (in order of apperance): Borislav Mihajlović- Banović Strahinja
Milorad Pavić- Drugo telo
Jovan Dučić- Blago cara Radovana
Johan Volfgang Gete- Faust
Herman Hese- Igra staklenih perli
Vilijam Šekspir- Hamlet

Advertisements

9 thoughts on “Autoobdukcija

  1. Pozdrav odličan tekst, ali to nije razlog što pišem komentar. Naime nnominirana sam za Versatile Blogger Award jedan od zadataka sad mi je da napišem post o sebi i nominujem do 15 blogova koje volim da čitam nadam se da nemaš ništa protiv da jedan od njih bude i tvoj blog. Naravno razumjet ću ako ne želiš pozdrav i čitamo se

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s