Pogledi

 
Sedeo je na toj tvrdoj, neudobnoj klupi već satima. U jednoj ruci stiskao je svežanj papira a u drugoj rolnu od rentgentskog snimka uvijenu u tamno žuti papir. Lice mu je bilo bledo žućkasto, neobrijano, obrazi izbrazdani, upali, oči bez sjaja oivičene tamnim krugovima oslonjenim na modre podočnjake. Samo nos mu je ostao isti i sada neskladno dominirao nekada lepim licem. Sedeo je zgrčen, pognutih ramena i izlizanih cipela podvučenih pod klupu. Pogledom je odsutno studirao crni kvadrt sa prašnjavim otiscima stopala na podu popločanom izlizanim narandžastim pločicama. Pri svakom šušnju bi dizao pogled i brzo ga vraćao na mesto bez pločice strogo izbegavajući poglede i lica ljudi oko sebe.
Na klupi preko puta je sedela bakica sa retkom, natapiranom kosom toliko sedom da se je presijavala na plavičasto. Njene sitne oči bile su prikovane za njega. Osećao je kako mu se bakicin pogled zabija u meso. Poznate su mu bile te plave okice, samo nije mogao da se seti odakle. U čekaonici je bilo još par zauzetih klupa. Jedan mladić narandžaste kose sa elipsastim metalnim naočarima na pegavom licu. Desnu ruku je držao zamotanu u veliki peškir iz kojeg mu se krv slivala na nogavicu i dalje na belu patiku. Pored njega sedeo je krupan stariji gospodin u odelu i četao novine. Na svaki prigušeni jecaj riđokosog mladića gospodin bi spustio jedan kraj novina, prvo kratko pogledao mladića a zatim dugo, bez treptaja, u njega. Tek kada bi mu postalo nepodnošljivo od težine pogleda i kad bi počeo da se meškolji stariji gospodin bi ponovo podigao novine i nastavio da čita. Bio je siguran da ga je stari prepoznao od negde.
Prljavo bela vrata se otvoriše i kroz njih izađe punija crnokosa žena u belom i otresito otkoraka niz hodnik. On skoči i potrča za njom.
-Sestro, sestro, molim vas…
-Gospodine, molim vas sedite i sačekajte, doktor je još na operaciji, obećala sam vam i nisam zaboravila, čim dođe zvaću vas, morate još malo sačekati. Molim vas.
-Da, dobro, čekam, izvinite… -sestra je već bila daleko niz hodnik da bi ga čula.
Vratio se na svoje mesto i zauzeo istu pozu. Na klupi preko puta, pored bakice je sedeo proćelav debeljko srednjih godina, ruku duboko nabijenih u džepove jakne je smrknutim pogledom buljio u njega. Pogledi im se za trenutak sretoše i on pretrnu: ovog bucka znam, kad sam radio satove na stanicama, autobuska ili železnička stanica u provinciji, fini gospodin u odelu sa akt tašnom: nećete verovati šta mi se dogodilo, tu sam bio na sastanku u „nekoj poznatoj lokalnoj firmi“, posle svratili na ručak, ja koji inače ne pijem popijem dva aperitiva da nazdravimo, red je, dobar smo posao sklopili, posle nema mi novčanika, dali mi je negde ispao ili mi ga je neko ukrao pojma nemam, policija mi samo dala nekakav papir, ako nađemo javićemo vam, al ja nemam čime da se vratim kući, nemam para za kartu, ako se ne pojavim ujutru u kancelariji direktor će zvati ove odavde pa ako kažu da sam pio ja sam od prekosutra na birou, ako ste možda zainteresovani da kupite sat, Seiko pet automatik, to sam od tasta dobio kao svadbeni poklon al šta drugo da radim, vredi bar petsto maraka, daću vam ga za sto samo da ne ostanem bez posla, troje dece imam, molim vas, pa koliko imate, imate li bar sedamdeset, sat je čudo, sam se navija, original švajcarski, pa dobro dajte bar tih pedeset, ja sam ovde opet sledeće nedelje pa ako ne budete zadovoljni ja ću vam drage volje dati sto maraka za njega, kažem vam vredi petsto brat bratu da ga daje, hvala vam mnogo.
Siguran je bio da je bucko jedan od pohlepnih kupaca švajcarskog Seika pet automatik prizvedenih u Kini koji se sam navija dok god mu baterija traje, zato toliko nabija ruke u džepve. Još nije mogao da se seti iz koje šeme je bakica, možda polise zdravstvenog osiguranja za lečenje u inostranstvu, lažne grobne parcele, setiće se, ne želi to ali setiće se.
Iz ordinacije na čelu hodnika izđe krupna žena u crnini, bledo lice kao od kvasca bilo je uokvireno crnom maramom. Crne ogromne oči se odmah zakovaše za njega dok se je veliko crno telo polako kretalo niz hodnik. Vrlo se je trudio da ignoriše taj pogled. Nje se je odmah setio. Bila je jedna od udovica iz vremena kad je u shvatio da je od eksploatisanja ljudske pohlepe isplativije eksploatisanje ljudske dobrote, muke, žalosti, samo je zahtevalo bolju pripremu, pratiti čitulje, i baš na bdenju: dobar dan, ja sam advokat „neko lepo prezime“ imam za gospodina „preminulog“ lepe vesti, završili smo sve oko zemlje samo još u katastru da upišu to traje nekoliko dana i rešenje ćete dobiti poštom, kako!, pa ne mogu vam reći koliko mi je žao, tako divan čovek, kad je bio kod mene u kancelarij zadnji put baš je delovao zdrav, a nije vam ništa spominjao za mene, čudi me, verovatno je želeo da vas iznenadi, hteo je da sve uredi dok je još tu da posle „ožalošćeni sin iz čitulje“ i njegova sestra nemaju nikakvih problema, on je to sve lepo podelio između njih, pa neka njegova očevina, ili plac na Dunavu, ja stvarno ne znam gde se to nalazi, ja sam samo advokat, meni je to parcela tri dva pet nula kroz četrnaest iz katastarske opštine stodvanaest ali nema pojma gde je to, to bi morao da proverim, meni je sad jako neprijatno, znate, moj honorar je verujte nebitan ali sudske takse su ogromne, znate, a vi ste?, aha, udovičin brat, vidite, ovde imate ceo obračun, gospodin „pokojnik“ je meni dao kaparu sto maraka, ovo ostalo kad god budete imali, samo ove takse ako bi ikako mogli da regulišemo. Kod mlađih pokojnika je sasvim slučajno automehaničar prolazio tuda pa da svrati, ostao mi je dužan za bobinu i štelovanje ventila od prošlog meseca, ne sećate se? ma jel moguće!?, moje najiskrenije saučešće, pa kako, onakav čovek, ma nema ni veze za ovaj dug, kad god budete mogli, ajd kad insistirate da ne ide čuvek dužan na onaj svet, samo da pogledam u svesku koliko je bilo, hvala vam, izvinite još jednom.
Podigao je iskrzane revere, olinjali sako nije zaustavljao studen koja ga je obuzimala. Bakica i dalje nije skidala pogled s njega. Kroz otvor na mlečno belom staklu šaltera spazi još dva oka uperena u njega. Nije mogao da vidi ostatak lica ali je po očima znao ko je: Izvinite gospođo jel ovo vama ispao prsten, saginje se i ispod stolice u letnjoj bašti kafića na kojoj sama za stolom sedi sredovečna žena podiže veliki zlatan prsten sa crvenim kamenom, jeste li sigurni da nije vaš, ovo je zlato sa rubinom vredi sigurno dve-tri hiljade maraka, ako je vaš nalazaču sledi nagrada, bar deset posto, slažete se?, a nije vaš, pa pošto je bio ispod vaše stolice red je da podelimo, samo ja jako žurim na poslovni sastanak tu preko puta u ovu „veliku i uglednu firmu“, ostavite mi neki zalog a ja vama dam prsten da nosite u zalagaonicu i posle sastanka se nađemo ovde da podelimo novac, ne ne mogu da uzmem vašu ličnu kartu, možete da me prijavite policiji da sam vam ukrao ličnu kartu pa dok se ja sa njima objasnim propade mi sastanak, mog prijatelja su tako jednom nasankali, nije da ja vama ne verujem ali svašta se dešava, može novac, ako imate pri sebi trista-četristo maraka, ja stvarno žurim, može i dvesta prsten vredi deset puta toliko, onda se vidimo za par sati, nećete me prevariti vidim vam to u očima. Te iste oči su ga sad posmatrale kroz polukružni otvor na staklu, jedne od mnogih.
Kroz staklena vrata na drugom kraju hodnika pojavi se krupan tamnoput čovek sa belim šeširom i krem kaputom od kamilje dlake nabačenim na ramena, osmehom je pokazivao zlatan zub, svoje debele prste nakićene velikim zlatnim prstenjem je bezobrazno dugo držao na sestrinim leđima dok su polako koračali prema ordinaciji. Ona je ispod miške pokušavale da sakrije svetlucavo srebrnu kutiju sa crvenom mašnom. Harum, to je Harum iz Zenice, prepoznao ga je, on mu verovatno može nešto srediti. Skoči sa klupe potrča niz hodnik vičući:
-Harume, Harume… –glas mu se uguši u kašlju i na usta mu poteče krv, pade na kolena grcajući, na grudi je stiskao svežanj papira i rentgenski snimak. Kada je povratio dah Harum je već odavno nestao. Pitanje dali bi mu i pomogao s obzirom kako su se rastali. On je imao tek dvadeset i neku kada se priključio Harumovoj ekipi. Bila je to najjača ekipa šibicara u celoj zapadnoj Evropi, on je bio jedini beo u njoj i jedini je radio sam. Harum ga je uzeo zbog njegovog trika sa bubašvabom. Igra je bila da pusti zagrejanog igrača da dobija, onda mu predloži sve ili ništa, da bude zanimljivije staviće bubašvabu umesto kuglice, nema prevare bubašvabu ne može da sakrije između prstiju, promeša šibice i ispod jedne malo viri malecka crna nogica, ponudi igraču da poduplaju ulog, igrač pristaje pošto je siguran da dobija, diže šibicu ispod koje je virila nogica i nema ništa. Harum je obožavao taj trik ali se njemu nije sviđala Harumova provizija od sedamdeset posto i počeo je da je smanjuje. Harumovi momci su ga zbog toga onesposobili za rad i ostavili na Minhenskom đubrištu gde ga je poluživog našla Vedrana, mentalno zaostala skupljačica smeća bugarskog porekla. Vedrana je imala instikt hrčka i sa đubrišta je skupljala sve za što joj se učinilo da može nečemu da posluži, najveća stvar koju je uspela da spakuje na svoja kolica za samoposlugu i odvuče u svoju straćaru je bio on. Tamo ga je čuvala i lečila par meseci dok nije bio u stanju da se, sa Vedraninim blagom, vrati u Jugoslaviju. Vedrana je pored instikta hrčka imala i instikt svrake, i sa posebnom pažnjom je skupljala sve što je sjajno. On je, kad bi ona bila odsutna, prebirao taj njen poseban odeljak i tamo našao par zlatnih prstenova, desetak različitih zlatnih miđuša, i ceo svežanj različitog srebrnog pribora za jelo, uz to je sa police koja je sa par okrnjenih keramičkih ukrasa zauzimala cenralno mesto u straćari napravljenoj od stare kamp prikolice uzeo i zlatni Schaffhausen sat sa pokidanom narukvicom i mrljama skorele krvi.
Možda je bakica ustvari Vedrana, ona je imala tako prazan pogled, samo oči joj nisu bile plave. Možda je bakica neka od penzionera sa loto listićem. Stajao bi nedaleko od kioska za loto sa listićem sa pet pogodaka i polurazumljivo objašnjavao penzionerima da je pogodio četvorku ali neće da ga isplate jer je Rumun, ako bi oni naplatili za njega pa da podele pola-pola, pohlepni starci bi mu odmah od svoih novaca „velikodušno“ isplaćivali veći deo dobitka četvorke nadajući se parama od petice.
Kada se vratio na svoje mesto na klupi na njoj je sedeo prosed čovek ispijenog lica. Bio je neodredive starosti, mogao je imati i četrdeset i sedamdeset godina. Jedan od onih sa beskonačnim nizom briga koji čvrsto veruju da ako uspeju jedan problem da reše ostali će se, kao domine, rešiti sami, jedan od onih lakovernih koje je „radio“ dok je radio „dobričinu bliskog nekom na visokoj funkciji koja baš njemu rešava stvar“: u kafani bi bio bahat ali galantan i započinjao razgovore sa zabrinutim ljudima, platio par tura dok ne bi došli na temu „šta te muči?“, a to, pa što ne kažeš, pa moj „brat-kum-prijatelj“ je tamo „važna-i-odgovorna-funkcija“ on to može da ti reši sigurno; sin traži posao, šta je završio, stvarno, pa moj „brat-kum-prijatelj“ je „važna-i-odgovorna-funkcija“ u „firma-koja-baš-takve-radnike-zapošljava“ i baš mi pre neki dan kaže da ima konkurs za to radno mesto, samo to još nije obelodanjeno, znaš kako to ide, sad ga zovem odmah, ne javlja se, verovatno je na nekom sastanku, ajd ovako, daj mi tvoj broj, ja ću videti sa „bratom-kumom-prijateljem“ kad je slobodan da se nađemo sednemo, povedeš i malog da se upoznaju, ponesi sve njegove papire, ako je mali dobar i hoće da radi to je završeno, danas svi kukaju da nema posla a neće niko da radi, nema šta da plaćaš „druže“, pa ljudi smo, odneće mu mali jednu flašu Metaxe kad počne da radi i gotovo, kakve pare, on baš voli Metaxu, svake godine idemo u Grčku na more zbog Metaxe, ma ljudina je on videćeš. Jel to sin, momčina prva liga, „brat-kum-prijatelj“ nije mogao da dođe, boji se da vas vide zajedno pa posle da bude da su neke protekcije il’ da je uzeo pare, ovako ću ja njemu odneti papire i svi čisti. Druže, ja sam njemu odneo sve papire, al’ ima jedan problem, iz ministarstva guraju nekog svog za to mesto, jedino je rešenje da neko iz kadrovske skloni neki papir tom drugom, posle će komisija reći jebi ga nije poslao sve papire i gotovo, jedino je problem što bi to moralo malo da se podmaže, ne znam ni sam koliko nema za to cenovnik, mada nije to mala stvar, može posao da izgubi zbog toga, taj koji rizikuje treba da zna za šta rizikuje, ti spremi koliko možeš pa ćemo videti šta kažu.
Sada su svi pogledi u čekaonici bili upereni u njega, sedeo je i dalje pognute glave ali ih je osećao na sebi kao žeravice. Njihovu mržnju i prezir prema njemu je mogao da opipa prstima. Neće izdrćati još dugo taj pritisak. Sestra se ponovo pojavi na vratima i on potegnu svoj poslednji adut.
-Sestro, molim vas…
-Doktor je završio operaciju i uskoro će sići, strpite se još koji minut.
On pođe za njom do mračnijeg dela hodnika i malo tiše nego pre nastavi:
-Sestro, molim vas, ovo je sat moje pokojne žene, dobila ga je za dvadeset pet godina rada, samo sam posvetu skinuo sa zadnje strane, uzmite ga, ako bi samo doktor mogao da pogleda ove moje rezultate, nemam…
-Sklonite to molim vas, dajte mi vaše rezultate pa će ih doktor pogledati. –sestra napravi jedan korak napred i vrati se.
-Pa ovo nije vaš snimak, ovde je Đorđić –reče pokazujući na svežanj papira- a snimak je Budisavljević!?
-Snimak je moj samo je ime drugo, ja nisam imao knjižicu pa mi je prijatelj pozajmio njegovu da ne moram da platim rentgen, to su moja pluća tu, sigurno.
-Dobro, sedite još malo…, i taj kineski sat bolje bacite, ta zlatna farba je toksična, izaziva osip i ekceme. –dodade otresito sestra i odmaršira niz hodnik.
On se pognute glave okrenu da se vrati na klupu i sudari se sa starijim gospodinom u odelu koji je čitao novine. Gospodin ispusti jedan baritonski:
-Pardon.
Znao je taj glas, čuo ga je više puta dok je radio poboljšanu šemu sata na stanici, sad je bio italijan na poslovnom putu koga su uvukli u kocku pa je prokockao pedeset hiljada maraka za noć i sad nema čime da plati sobu u Intercontinentalu, oni su mu zaplenili stvari, pasoš, avionsku kartu, sad pokušava da proda svoj „X“ hiljada vredan Rolex samo da može da se vrati kući: izgubio sam pedeset hiljada maraka, koga briga za još pet-šest za sat, samo da dobijem petsto maraka da platim hotel, može i trista pedeset samo moram da požurim da mi ne zaračunaju još jedan dan. Gospodin je samo hteo da „pomogne“ strancu u nevolji.
Nije više mogao da se vrati na klupu, pogledi su bili nepodnošljivi. Tražio se najskrovitiji kutak čekaonice kad se sestra ponovo pojavi.
-Dođite ovamo molim vas, sedite. –sestrin glas bio je miran i topao.
-Gospodine Đorđiću, -brzim pogledom pročita ime sa jednog od listova koje mu je upravo vratila –Marko, sasluš…
-Stanislav, ime mi je Stanislav.
-Ovde piše…, Stanislave saslušajte me… -glas se gubio u njegovoj glavi, četrdeset godina nije bio Stanislav, „vojnik Stanislav Ćetković“- u glavi mu grmi bezdušnji glas bezdušnog zastavnika Derviševića-„dobio si telegram otkuće, mater ti je umrla, imaš pet dana o’sustva, javi se u autojedinicu da te neko odvuče do Nove Gorice, tamo’š na vlak, ido prvo do Šikare da ti ispiše dozvolu,… sućut“.
Onda se je setio ko je pegavi momak sa zavijenom rukom, Stjepan Šikara, iz Splita, „ćata“ i nekrunisani kralj ironije Vipavske martovske klase JNA iz sedamdeset šeste:“kraj mora se rodija, cili život kraj mora a na sunce nesmim ni privirit…“, u ruci je drži jarko crvenu stodinarku „ bili mi, gospe ti, jednu šteku Drine sarajevske donija kad pođeš nazad, ajd sriće ti, pisaću ti da moreš u civilki izić“. Preko perona ispred njega prolazi grupa veselih mladića, govore na njemu ne razumljivom jeziku i glasno se smeju, on spušta maslinasto zelenu „transportnu“ i kreće za njima, nedaleko nailaze na dve grupe različito uniformisanih ljudi, on se primiče veselim momcima, jedan od njih glasno viče: „Eee, ćao Silvio!“, prolaze ispod sive betonske nadstrešice, sa druge strane, u grupi nepoznatih mladića korača neki drugi čovek a Stanislav Ćetković zauvek ostaje na peronu „železniške postaje“. Taj drugi čovek se je desetak godina kasnije vratio u Jugoslaviju ali nikad više nije kročio u Stanislavovo rodno Makovište. Taj čovek je upravo nestao iz bolničke čekaonice. Stjepanu Šikari se je i dalje niz nogavicu slivala krv crvena kao stodinarka, šaka mu je stajala otvorena i čekala svoju šteku Drine. Sestrin glas je promaljao kao iz podruma:
-… četvrti stadijum, sa pluća je metastaziralo je svuda, najbolje vam je da idete kući, budite sa svojima, ovde vas i tako neće primiti bez knjižice…
-Nemam svojih…
-Kod rođaka, prijatelja, imate ove dobre prijatelje koji su vam pozajmili knjižice.
-Knjižice sam ukrao dole na Onkologiji, nemam nikog, nemam gde.
-Stanislave, uskoro će početi jako da vas boli, trpite koliko možete i onda dođite na hitnu, onda će morati da vas prime, samo ne recite ko vam je to rekao, ne mogu vam nikako drugačije pomoći, žao mi je.

Advertisements

2 thoughts on “Pogledi

  1. Prijatelju dragi, ovo je za knjigu!
    Malo sam se i smejala (svojoj naivnosti, naravno), malo tugovala (jer, empatija…), a sve vreme, ustvari, razmišljala kako je ovo sjajna tema za jednu dooobru knjigu.
    Pa, eto.
    To je moj utisak posle čitanja ovog sjajnog teksta.
    Veliki pozdrav, čitamo se! 🙂

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s