Milena

-Milena je bila fantastična žena. Izuzetna. Prava dama, u onom najboljem smislu. Neke žene se jednostavno rode s tim, jako retko al’ eto, desi se. To ne može da se nauči, ni na dvoru a kamoli u školi, već se tako rodi. Pa i kad bosonoga trči pored Morave da vrati ovce, ona je elegantna kao princeza i graciozna kao ruska balerina. Takva je bila Milena. I samo ime, kad njeno izgovaraš ne možeš da razvučeš Mileeena k’o da je neka snaša iz Kučeva, već kratko, zvonko, Milena. Nisam siguran kad se je ona ovde doselila, čini mi se da sam je pre nekih dve godine prvi put video. Mada je to relativno, kada prvi put vidiš Milenu ne znaš šta te je snašlo, kada je sretneš drugi put pa kao da je ceo život znaš. Kao da je oko sebe imala neko magnetno polje, ne magnetno, magneti privlače samo suprotan pol, već gravitaciono polje kojim je privlačila ljude, njihovu pažnju. I ne samo što je privlačila već je i isijavala neku, neku radost, neku magiju. Milena prođe ulicom sve stane, ljudi, vreme, sve. I sve obuzme neko blaženstvo. Neverovatno. Ja se nikad ne osvrćem za ženama na ulici, posebno ne kad je Radmila samnom, ne zato što je ona ljubomorna već iz poštovanja, ali Milenu nisam mogao ignorisati. Pa kad se osvestim pogledam u moju Radmilu a i ona blene za njom k’o hipnotisana. Onda mi kaže: “Ajd sad reci da je ona nešto lepša od mene, al’ iskreno da me slažeš, da te ne provalim”. Moja Radmila ni inače nije ljubomorna, a na Milenu baš ni malo nije bila, i ne znam ni jednu ženu koja jeste. Čak ni trag onog ženskog suparništva, ništa, magija. I Radmila i ja smo uvek bili svesni da sam ja daleko ispod njene lige. Radmila me u šali mune laktom: “Ako ti se ukaže prilika, idi odmah, da mogu po pijaci da se hvalim kakvog muža imam”. Ili kad se malo razžestimo u spavaćoj sobi ona kaže: “Šta je matori, šta si se uspalio, jesil’ ti to Milenu zamišljao umesto mene?” A meni, najiskrenije to kažem, nikad tako nešto nije ni prošlo kroz misli. Bukvalno kao dečak koji o dobroj vili iz Pepeljuge ili Zvončici iz Petra Pana nikad ne razmišlja na taj način. Neobično je to, takva žena a da ti ne…, čini mi se da se nisam nikad usudio spustiti je na taj nivo, čak ni u najintimnijim mislima. Zapažao sam detalje njene raskošne lepote i ženstvenosti, to priznajem, ali je ona uvek to umotavala u skromnost i eleganciju, nikad ni nagoveštaja vulgarnosti. Nikad dubok dekolte, grudi je imala raskošne a opet skromne, nimalo napadne. Nijedna suknja na njoj nije bila kratka, ni preterano uska, ali kad vidiš njene listove kako se preko savršenih zglobova i risa sliju u cipele,… jednostavno, remek delo prirode. Nije ni Milena bila savršena, poznavle su joj se godine, imala ih je nekih četrdesetak, i kusur. Izgledala je mnogo mlađe, ali pretpostavljam da ih je imala od prilike toliko. Koji centimetar više u bokovima, stomak koji nije više bio ravan samo je činilo da još više podseća na Veneru. I koža na njenom vratu nije više bio onaj savršeni alabaster ali je taj vrat niz koji se spuštao vodopad guste crne kose, sa ramenima iz kojih se uzdizao činio pejzaž rajske lepote. Nije bila ni savršeno lepa, ali ne znam šta bi moglo da joj se promeni da bude lepša. Oči su joj bile krupne, okruglaste, kao kod Odri Hepbern, mada joj je lice nije bilo tako detinjasto već mnogo ženstvenije. Bila je neka kombinacije nje i Sofie Loren. Usta je imala velika kao Sofia, sa po dve bore sa svake strane koje bi dolazile do izražaja kad se osmehne. Ali kad se osmehne kao sunce da te obasja. Kad je sretnemo, obično ispred Mićine berbernice, tu mi matorci hvatamo sunca kad Mića nema mušterija, ona naiđe, mi zanemimo k’o tinejdžeri i zablenemo se. Jedino Mića, on je takav brbljiv, odmah se iskezi od uha do uha i pozdravlja: “Dobar dan komšinice, kako ste, divan dan danas…” ili nešto slično, ali ni on se nije usđivao bilo šta više od toga. A ona samo klimne glavom i osmehne se, a mi se rastopimo. Pa ako je sa naše strane ulice obuzme te miris njenog parfema obogaćenog mirisom njene kože, pa još ako uhvatiš onu varnicu sjaja iz tih dubokih crnih očiju osećaš se kao četvorogodišnjak u maminom zagrljaju. Pa i zimi, kad samo podigne obrve ispod šubare obavije te neka toplina, ne osećaš ni mraz, ni košavu. Kao da te sa nekim hipnotičkim zrakom iz onih starih filmova naučne fantastike… Zamišljam da bi Džolin iz pesme Doli Parton bila kao Milena.
U principu mi nismo imali pojma dali nam je ona uopšte komšinica, niko od nas nije znao gde je ona stanovala, samo je povremeno prolazila tuda. To je Mića počeo da je oslovljava sa “komšinice” da joj se malo približi. Ime smo joj saznali od Steve, kod njega je par puta svraćala u mesnicu pa je čuo od nekog. Jednom ona svratila do mesnice, ne sećam se šta je tačno bilo, da li je kasnilo meso iz klanice ili je bila gužva, uglavnom je Stevi rekla da će navratiti kasnije. On uzme teleći file i zapakuje, napiše da je za Milenu ali da je mleveno il’ nešto od toga jeftinijeg i ostavi sa strane. Njegova Ljubica, koja je inače patološki ljubomorna, vidi paket i naravno proveri. Kako je Steva uspeo da je ubedi da ga ne istera iz kuće to samo nebo zna. Verovatno je Milena i nju omađijala da ne može na nju da bude ljubomorana. To je inače njena i kuća i radnja, Ljubicina, to su od njenog oca nasledili. Steva uopšte i nije mesar, on je diplomirani inženjer građevinarstva, i to odličan, radio petnaest godina u Mostogradnji, dok nije, kao i sva društvena preduzeća, propala, onda su se vratili ovamo i preuzeli mesnicu od starog Janka a sinu i snaji ostavili stan na Voždovcu. Ja stvarno ne znam kako su oni živeli dok su bili u Beogradu i da li je ona njega više poštovala dok je bio ugledan stručnjak, u tom periodu se nismo često sretali, ali od kad su ovde to je,… nekad zna da bude baš neprijatno kad se razgoropadi na njega. On je tako tih, gotovo smušen, pogotovo kad su žene u pitanju, kad ostane sam u radnji jedva prevali koju reč preko jezika kad treba neku ženu da usluži, jednostavno je takav, stidljiv. I u Parku kad igramo preferans, opusti se on posle par špricera, al’ kad se Mića raspištolji pa počne svoje ljubavne avanture da prepričava Steva sav pocrveni. Stvarno ne znam na šta ima Ljubica da toliko ljubomoriše. I to što je Mileni hteo dati bolje meso ispod cene, il’ je hteo sebi da dokaže da je još uvek muškarac, a za to je morao godinu dana skupljati hrabrost, ili ga je Ljubica toliko očepila da je to njoj iz inata, a za to je morao najmanje pet godina skupljati hrabrost. Pre par godina se neke dve rospije, raspuštenice tu iz komšiluka, navrzle na njega, videle kakav je pa htele da ga obrlate i povremeno izvuku koju šniclu ili krmenadlu više. Žalio se meni, nit sme nit hoće s njima da se petlja a ne zna kako da ih se reši. Ljubica ih nanjušila pa kad ih je zogerom poterala iz radnje,… ja mislim da su tri meseca postile, nije im meso palo na pamet. Nije ni on žena loša, mora da čuva svoje, razumem ja i to, samo…
U suštini je to sve, odnosno ništa, što ja znam o Mileni, i siguran sam da niko ovde u okolini ne zna nešto više. Niko se nije usudio da joj se približi. Valjda zato što je uvek delovala tako magično niko nije hteo da otkrije pravu istinu i rasturi tu magiju. A možda i ne postoji nešto više, neka velika tajna. Nije da se nije pričalo o njoj ali to su sve bajke. Ako ste razgovarali sa Stoletom Jakićem onda znate na šta mislim. On vam je čovek koji do podne obiđe prvo pijacu i sve dućane, onda svrati kod Miće u berbernicu i tamo posedi tri-četiri sata, kao čita novine a ustvari upija sve šta ko priča, onda popodne dođe u Park, to vam je bife tamo iza opštine, i tamo on sve te prikupljene informacije raskvasi u “pola litre belog i sifon”, iako sifona nema već četvrt veka, i presloži onako kako on misli da treba da stoje, dopuni gde fali, oduzme gde neka činjenica tvrdoglavo štrči i onda tu splačinu plasira sa neverovatnom samouverenošću večernjim gostima. U šta se običan svakodnevni događaj pretvori kad prođe korz Stoletovu kuhinju to je neverovatno, za nešto veće da i ne spominjem. Ja sam slučajno tamo u Parku čuo njegovu varijantu događaja kad se naša Milica razvodila, da se imena nisu poklapala nikad ne bih znao da je o njoj, odnosno nama, reč. Tu baš nije bilo nikakve misterije, naša Milica je, iskreno, poprilično razmažena, jedinica, pa još k’o mala bila bolešljiva, mi već bili matori kad smo je dobili i eto, dok smo se Radmila i ja okuražili da uvedemo malo discipline već bilo kasno. A i Marko, njen bivši, isti, bogati roditelji, uvek sve za njega i po njegovom. Upoznali se na fakultetu, tek drugu godinu upisali, zaljubili se i ne može nikako drugačije nego da se venčaju, ja govorio nek samo žive zajedno dok studiraju pa posle nek se venčavaju, nije devetnaesti vek da je sramota živeti nevenčan al’ oni najpametniji na svetu, to je ljubav za ceo život, mi to ne razumemo. Čudi me i da su tih osam meseci izdražali. Kakav brak takav i razvod, na brzinu, nisu imali šta da dele, nit oko čega da se prepiru, otišli na sud, podpisali i gotovo. Najgore je to što ni jedno od njih iz toga ništa nije naučilo. Milica bi se posle tri dana ponovo udala samo da je naišla neka druga slatkorečiva budala. Takva je bandoglava i džaba. Bar je posle fakultet završila, iako joj ničemu ne služi. Al’ tu priču da ste čuli u Stoletovoj režiji,… sve mi gorko u grlu ka pričam o takvima. Ne pogađa to mene ni najmanje nego vam kažem da znate sa kakvom rezervom da uzimate sve što vam on kaže.
Još to, vezano za Milenu, pre par meseci se pojavio taj neki čovek i počeo da se raspituje o njoj. Prvo je Steva spomenuo da je bio kod njega u radnji i raspitivao se. Kao stari su prijatelji, on je čuo da ona sad tu živi pa je, eto, došao da je potraži, nisu se videli godinama, ali nije bio preterano uverljiv, tako bar Steva kaže. Njegova Ljubica sa Stoletom odmah razvila teoriju da joj je neki bivši ljubavnik ili čak muž od koga je pobegla, verovatno s parama, pa je sad traži. I sa našom Milicom je razgovarao, na pijaci je zaustavio da pita za Milenu. Njoj nije rekao ko je nit je ona pitala, nije mu ništa ni rekla, ona joj ni ime nije znala. Samo je Radmili spomenula da ju je neki čovek na pijaci pitao za “onu lepu crnu ženu što uvek prolazi sama”. Ona je predpostavila da je policajac. Mića ga je jednom-dvaput video u Parku, i navodno je nekome ispričao da je on advokat nekog njenog dalekog rođaka iz Švajcarske koji je nedavno umro pa je on sad traži da izvrši njegov testament i Mileni preda nasledstvo, kao u filmovima. Meni to više liči na Stoletove izmišljotine… Mića je dobar drugar, i dobar čovek samo,… verovatno se u radnji nasluša kojekakvih priča pa više ni sam ne zna šta je gde i od koga čuo pa ne može više ni da prebere šta je istina a šta ne, i šta može da ima smisla a šta su bajke i filmovi. U zadnje vreme se, čini mi se, ni ne trudi više da to razdvoji, to počinje da me malo nervira kod njega, al’ znam da ne pravi nikakve zvrčke namerno.
Ne znam ni šta vam je od toga što sam vam ispričao važno. Meni Radmila stalno govori da puno pričam, i u pravu je, al’ to je u neku ruku i normalno, meni je već preko trideset godina posao da pričam, ja predajem geografiju u mašinskoj školi. Ja pričam, pa ko hoće da sluša nešto će i zapamtiti, ko neće ne možeš ga naterati. Neću ja sad slati bravare i mehaničare na popravni zato što ne znaju gde je Kamčatka ili koliko Poljska ima stanovnika. Ja se trudim da to što pričam bude zanimljivo, nekad mi je i uspevalo, ali i to zato što je nekad dostup do znanja bio ograničen, svaka informacija je imala neku vrednost, danas svako može za tren oka da dođe do znanja besplatno i zbog toga znanje više niko ne ceni, kome treba nešto što je besplatno i pristupačno, jednostavno nema izazova. Danas mi je uspeh ako neko prati nastavu toliko da preko interneta na telefonu proverava gradivo koje predajem i traži greške da može da me ismeva. Trebao bi da se pretvorim u neku estradnu zvezdu i da od gradiva pravim spektakl pa da bi me slušali, ali to ostavljam mlađima, i za neka, u životu važnija gradiva od geografije. Radmila, sa druge strane, može ceo dan reč da ne progovori. Ona je računovođa, po ceo dan sedi sama u kancelariji, piše, računa, niko joj ni ne dolazi i naravno da se odvikla od pričanja. Ja joj pola sata prepričavam skandal što je izbio kod nas u školi između domara i bibliotekarke pa njen muž greškom prebio direktora a ona na kraju samo slegne levim ramenom i nastavi da pijucka kafu. Ni reč ne kaže. A možda smo uvek bili takvi i jednostavno izabrali zanimanja kakva nam odgovaraju. Radmila nikad nije puno pričala, obično samo kad ima neki štos da izvali. Ja sam od detinjstva bio fasciniran geografijom, da upoznam ceo svet, svaku zemlju, gde je, kakva je, ko tamo živi, kakve su im reke, planine, ali se ne sećam jesam li uvek puno pričao. I da se sećam to bi bilo subjektivno. Ali bar je sve što ja pričam uvek istina, imam običaj da razvučem do detalja ali nikad ne izmišljam i ne dodajem da bi priča bila zanimljivija.
Ja sam baš otišao sa teme, ali ko što rekoh, to je sve što ja znam, Milena je stvarno bila izuzetna žena, jedinstvena… da me ne shvatite pogrešno, kažem “bila” jer imam osećaj da je neću više nikada sresti, ne mislim da joj se nešto loše dogodilo, bar se nadam da nije, već jednostavno, kako se pojavila tako je i nestala. Ako smem da pitam, i ako to ne utiče na istragu, a zašto je tražite, šta je uradila?
-Pa sami ste rekli, nestala.

Advertisements

5 thoughts on “Milena

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s