Crni Rade

Bljesak fosforne svetlosti je obasjao hrapave, požutele zidove i još žući, niski plafon i smirio se na vrhu palidrvca kao mala vatrena suza. Plamen dodirnu mali beli fitilj, cvrčanje ulja u kandilu pratio je šapat: „Bože dragi pomozi“. Svetlost otkri ikonu Svetoga Đorđa. Tu ikonu je Rade doneo sa sobom. Specijalno za njega ju je 1993. naslikao Anastasije Makedonac, mladi akademski slikar koji je, kada se početkom devedesetih Bog, na velika vrata vratio u Srbiju, postao ikonopisac. Dobro plaćen ikonopisac postao je kad je naučio da novopečenim vernicima sa dubokim džepovima naslika ikone kakve oni hoće da vide. Na ovoj je, za razliku od klasičnih ikona Svetoga Đorđa, aždaja bila Aždaja, velika i krilata. Krv koja joj se slivala iz probijenog vrata je bila nekako posebno crvena, skoro sjajna. Konj na kojem je Đorđe jahao je ličio na arapske trkačke konje, ogroman, crn, sjajan. I sam Đorđe je bio poseban, i neodoljivo je ličio na Radeta. U rukama je držao koplje snagom Herkula. Stisnutih zuba je gledao aždaju pravo u oči. Aždaja, iako ogromna, bila je na izdisaju, to je bilo jasno, krvi je bilo mnogo, umirala je polako i bolno, i svoj poslednji pogled je uputila direktno u oči svoga ubice. Taj dvoboj pogledima, trenutak u kome se stvara neraskidiva veza između dželata i žrtve je na toj ikoni trajao dvadeset i kusur godina. Rade je na njoj znao svaki detalj, svaki potez četkice.

Rade je, kao i svako drugo dete socijalističke sirotinje, čiji su roditelji bajkama o jednakosti i samoupravljanju namamljeni u jadne radničke barake i tu ostavljeni da trunu nikad ne priznavši poraz, je bio religiozno odgajan. Učen pre svega strahopoštovanju, da se pridržava propisanih zapovesti, da bezpogovorno voli i brani našeg Boga jedinoga i nagrada će stići. Tadašnji bog bio je država. Za onog drugog, nebeskog, je saznao od komšije, deda Slaveta. Deda Slave je bio, od artritisa i reume jedva pokretan, pogrbljen, sitan starac koji je, kad mu je žena umrla, bio primoran da napusti svoje selo u okolini Kosjerića i dođe tu, kod sina i snaje da odživi to što mu je ostalo. On se četrdeset pete nije odrekao dotadašnjeg boga, držao se one hrišćanske da je „svaka vlast od boga data“, pa i ona bezbožnička iz nekog razloga. U Radetovoj dečačkoj pameti ta dva boga nikad nisu došli u sukob, on im je po svojoj presudi pripisao dužnosti, jedan je bio za materijalno a drugi za emotivno, jedan za svakodnevicu, drugi za dalju budućnost. Prema njemu oba nemilosrdna, kao da su se takmičili koji može da bude suroviji i nepravedniji.

Niko u Radetovoj okolini (čak i kad bi se ova rečenica ovde završila ne bi bila nepotpuna) nije tačno znao zašto je nosio nadimak Crni. Svi koji su to znali su se već odavno predstavili gospodu, jer ta sorta ljudi ima vrlo kratak rok trajanja. Najčešća pretpostavka je bila njegova isključivo crna odeća, malo ko je bio dovoljno odvažan da aludira na nešto drugo. Kao momčić Rade je imao nadimak Džora. Neumorno je, i u glavnom neuspešno, ubeđivao vlasnike svakojakih sitica da ih „džoraju“ za njegove, manje vredne sitnice sumnjivog porekla. Nikad nije uspeo da se odlepi od nule. Ili jedan ili drugi bog su mu stalno mrsili štrene.
Pravoga Boga, kojeg je Rade mogao da voli i poštuje, je upoznao u zimu 1992. u nekom selu u Slavoniji. Po odsluženom vojnom roku Rade se nije vratio kući nego je ostao da svoju sreću potraži na Beogradskim ulicama. Nema boljeg mesta da se mladi kriminalac, željan dokazivanja i slave, dočepa svog komada života od novozapočetog građanskog rata tu u komšiluku. Kada bi njegova ekipa ušla u selo, gradovi su bili rezervisani za velike igrače, Rade bi se popeo na zvonik crkve ili vodotoranj i odatle čuvao stražu dok su ostali sve iole vredno nađeno po kućama slagali u kamione. Zahvaljujući svojoj staloženosti i mirnoći je i u vojsci služio kao snajperista. Pazio je da se neka od vojski ne pojavi, sa jedne ili sa druge strane, regularne ili dobrovoljačke, samoorganizovane, sve su im bile neprijatelji. Povremeno bi i skinuo kakvog heroja poniklog među seljacima koji bi pokušao da se iskrade iz sela i obavesti nekoga. Pustio bi ih da se šunjaju kroz kukuruze, kroz brazde blatnjavih njiva, po snegu, i tek kada bi se ovaj opustio, mislivši da je dovoljno daleko i ustao, Rade bi opalio samo jedan metak, više nego dovoljno. Malo Slavonsko selo u kojem je Rade upoznao svog boga taj dan nije imalo svog junaka među malobrojnim stanovnicima. Ili ako ga je i bilo, znao je da tu nema ništa vredno borbe. Rade se nikad nije zapitao kako se i šta desilo, sećao se da je sedeo na zvoniku crkvice i kroz optički nišan puške posmatrao okolinu, seća se zaglušujuće eksplozije, sledeće što je video bilo je lice Isusa Hrista tik pred njegovim očima punim prašine. Krst sa zvonika, raznesenog tenkovskom granatom se je poprečio iznad Radeta i sprečio da veliko bronzano zvono padne na njega i ubije ga. Rade je prošao samo ugruvan od pada sa zvonika. Dugo je ležao tamo licem u lice sa svojim spasiteljem, upijao je bol iz Isusovih očiju, i predavao mu svoju dušu. Prvi put u životu osećao je da ga neko voli. Tada već Crni Rade je napustio Slavoniju duhovno i materijalno obogaćen.
Za svog svetca zaštitnika izabrao je Svetog Đorđa, viteza sa kopljem i mačem koji ubija aždaju, skoro paganski lik je, kao i on sam, odudarao od ostalih svetaca. Čitao je Novi Zavet iznova i iznova, u raznim izdanjima i prevodima, od Vuka Karadžića do Doktora Emilijana Čarnića. Posebno je bio oduševljen Otkrovenjem Jovanovim, nije dovodio u pitanje surovosti i grozote koje bog milostivi nosi u sebi i ne preza da ih pokaže, već je zamišljao sebe na ostrvu Patmos kako, na mestu Jovanovom, na crnom arapskom konju i u sjajnom oklopu kakav nosi sveti Đorđe na njegovoj ikoni pomatra i svedoči o sedmoglavim aždajama i anđelima sa krvavim mačevima. Ono što je u svom životu video u Slavoniji, zavučenim Beogradskim sokacima i napuštenim skladištima je bila dečija igra za ovo. Onda je jednom prilikom u toj knjizi nad knjigama našao i sebe. Jevanđelje po Mateju je pročitao nebrojeno puta ali nikad do tad Isusove reči nisu govorile baš o njemu: „Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan;“. Iz iskustva je znao da se ljudi zarad svojih bližnjih odreknu i svoga života, ko je onda sposoban da stavi Isusa na prvo mesto, osim njega. On svoje roditelje ne samo da ne ljubi više nego Isusa, on ih mrzi. Prezirao je oca kad bi se uveče kasno vratio pijan, i kad bi četvoronoške bauljao prema ženi, plakao i izvinjavao se što je potrošio sve pare. Mrzeo je majku koja bi tada pijanom mužu pljunula u lice, koja bi, kad god joj se ukaže prilika, šutnula u rebra ili prepone muževo bespomoćno telo sikćući najgore psovke i vlaške kletve koje niko u kući, osim nje, nije razumeo. Čak je i svoju stariju sestru mrzeo. Ne zato što se, čim je napunila osamnaest, udala za nekog cigana iz okoline Požarevca i s njim otišla u Beč, ne ni zato što mu se nikad nije javljala, dolazila je samo par puta, nenajavljena, na pola sata samo da pokaže novog belog BMW-a, već zato što je, i dok su živeli zajedno, apsolutno ignorisala sve oko sebe, uključujući i njega. Pogled je vratio na početak pasusa i na glas pročitao Isusove reči: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač.“ Nije bilo sumnje da Isusove reči govore o njemu, on je taj, odabrani, on je deo tog mača.

Lelujavi plamičak iz kandila je šarao zidove manastirske sobice. Rade se spusti na kolena i ispod kreveta skovanog od grubih dasaka izvuče oko metar dugačak plastični crni kofer, debeo nekih petnaestak santimetara. Spusti ga na krevet, na njega spusti laktove, prste preplete i na njih nasloni čelo. Jedva čujan šapat:„Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me…“ se pretvori u tiho mrmljanje. Nijedan mišić koji se ocrtavao ispod tanke crne majice na njegovim leđima se ne pomače naredih pola sata koliko se tiho romorenje nastavilo. Nije se obazirao na jedva čujan šum ispred vrata. Znao je da se ocu Simeonu ne sviđa što je on toliko dugo tu u manastiru, ali je znao i da je otac isuviše bogobojažljiv da bi bilo koga, pa i njega isterao na ulicu. U ostalom to je božija kuća, otac je tu samo „kućepazitelj“. Nikakve zamerke nije mogao ni da nađe Radetu, poštovao je sve postove strožije nego većina monaha. Govorio je toliko retko da su većinom mislili da se je zavetovao na ćutanje. Pomagao je oko poslova po manastiru sa neverovatnim elanom. Ocu Simeonu su, u stvari jedino smetali zamotuljci koje je povremeno nalazio pred oltarom, velika svota novca, uvek zamotan u crnu plastičnu kesu, uvek isti iznos. Niti on niti bilo ko drugi nikad nije video ko te crne zamotuljke ostavlja pred oltarom, ali je bio siguran ko ih donosi. A pošto Rade već tri dana nije izašao iz sobice, znao je da će se uskoro pojaviti još jedan. Daleko od toga da u manastiru nije bilo na šta da se taj novac potroši, ali je oca Simeona jako plašilo kako je taj novac zarađen. O Radetu nije ništa znao, čak ni njegovo puno ime, i nije se usuđivao ni da pita. Jednostavno se u njegovom prisustvu osećao nelagodno. Rade je to osećao ali je bio ubeđen da je to zbog njegove misije na ovom svetu, i da je otac Simeon to oseća, ali ništa ne sme da kaže. Otac Simeon se je par puta savetovao sa vladikom oko toga šta bi moglo da se preduzme s tim u vezi. Vladika je i sam planirao da nešto učini, ali ne da Radeta izbace iz manastira već da bude blizu oltara sledeći put kad se zamotuljak pojavi. On je vrlo dobro znao koje božanstvo vlada svetom, i iako je zvanično služio jednom, svesrdno se trudio da bude što bliže ovom drugom.

„…i sila, i slava Oca i Sina i Duha Svetoga, sad i uvek i u vekove vekova. Amin.“ završi Rade molitvu krsteći se tri puta. Sa uzglavlja krevata uze debeli zlatni lanac sa velikim krstom. Polako je spuštao težak metal na vrat. Pažljivo uze krst sa obe ruke, prinese malog Isusa, razapetog na njemu, usnama šapućući: „Mnogo je još aždaja gospode.“ i nežno ga poljubi. Lagano spusti krst u nedra ispod majice, uživao je dok se je hladan metal spuštao niz njegove grudi. Podiže se na noge i uze kevlarom ojačan plastični kofer sa kreveta i krenu prema niskim vratima. Nije bilo potrebe da proverava njegov sadržaj, savršeno je znao šta se i gde u njemu nalazi. Dva crna polimerska pištolja upereni jedan u drugi, između njih dva dugačka prigušivača, pored svakog četiri okvira sa po devetnaest metaka, ispod njih jedna od sto sedamdest šest ikad napravljenih Walter WA 2000 snajperska puška neobičnog oblika, dugačak snajperski nišan, dva okvira sa po šest metaka sa dugačkim crnim zrnima. Zrna na devet milimetarskim metcima za pištolje su takođe bila crna. To je bio Radetov potpis, njegova vizit karta, garntni list, jedini pravi razlog zašto su ga zvali Crni Rade.

Advertisements

One thought on “Crni Rade

  1. Naježih se. Druže, ti i još nekoliko blogera bi unijeli živost i u recepte za vanilijine kiflice 🙂 Svaka čast. Malo je reći odlična priča.
    P.S.
    Da li sam ja ovo upravo pročitao referencu na Hitmana 47?

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s