Zadnji voz

-Ej Milane, ćao, otkud ti, kad si stigao? Ja baš gledam od preko puta jesi li ti. Kako si?
-Ma dobro sam, imam tu neke začkoljice oko stare kuće da rešim pa sam zato došao. Ti?
Oklevala je sekundu-dve da mu odgovori, posle njegove prve izgovorene reči je znala da laže, cela rečenica je bila unapred smišljena laž, ali nije znala da li da pokaže da zna, da li treba da se meša. Shvati da ga probada pogledom i da mu postaje neprijatno, pa, da rastera tu neprijatnu tišinu, poče da priča brzo i nepovezano:
-Nije loše, izašla s posla da trknem do škole, Joca imala roditeljski prošle nedelje a ja nemam živaca da slušam mame kojima je svako drugi kriv što su im deca banda nevaspitana pa onda odem mimo, kao nisam stigla, provalili me svi al’ baš me briga. Dobro smo svi, samo mama malo senilna, odluta, al’ je vrate, znaš kako je to ovde kod nas svako svakog zna, provincija, razmišljala da je dam u dom, ima novi otvoren gore gde je bilo dečije odmaralište, lepo sve, kao i paze ih, al’ gde smem, pa spalili bi me k’o vešticu na lomači da samo spomenem, znaš kakvi su ovde zatucani. Šta ima kod tebe, radiš, pišeš?
Nije imala nameru da ga pita bilo šta konkretno, nadala se da će se on sam otvoriti.
-Ma da, radim, znaš mene, uvek se nešto dešava.
Čekala je da nastavi rečenicu, da doda još bilo šta, ili da bar ponovi ovo isto ali malo uverljivije, želela je da je ubedi da je u redu, ali je on samo odsutno buljio u njeno rame sa kojeg je uglačana mesingana šnala na kaišu tašne odsijavala jesenje sunce. Malo postiđeno i ona na tren pogleda ka ramenu na kojem je, na demode sivom kaputu, izlizani kaiš tašne ostavio dubok trag. Da prekine neprijatnost, malo tišim glasom opet upita:
-Kad si stigao? Dokle ostaješ?
Milan premesti pogled na njene ne negovane ruke i jednako odsutno reče:
-Par dana.
Nije bila sigurna da li je ljuta ili razočarana što je tako ignoriše, za trenutak htede da se samo pozdravi i da ode, da je bilo ko drugi bio u pitanju to bi i uradila bez mnogo oklevanja, ali ovo je bio Milan, njen Milan.
-Moram da se vratim na posao, hoćeš da svratiš kod mene u kancelariju na kaficu, taman će posle pauza za ručak, ajde, nismo se videli sto godina. -”ustvari četiri i po, al’ ko to broji”, pomisli, pokušavajući umilnim glasom da dopre do njega. Onda na to dodade neodmereno snažan udarac u rame stasite žene od nepunih pedeset, kojim ga skoro obori, širok osmeh i pitanje:
-A, šta kažeš, ajde, da se malo ispričamo?
Ne čekajući odgovor, uhvati ga pod ruku i povuče sa sobom, “ ne mogu te pustiti da mi tako toneš”.
-Tu sam ja, kod katastra mi kancelarija. -objašnjavala mu je dok su koračali. -To mi Steva izmislio radno mesto kad smo se razvodili, da ne mora da mi plaća alimentaciju, tad su još njegovi bili na vlasti. Sad ovi novi kad su došli hteli da me izbace, al’ Steva me zaštitio k’o pandu. Sad oni meni u inat ne daju ništa da radim, misle da će mi dosaditi pa ću sama otići, a ja njima u inat dolazim svaki dan na posao. A nemaju pojma da ja ni pre nisam imala šta da radim. Trebalo je da overavam neke dozvole, za navodnjavanje nešto, pojma nemam, al’ se te dozvole ne izdaju već godinama. A i ja se popodne po kući i u plasteniku toliko naradim da mi je ovde na poslu ko na letovanju. Ćuti sad, portir je novi, njihov.
Krajevi usana su joj se tresli dok je pokušavala da suzbije osmeh i portiru pošalje oštar pogled.
-Ovuda gospodine, molim vas, u MOJU kancelariju. -izvukla je dubok, ozbiljan glas praćen previsoko uzdignutom glavo i dramatičnim pokretom ruke i na kraju kikotom.

Sedeli su u maloj, svežoj kancelariji, mali pisaći sto sa dve uramljene fotografije i par požutelih listova u maloj saksiji. Dve šoljice kafe su se dimile između njih.
-Ova kafa iz kuvala je sranje, za pola sata će pauza pa ćemo preko puta kod Živka na pravu kafu, ne moraš ovu ni piti ako ti se ne sviđa.
I dalje nije mogla nikakvu reakciju da izvuče iz njega. Jednako odsutno je gledao kroz prozor u oronulu fasadu. Ona poče da govori posmatrajući ga.
-Znaš zašto sam ustvari išla u školu?- nadala se da će ga svojom ispovešću izazvati da joj se malo otvori -Zvao me direktor, uhvatio Jovanu da puši. Sedmi razred, ej! Da se ona negde sakrila pa je neko slučajno video ja bih razumela, al’ moja ti Joca zapalila pod direktorovim prozorom. Buntovnik bez razloga, još od vrtića, ma još od pelena. I otac joj je ceo život kontraš, posle se, do duše, kad smo se razveli, malo smirio. A Janko je opet k’o devojčica. Mislim da još ni čašu piva sa društvom nije popio, a dogodine maturant. Njemu se valjda smučio otac vucibatina i probisvet pa će ceo život propustii samo da nije ko on. Mada se i on smirio kad se ponovo oženio. Posle mene se svi smire. Ja od njih napravim muškarce, a za uzvrat od njih izvučem šta valja, od prva dva po dete, od trećeg posao. Da smo se mi uzeli kad smo bili klinci, pre nego što si pobegao na fakultet, sad bi bio srećno oženjen nekom lepom mladom i imao troje dece.
Čak ni to peckanje ga ne dotaknu, i dalje je odsutno gledao kroz prozor dok su mu prsti na rukama nervozno treperili.
-Mada si ti pametno uradio što si otišao, -nastavi izazivačkim tonom -šta bi da si ostao ovde? Ovako, želeo si da postaneš veliki pisac i uspeo si.
-Ma kakav pisac, to mi je život upropastilo. -promrmlja sebi u bradu.
Nije očekivala da čuje ništa slično tome. Obično bi, umesto klasične utehe problem izvrgla ruglu, ovako zatečenoj nikakva šala joj nije dolazila u misli.
-Ma daj, to ti je verovatno samo privremeni gubitak inspiracije.
-Nemoj mi to govoriti, pojma nemaš, nije to privremeno! -brecnu se.
Pomalo uvređena ovom grubošću ćutala je i posmatrala ga, osećala je da kreće lavina.
-Ja uopšte nisam pisac. Nikad ja nisam ništa napisao, sve je to laž.
-Tvoje knjige nisu laž, čitala sam ih, dobre su, baš dobre.
-Da, dobre,… ali nisu moje.
Gledala ga je u oči koje su sad bile uprte u pod i pokušavala usnama, pošto joj mislima nije uspevalo, da oblikuje pitanje koje ga neće uvrediti . Najbolje što je izvukla bilo je:
-Kako? Čije su?
Pritisak u njemu je dostigao granicu izdržljivosti. Kao izdah olakšanja poče da govori:
-Gospođa Ninković, ona simpatična bakica kod koje sam stanovao na Dorćolu, ona mi je dala rukopis “Bespuća”. Ja kao nadobudni apsolvent književnosti, da pročitam, proanaliziram, da vidim ima li tu nekog potencijala. Trideset godina se nije usudila da taj rukopis nekome pokaže, i nije mogla da podnese misao da umre a da niko to ne pročita. Meni se svidelo, malo sladunjavo, romantika, ljubavne patnje, ali je imalo nešto orginalno u sebi. Nikad mi nije to rekla ali sam ubeđen da je to njena životna priča. Nikad je nisam ni pitao. Pokazao sam rukopis profesoru Đoriću, on je povremeno radio za Nolit i bio stalno zatrpan sličnim rukopisima. On je iz ovih krajeva i nije mogao “zemljaka” da odbije. Posle par dana smo se sreli i rekao mi je: nisam pročitao do kraja, nema potrebe, mogu da pretpostavim kako se završava, i nije ni bitno, ali ova knjiga je vremeplov, ta atmosfera, besprekorno autentičan predratni govor, svaka čast kolega, taj nivo detalja zahteva ozbiljno istraživanje a to je siguran ključ do uspeha, ako ste zainteresovani preporučio bih vas mom prijatelju Rakiću, on radi u Nolitu. Tako sam ja postao pisac, sve ono najgore što nosim u sebi mi je držalo da ne kažem da to nisam ja napisao. Mislim da je to Rakić provalio vrlo brzo samo nije hteo ništa da kaže. On se prihvatio da mi bude urednik i njegov posao je bio da knjigu oblikuje da se što bolje prodaje i ne da isteruje pravdu, pogotovu ako od toga nema nikakve zarade. Davao mi je smernice šta da promenim, gde šta fali da dodam i na kraju bi sve to što sam ja dopisao izbacio jer je bilo loše. Ma siguran sam da je znao od početka. Gospođi Ninković sam rekao da je rukopis kod izdavača i da mu se svidelo i da će videti ima li šanse da se objavi. Bila je presrećna, nikakvih podpitanja nije postavila već otišla i donela mi “Nemilost” i “Utopiju”. Samo je na sto spustila dva velika svežnja listova i tiho rekla “hvala”. Sebi sam ja to protumačio da ona meni to daje, da se slaže sa mojim podlim planom iako ga nije ni znala. Ubedio sam sebe da ona samo želi da se njena sudbina čuje, da joj nisu važne zasluge, ni pare, a meni je to samo da probijem led, da nešto izađe sa mojim imenom, već ću ja “propisati”… Gospođa Ninković nije dočekala “odgovor” izdavača, niti izlazak “mog” prvenca. Sa njom je otišla i naša tajna i moja griža savesti, ako je ikada postojala. Posle je sve išlo potpuno drubačije nego što sam očekivao. Nije da sam znao šta da očekujem, ali sam, kao i svaka druga budala mislio da sam pametniji od svih i da sve znam, a takve budale se lako i brzo potroše. U prvom izdanju “Bespuće” nije bog zna kako prošlo, par promocija i već su hteli da me otpišu. Mog talenta i inspiracije nije bilo ni u najavi pa sam potegnuo “Nemilost”. Savršena tačnost istorijskih činjenica, autentičnost govora, emocije, sve saliveno u tu priču, sve to bi prošlo ne zapaženo da kapetana Kraljeve garde na kraju ne streljaju partizani. Buđenje nacionalizma te devedesetprve mi je donelo popularnost. I ja sam ratni profiter. Tu se odmah rasprodaju i par dodatnih tiraža “Bespuća” ali inflacija i opšta beda tog perioda ne dozvoljava da se od toga zarade neke pare. Ne znam da li su pisci ovde ikad i mogli da zarade neke pare da mogu samo od toga da žive. Tu pokušamo da na talasu slave proturimo i “Utopiju”, al’ bez mnogo uspeha. Prodavalo se solidno ali kad podvučeš crtu, ništa. Posle sam neko vreme bio u inostranstvu, Beč, Frankfutrt, Pariz, ne dugo, tek da malo upoznam našu dijasporu.
-I francuski zatvor. -misao joj skliznu sa jezika. Često su joj misli izlazile na usta, zbog toga su je ili mrzeli ili poštovali, niko baš ne voli sirovu istinu u lice. Iznenađen, pogleda je na tren i ponovo spusti pogled.
-Da, i zatvor. Većinom su to polupismeni ljudi, narodnjaci još i mogu neki dinar da im izbiju, mladi srpski pisac nema čemu da se nada, bar ne od ovih koji pare zarađuju. Oni koji do njih dođu na druge načine ih lakše i daju. Onda im zatreba neka usluga, ne možeš ih odbiti, i postaneš kriminalac očas posla. Kako ti za to znaš, Rakić je to zataškao?
-Jedan od tih tvojih kompanjona je rođak od moje koleginice, pričao kako su izlevatili “nekog pisca pedera”. Ne brini, niko drugi ne zna da si to ti, nije ti ni ime znao.
Grlo joj se skupljalo od gorčine, ne toliko zbog činjenice da je prevarant koliko zbog te njegove fiksacije na pare. Gledala ga je i nije mogla da prepozna čoveka koji je sedeo ispred nje. On nije imao hrabrosti da nju pogleda, samo je tiho nastavio.
-Posle “Utopije” pokušavao sam nešto sam da pišem. Gospođa Ninković je ostavila nekih deset-petnasest strana četvrtog romana, pa sam pokušao na to da se nadovežem, da ga završim, ali je i to bila katastrofa, kao da slepac na Monalizu crta Hitlerovske brčiće. Pokušavao sam i da držim kurseve kreativnog pisanja, to je moj urednik skinuo foru iz američkih filmova, ali je većina na kursu bila talentovanija za pisanje od mene pa su brzo odlazili, ili bi me provalili da sam prevarant ili su mislili da ih foliram. Oni koji bi ostali su bili nepodnošljivi. Bio sam totalno bez para, nesposoban za život. I onda mi je urednik smislio da budem gej, došao sa pričom da sam i onako imao par kritika da pišem “k’o žena”, niko me nikad nije video sa nekom ženskom, svaki publicitet je dobar, to nam je odlična prilika da rasprodamo još jedan tiraž, emancipacija homoseksualizma ja sad bum. Kao onaj poslednji ropac na samrti moje kariere, pristao sam.
-A zašto nikad nisi imao nekog pored sebe? -posle cele ove ispovesti odgovor na to pitanje joj se činio jako važan.
-Jednostavno nisam nikad nikog voleo, ljude uopšte. Od kad sam otišao odavde niko mi se nije svideo ni toliko da bi se družili. Dok sam studirao vreme sam provodio ili sam ili sa gospođom Ninković, ali ne zato što mi se ona nešto posebno svidela već se jednostavno nismo ni upoznali, nismo ni razgovarali. Zato je valjda i imala poverenja u mene da mi da rukopise.
-I šta sad planiraš, ostaješ ovde, neko vreme?
-Ovde!? -prvi put podiže glavu ali je ne pogleda u oči.
-Što da ne, kod Joce u školi već par godina traže stalnog nastavnika srpskog, stalno imaju samo neke zamene. -dodade tiše, pomalo uvređena njegovim zaprepašćenjem.
-Ja sam ostao apsolvent, nikad nisam diplomirao, ne bi me ni primili. A i ako bi, to bi bila mizerna plata. Nemam ni gde da živim, kuća je skroz propala.
-Možeš kod mene, mislim, kod nas, za prvu ruku. -nije bila sigurna da je želela to da izgovori, želela je da se to desi, ali joj je, kad je bila izgovorena ta rečenica zvučala jako napadno i prostački.
-Ma daj molim te, pogledaj se, jedva sama krpiš kraj s krajem, ne možeš novi kaput da si priuštiš, a ne… -crvenilo na njenom licu ga natera da ućuti
“Pa nisam nameravala da te kupim već da ti pomognem, da se snađeš”, stiskala je zube da joj i ova misao ne izleti van i pokušavala da nervozom sakrije navalu besa.
-Ili si ti možda opet mislila na neku “ti i ja” kombinaciju? Tek bi to bila katastrofa, bar ti znaš kako se takva sranja završavaju, tri puta si se udavala, vrlo dobro znaš da je ljubav samo kratkotrajna iluzija.
-Ja sam sve svoje muževe volela, to nisu bile iluzije, samo smo imali različite prioritete u životu i to nas je razdvajalo. Oni su prvenstveno sebi ugađali, kao i svi muškarci izgleda, a meni su na prvom mestu uvek bila deca.
-Ma da, deci je najbolje da su što dalje od oca.
Bio je to sarkazam oštar i bolan kao udarac biča. Nije primećivao da se je njena duša previjala od bola već je nastavio.
-Verujem da misliš da si ih volela i da ljubav postoji, ti si jednostavno takva, ali šta sad imaš iz toga, i koliko je sve to trajalo?
“Tebe sam volela, stoko ona bezosećajna, kao nikog, sve do sad, trideset godina mi je svaka pomisao na tebe grejala srce, jel to kratkotrajno?”, oči su joj se punile suzama. Razmotavala je sećanja u glavi pokušavajući da sebi odgovoti na pitanje koje je uvek bilo tu negde ali ga nikad do sad nije sebi postavila: Zašto se njih dvoje nikada nisu smuvali, niti poljubili? Kao klinci su bili nerazdvojni, sve dok Milan nije otišao u Beograd da studira. Njoj je bilo dovoljno da je pored njega, nije imala hrabrosti da poželi nešto više, da time nebi pokvarila njihovo prijateljstvo. Sad je shvatala da on nikad nije želeo ništa više, to da je imao nju za potrčka mu je bilo dovoljno, na neku vezu nije nikad ni pomišljao. Čvrsto je verovala da se ljudi u suštini ne menjaju, možda deset posto, dvadeset u ekstremnim ili traumatičnim situacijama. Ova bezdušna, sebična spodoba je bila milion posto daleko od onog Milana. Gde je onaj “njen” Milan, da li je ikad postojao? Osećala se zgaženo, njegove reči su je kidale iznutra.
-Znam da hoćeš da pomogneš ali meni takva pomoć ne rešava ništa.
-Pa izvini! -odgovori mu oštrim sarkazmom, nije više bilo ustezanja.
Grimasom pokaza da ne ceni takve šale na njegov račun.
-Pa šta nameravaš da uradiš? -upita ga sa žučnom gorčinom u ustima.
-Da prodam kuću.
-Dobar ti je plan, samo neostvariv, pola varoši bi prodalo kuće i sve što ima i otišlo odavde samo da ima neko sa parama ko hoće da kupi. Jedino da je osiguraš i spališ.
-Naša osiguranja su neozbiljna, od njih nebi mogao izvući ni koliko bi za benzin dao, ova malo jača pa nikad nebi osigurala takav krš.
Zaprepasti je koliko zna o tome, očigedno je da se podrobno raspitao.
-Prodaću je banci. U stvari ću je dati kao garanciju za kredit, imam čoveka u banci koji će to da mi napravi, ja samo treba da sredim da na papiru izgleda da neko živi u njoj da mi ne šalju procenitelja.
Potpuno zatečena nije mogla ništa da kaže. Na njegovom licu nije mogla da nađe nikakav trag kajanja, krivice i pomisli da je sve ovo ustvari neumesna šala, da ništa od ovoga što joj je rekao nije istina. Čekala je da on počne da se smeje, da joj kaže kako je naivna što je poverovala u takvu glupost, ali on samo ustade nervoznim pogledom šibajući po maloj kancelariji i pipajući se po džepovima više za sebe reče:
-Moram u elektoditribuciju. -i ne pogledavši je ode. Iza poluzatvorenih vrata joj samo još dobaci: -Hvala za kafu.
Ona spusti pogled na dve netaknute rasparene šoljice koje su odavno prestale da se dime. U mislima su pred njom paradirali svi muškarci iz njenog života, nijedan nije bio sjajan, većina ih se je jedva i pod “dobar” podvlačila, ali čak ni oni koji nisu ni do “nije loš” mogli da dobace nikad ne bi sebi dozvolili da je tako ponize kao što je to “njen” Milan sada uradio. I onda joj sinu kolika je bila budala i koliko je nepravde svima njima nanela jer ih je sve merila pogrešnim merilom, jedinica mere dobrote muškarca od jednog “Milana” je lažna mera, taj etalon je izobličen mladalačkom ljubavlju živeo samo u njoj, u stvarnosti je bio nešto sasvim drugo. Njen bes prema njemu se umesto u mržnju polako pretvarao u sažaljenje. Bila je svesna da je to što ga je toliko idealizovala sve ove godine njena greška, ne njegova. Osećala se oslobođena same sebe i znala je da će, ako joj se ukaže prilika da ponovo voli, sada to moći onako kao je uvek trebala, otvoreno i slobodno, i nadala se da njen zadnji voz još nije prošao.

Advertisements

5 thoughts on “Zadnji voz

  1. Браво! Сјајно написано, сјајна прича, свака част! Ух, како си их добро осликао/ла, како је добро ово вођено. Скидам капу, ето.

    Like

  2. Oduševljena sam ovom, kao i prethodnom pričom (“Crni Rade”).
    Jednostavna, ljudska, životna.
    Dva lika tako stvarna, od krvi i mesa, od promašaja i iluzija, od ljubavi i praznine.
    Kao na nekom slepom životnom koloseku – bože, koliko li je takvih koloseka na kojima čame neki sjajni ljudi?

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s