Ničiji

Dugo već ne bela, drvena vrata se nečujno odškrinuše, prvo samo desetak centimetara, tek da oslušne, a onda još desetak, da proturi svoje sitno trouglasto lice i stidljivo pogleda. Kroz vitraž od požutelih novina kojima je bio oblepljen prozor, podnevno prolećno sunce je sobu bojilo u oker, što je na prvi pogled sobi davalo nekakav veseo ton, neki osećaj melanholične sreće. On je za svojih nevinih devet i po godina u toj sobi video svašta, većinu toga nije ni razumeo, ali je znao da ništa od toga nije ni blizu sreće. Bojažljijvo pogled podiže prema zidu suprotno od vrata. Madrac, koji je umesto zaslužene penzije na nekom otpadu dobio samostalnu ulogu kreveta, je ležao na prašnjavom podu, prekriven, od starosti sivom, a od nepranja žutom, zgužvanom posteljinom, prošaranom bojama svih telesnih fluida. Činjenica da je krevet prazan mu donese istovremeno i olakšanje i strah. Olakšanje jer se osećao neprijatno pod pogledima ljudi koje je inače zaticao tu, a strah jer ni mama nije bila u njemu. Široko istureno čelo presečeno tršavim šiskama ispod kojih su žmirkala dva sitna razmaknuta oka, prćast nosić i tanka, na dole povijena usta iznad uske brade je činilo lice koje je od ljudi u okolini moglo da iskamči samo sažaljenje ili ruganje. On je to znao i vrlo se trudio da mu to ne smeta. Polako je kročio u sobu i na fotelji iza vrata video mamu kako spava. Sada je olakšanje protiv straha vodilo sa jedan nula. Imalo je još jedno poluvreme da se igra. Tiho, na vrhovima prstiju, da je ne probudi, priđe do nje. Opet joj je bilo loše, njen lek je stajao na stoliću između stare olinjale fotelje i kreveta. Na grudima je, preko velike crvene fleke na majici, sa obe ruke grlila praznu flašu od vina. Zaudarala je na ustajalo i kiselo. Cela soba je zaudarala na nju, i na povraćku. Duga crna kosa sa žutim krajevima joj je skrivala lice. Iz iskustva je znao da na osnovu oblika i veličine flaše predvidi mamino ponašanje toga dana, i znao je da flaša tog oblika i veličine znači da će, kad se vrati iz škole, mamu naći na istom mestu u istom položaju. Dečak uze šareno ćebe sa kreveta i pokri je. Na ivici čujnosti, više za sebe, progovori:
-Mama, idem ja u školu.
Znao je da ga ne čuje. Oslušnu još koju sekundu, da se uveri da diše i nečujno izađe iz sobe. Dva nula za olakšanje, danas.
Jako prolećno sunce je kroz retku krošnju mladih svetlo-zelenih listova šaralo trotoar i kuće oko njega. On je koračao otresito, pognute glave i pogleda zakovanog za sivilo betona. Lepota prolećnog dana je u njemu budila osećaje koje sebi nije mogao da priušti, sreću i radost. Bele latice voćnih cvetova koje su letele okolo zajedno sa pčelama i leptirima, sitno šareno cveće koje je krasilo svežu zelenu travu između ulice i trotoara, žuti cvetovi maslačka koji su prkosno virili kroz, na oko ne postojeće pukotine između trotoara i kuća, svi oni su bili združeni da ga zavedu da im se nasmeje, da ih ubere, pomiriše, da im se raduje, ali on to sebi nije mogao da dozvoli, ne kad je mama kući u onakvom stanju, i pogotovo ne posle onoga što se juče dogodilo u školi. Povremeno bi, kad bi mama bila bolje, sebi dao malo oduška i ubrao poneku grančicu, spustio je u kolonu mrava, oni bi se penjali po njoj, po njegovoj ruci, spustio bi ih na ogradu, na klupu, na list, vreme bi palo u neku crnu rupu iza njega i on bi do škole stigao na drugi ili treći čas. “Ne danas”, je otresito ponavljao u sebi.
Nezgrapna, široka, školska torba ga je pri svakom koraku udarala u krsta. Ta školska torba je bila njegov pojas od kostreti. Sa obe ruke je čvrsto držao patrljak levog kaiša koji se je juče, prilikom nezvanične fudbalske utakmice održane u školskom dvorištu između njega i par dečaka iz starijih razreda, a u kojoj je torba imala ulogu lopte, zauvek rastavio od svoje druge polovine. Takvi incidenti su bili njegova svakodnevica, devetogodišnji prvak svakako nije bila uobičajena pojava i deca su to znala da iskoriste na najgore moguće načine. On sam ih nikad nije prijavljivao. Znao je šta takve stvari rade njegovoj mami. I ovaj put bi sve prošlo ne zapaženo da nije naišao domar i njega jedinoga koji nije pobegao za uvo odvukao kod direktora. Nesnosan bol ga je parao iznutra dok je direktor mami tihim glasom govorio da to više ne može da se toleriše i da će on biti primoran da preduzme mere ako se to nastavi, da ne može da dozvoli da se njegova upozorenja tako ignorišu, niti zbog njegovog posla niti zbog njegove savesti, da je bilo ko drugi u pitanju sve to bi već odavno eskaliralo. Mama je to samo nepomično slušala, poluotvorenih očiju uprtih u pod. Svi slični razgovori, gde pred njim govore o njemu kao da je predmet, su mu odzvanjali u glavi: on jednostavno nije još spreman za školu, bolje je da ga ovde zadržimo još jednu godinu nego da ga pošalju u neku ustanovu, on se trudi, verujem da će doći na svoje, mislim da je ipak bolje da ostane u prvom razredu, on neće biti u stanju da to sve nadoknadi u drugom, on prosto ne može da zadrži pažnju na gradivu, odluta, još je nezreo, ako ne počne da se koncentriše moraćemo nešto preduzeti. I on je više od svega želeo da može da se fokusira na školu, da se koncentriše, i iskreno se trudio, ali jednostavno nije išlo. Punu pažnju bi posvetio učiteljici, ponavljao bi u sebi svaku njenu reč i trudio se da je zapamti ali je, posle par minuta jedino primećivao nesimetričnost njenog lica ili nepravilne tragove slabo opranog sunđera na tabli. Pisanje mu je najteže padalo jer su slova bila tako različitih oblika i bilo ih je nemoguće složiti u neki prihvatljivo logičan red a da pri tom čine reč. Oblici brojeva nisu imali nikakve veze sa onim šta su predstavljali, nikakva veza između oblika i količine nije postojala. U pokušajima da dokuči neki smisao u svemu tome su mu prolazili časovi i on bi se kući vraćao prazan i razočaran u sebe. Znao je da ga mama nikad neće pitati šta je bilo u školi, ali je znao i koliko je ona tužna što on nikad nema čime da se pohvali.
Stisnutih zuba je u sebi ponavljao:”Ne, ne danas” svaki put kad bi mu neki zvuk odvukao pažnju. Onda je beton pod njegovim nogama postao tamnije siv, šare senki su nestale i bilo je mnogo lakše pratiti ga. Nije bilo pukotina na koje je, ni sam ne znajući zašto, nije smeo da stane. On malo jače pritegnu torbu uz leđa i ubraza korak ne podižući pogled niti za sekundu. “Valjda neću opet zakasniti”, je bila još jedna misao koja mu se vrzmala po glavi. Vreme je bila još jedna od stvari koju nikako nije mogao da razume, posebno vezu između kazaljki sata i nečeg tako imaginarnog kao što je vreme. Čas polaska u školu birao je potpuno nasumično, zato je vrlo često dalazio po nekoliko sati ranije. Onda bi otišao u dvorište iza škole ili, zimi u kabinet za fizičko, koji je bio pun lopti i strunjača, i na nastavu stizao na drugi ili treći čas. Iz transa ga trže jedno tiho, prijatno:
-Dobar dan.
Ne podižući pogled i neusporavajući korak tiho odgovori:
-Dobar dan.
-Smem li da pitam gde ideš?- dodade topao ženski glas.
-U školu.- postade svestan brujanja motora i kraičkom oka osmotri mali crveni automobil u čijem prozoru je u njega gledalo bledo, pegavo lice uokvireno narandžastom kosom.
-I ja idem tamo, mogu li da te povezem?
-Ne. -crvenilo mu obli obraze što je bio tako direktan i, učini mu se grub pa požuri da objasni: -ne smem da ulazim u kola sa nepoznatima.
-To je jako pametno, samo ja
ti nisam nepoznata. Viđao si me u školi, zar ne, ja tamo radim. –dečak ne odgovori ništa pa ona nastavi: -Zovem se Jasna, radim u kancelariji pored direktorove, sećaš se?
-Imate puno velikih knjiga sa rupom raznih boja na policama.
-Da, te knjige se zovu registratori.
-Vi pišete te knjige, ili ih samo čitate?
-Pišem, ustvari, dodajem listove u njih, nekad ih i čitam.
-Zašto nisu lepo poslagane?
-Poslagane su po brojevima, po redu, kako to misliš da nisu “lepo” poslagane?
-U gornjem redu imaju dve zelene pa jedna crvena pa tri plave, a u donjem su četiri crvene pa jedna crna i jedna zelena, nema plavih.
Jasna ga je zabezeknuto gledala svojim sitnim, prijatnim očima.
-Ti znaš napamet kako su poslagani?
-Onaj treći plavi ste dodali pre tri nedelje kad sam bio kod direktora…-stid mu zatvori grlo:- jer sam upao u blato. Ja sam mislio da će biti crvena, ili crna.
Mešavina sažaljenja i divljenja se skupljala u njoj.
-Eto vidiš da se poznajemo, hajde da te povezem do škole, šta kažeš?
Dečak ohrabren Jasninom toplinom podiže glavu, zagleda se oko sebe i shvati da ne zna gde se nalazi. Kuće i drvored su zamenila polja prekrivena tek poniklom pšenicom kroz koja je vijugao uski asfaltni put. Strah i stid su se smenjivali u njemu i on ponovo pognu glavu.
-Mogu li da sednem ovde iza vas?
-Gde god želiš?
-Valjda nisam ponovo zakasnio.
-Ne brini, ja ću objasniti učiteljici da si bio samnom.
-Samo da mama ne sazna, da ne brine.
Dok je vozila nazad prema varoši, Jasna ga je posmatrala u retrovizoru.
-Hoćeš li mi pomoći da lepo poslažem registratore?
-Vi ne možete da zamislite u kakvim uslovima on živi! On brine sam o sebi, i o njoj vrlo često. Ja nisam psiholog, ali je jasno da on ima neki oblik autizma i da mu je neophodan poseban tretman da ga osposobi za dalji život, a ne… Ja sam majka i osećam da je to ne dopustivo.
Jasna se tresla od besa, sa očima punim suza je nervozno šetala levo desno po direktorovoj kancelariji. Nesposoban da laže, dečak je, zanesen razvrstavanjem registratora, otvoreno pričao o mami, o njenoj “bolesti”, o njenim prijateljima koji su često dolazili i situaciji u kući uopšte. Direktor, sitan, staložen, skoro bezživotan čovek, je samo klimao glavom i slušao Jasnin drhtavi glas.
-Dečak je rođen pre vremena, u sedmom mesecu, dugo je bio u inkubatoru, bilo je čudo što je uopšte preživeo. Porođaj se zakomplikovao i mozak mu je bio bez kiseonika neko vreme i tu su posledice. Njegov deda je bio moj najbolji prijatelj, odrasli smo zajedno, zato sam i zadržao dečaka ovde, znate kakve su kod nas te specijalne škole? Nadao sam se da će…, on nije…, samo je… drugačiji.
-Pobogu, koliko smo novca dobili od ministarstva za inkluziju, upravo zbog njega, i ništa od toga niste…
Bez kucanja se na vratima pojavi mršava mlada žena u bordo džemperu, sivoj pamučnoj trenerci i plastičnim papučama. Modrim šakama je nervozno gužvala razvučene krajeve rukava. Neuredna crna kosa sa žutim krajevima je skrivala bledo lice i dva bezživotna smeđa oka.
-Šta je sad uradio?- upita promuklim glasom, i bez pozdrava sede na stolicu.
-Bože, Jelena, kako to…
-Daj mi recite šta je uradio pa da idemo kući?
-Jelena, juče sam vam dao poslednju opomenu da morate da se trgnete, da počnete da vodite računa o tom detetu, sad je prevršilo svaku meru, shvatate li u kakvu nezgodnu situaciju mene dovodite, ja sam vam tolerisao zbog vašeg pokojnog oca, ali ovo više ovako ne ide, pogledajte se samo, i to dete je u opasnosti, danas opet nije bio na nastavi, znate li gde ga je gospođa Jasna našla danas? Jelena, Jelena!?! O bože, pa ona je i sad drogirana, pogledajte je molim vas!
Njegov pogled se sudari sa oštrim Jasninim očima punim prezira.
-Vi ste svo vreme znali šta se tu događa!:- procedi kroz stisnute zube da spreči izbruh besa.
-Sad i ja vidim da sam i tom detetu i mom pokojnom prijatelju učinio medveđu uslugu. Ovo ga je u grob i oteralo. Bože, šta sad da radim?
-Zovite policiju, i socijalnu službu. Ako vam je njegov deda stvarno bio prijatelj odvedite to dete sa sobom kući. I napišite kadrovskom pismo ujutru, da vas prevremeno penzionišu, dok niste još kome pomogli.
Vrata kancelarije se još jednom otvoriše bez kucanja i untra uleti čistačica vukući za nadlakticu dečaka koji je samo tiho ponavljao: “nisam, nisam”. Kreštavim glasom poče da viče:
-Ovoga sam mangupa uhvatila u računovodstvu, gospodin tamo crta nešto, ko zna šta je sve ispreturao!:- zatim spazi Jasnu: -ostavili ste kancelariju otključanu, može svako da uđe da radi tamo šta ’oće!
-Ostavite to jadno dete i idite kući!:- direktor planu, prvi put u životu.
Kad se oslobodi čistačicinih kandži, dečak pritrča majci:
-Mama, mama!?! Mami opet nije dobro. Mama, mama…:- nastavio je da šapuće dok joj je sklanjao kosu sa lica. Niz obraze su mu lile suze dok je gledao u pluotvorene oči sa razjapljenim zenicama. Mama nešto tiho promrmlja, a ispod stolice na kojoj je sedela se širila barica mokraće.

Advertisements

One thought on “Ničiji

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s