Dil

-I, jel se može šta napravit’?- neuspešno je pokušavao da skrije nestrpljenje, sumnjičavost, strah, dok je to izgovarao. Krišom je pogled nervozno usmeravao u to grubo lice oivičeno kovrdžavom crnom kosom sa tek ponekom sedom, kojim su dominirali gusti crni brkovi i Ray-Ban Aviator naočare sa „ogledala“ staklima. Koliko god se trudio da bar malo tog misterioznog pogleda uhvati video je samo svoje mršavo lice koje je virilo iz crne kapuljače.

Kao odgovor dobi samo podignut kažiprst leve ruke koja je držala novine. Agonija iščekivanja se nastavi još minut-dva.

-Sve se može napraviti… –pojavi se težak muški glas iza novina -za pravu cenu.

Ispravi se na neudobnoj drvenoj stolici. To je, ustvari bio jedan minijaturni skok od sreće koji mudro prikri glumeći kako nonšalantno prebacuje ruku preko naslona. Podseti se da, ne samo da ne sme da pokaže, nego je i još rano za radovanje. Ona „prava cena“ je bila jaz, za koji je tek trebalo da se vidi koliko je premostiv. Nastavak uloge nonšalantnog i ikusnog poznavaoca ovakvih situacija je bio osmeh na pola usana i predugo paljenje cigarete. To je trebalo da mu kupi malo vremena da opazi bilo kakvu reakciju. Niti posle trećeg dima nije bilo ni najmanjeg pokreta. Ni sam nije bio siguran, da je i bilo neke reakcije, da bi znao da je protumači. Nije više imalo smisla odugovlačiti.

-Vidi brate, ja znam kol’o se to plaća, kaž’ ti meni kol’ka je tvoja cijena. – „Ovo „brate“ mi nikako nije trebalo, a i „j“ u „cijena“ je bilo pretvrdo, izveštačeno. To sam baš vežbao, kako sam mogao tako da zajebem“.

I što bilo je najgore, nije uopšte mogao da provali dali je to brka primetio. Ugasi cigaretu na više od pola, bilo mu je loše od duvana a morao je da ima varijantu da uhvati malo vremena za razmišljane kad zatreba, ništa drugo nije uspeo da smisli.

-Nisi napisao za šta te gone? –ispliva tiho pitanje.

-Ne gone me, nizašta…, samo mi treba pasoš. –„Ovo je zvučalo previše kao pravdanje“.

Baci pogled oko sebe i primeti za šankom krupnog, ćelavog muškarca od tridesetak godina kako gleda u njih. Predpostavljao je da brka ima zaleđinu, i ako je to ovaj ćelavi, a verovatno jeste, onda mora biti oprezan. Pogledom premeri razdaljinu od sebe do vrata i do ćelavog. Razlika je bila u njegovu korist, mada se nadao da mu to neće biti potrebno. Još jednom pogleda u gromadu za šankom i ovaj okrenu glavu i nastavi da gleda u nemi televizor. Počeo je da se dvoumi, nije više bio siguran da može ovo da izvede. Možda je najbolje da sad odmah ustane i da ode, kao da ništa nije bilo. „Šta mi mogu, u tržnom su centru, ima ljudi na sve strane. A i ništa nisam ni uradio“.

-Pet hiljada,… pola odmah, pola kad završimo. –tiho ali odsečno reče brka.

Ovo mu preseče misli o bežanju i poče da se presabira: „To zanči dve i po hiljade odmah, petsto više nego što sam planirao, petsto više nego što imam. Sad je pravi trenutak za cigaretu.“

Očekivao je da bude manje, najviše četiri hiljade, sad sve pada u vodu. Vukao je dimove iz cigarete potpuno ne svestan dok mu nije postalo muka. Na ivici povraćanja ugasi više od pola cigarete i iznenađujuće odlučno reče:

-Ne. Dve hiljade odmah, tri kad završiš.

Nestrpljivo je čekao reakciju, koja izostade. Kraičkom oka uhvati ćelavog rmpaliju da vraća pogled sa njih na TV voditeljku koja je bez glasa čitala vesti.

Krupna gruba šaka pusti kraj novina i sa stola pokupi šoljicu sa kafom. Nakon par sekundi je vrati praznu, i zauze svoje mesto na novinama. Pomisli da je vreme da proba da malo ispegla situaciju.

-Vidi, ja nisam ovca, neću ja sad tebi tek tako doći i izbrojati dvije i po hiljade. –pade mu na pamet da razlika između dve i dve i po hiljade i nje neki argument za priču o poverenju- Nije u pitanju da je tebi ne vjerujem, nego stvar principa.

Ponovo uhvati ćelavog kako otvorenih usta i tupog pogleda gleda u brku i pade mu na pamet da se on možda samo čudi čoveku koji sedi unutra i sa naočarima za sunce čita novine, i uz to pola sata ne okreće stranicu.

-Dječko, vidim da si naivan i neiskusan…,al’ imaš muda, i to mi se sviđa.

Jasno mu je bilo da mu je brka na fin način rekao da je glup, ali okupiran očuvanjem svoga stava i ćelavim nije uspeo da snimi reakciju dok je to govorio.

Brka prvi put okrenu glavu prema njemu, pogled podiže iznad njegove glave i malo glasnije nego do tad reče:

-Noch eine espresso, bitte.

-Ja, sofort. –odgovori piskav ženski glas.

On se okrenu i vide u sebe uperen pogled, isturene prednje zube, velike grudi u plavo-beloj košulji sa belom čipkom i pitanje:

-Und für dich?

-Nur eine espresso. –preduhitri brka odgovor.

Pomalo zbunjen okrenuo se ponovo prema brki i na stolu isprad sebe spazio dve kovanice od jednog eura. Na jednom od njih se šepurio nemački orao.

-Šta je ovo? –pitao je trudeći se da zvuči kao zezanje, u slučaju da je to neka sasvim uobičajena šema. Brka spusti novine, nalakti se na njih i poče tiho da govori.

-Kod glavnog ulaza imaš ormariće za stvari, u jedan od njih staviš dve hiljade i svoju sliku, onda ovaj euro ubaciš unutra –kažiprstom mu primaknu kovanicu sa orlom – i dobiješ ključ. Kluč doneseš meni. Za tri dana u drugi ormarić staviš tri hiljade, onda ubaciš ovaj euro –i kažiprstom mu primaknu kovanicu sa jedinicom – i dobiješ ključ. Ključ opet doneseš meni i dobiješ drugi gdje će ti biti to što ti treba. –naočare prstom nabi još dublje na nos i ponovo otvori novine.

„Samo što ti te tri hiljade nikad nećeš videti. Pa ako smeš, prijavi policiji, Minhenski panduri samo tebe čekaju.“

Vidno srećan što se stvari razvijaju tako planski, zaboravi na jekavski koji je vežbao kao kamuflažu i poče da govori kao inače:

-Samo je nemam pare ovde kod sebe, mislim, ne nosim ih sa sobom, ako me lape panduri da mi ne oduzmu, moram otići po njih, i po sliku.

-Pametno.

-Koliko ćeš ti još biti ovde?

-Ja sam uvek ovde.

 

 

∗ ∗ ∗

 

 

-I, jel se može šta napravit’? –upita ga mladić suvog lica sakrivenog u crnu kapuljaču. Gledao je u list papira utaknut u novine na kome su, u dva reda, drhtavim rukopisom bili ispisani ime i prezime, datum i mesto rođenja. Gledao je u papir, jedva razaznavajući slova kroz tamne naočare, i razmišljajući koliko je glupo to što je tražio da mu napiše te podatke. Apsolutno mu ništa nije značilo dali su podatci tačni ili nisu, nije imao niti nameru niti način da ih proveri. Šta bi trebao sad da uradi.

Da dobije malo na vremenu podiže kažiprst kao znak da još nije do kraja svario materiju. Minut-dva kasnije tiho poče:

-Sve se može napraviti… –trudio se da mu glas bude što dublji -za pravu cenu.

Mladić poče da se meškolji na stolici i on pomisli da možda malo preteruje sa tim filmskim fazonima. Šta je-tu je, sad mora da igra kao je započeo. Najbolje mu je da sačeka da vidi kako će ovaj da reaguje pa da onda proceni kako dalje.

-Vidi brate, ja znam kol’o se to plaća, kaž’ ti meni kol’ka je tvoja cjena.

„Dječko je kuražniji nego što sam očekiv’o, izgleda da se malo i raspitiv’o.“

Na trenutak ga obuze strah da je mladić neki traženi kriminalac. „Nabio je kapuljaču da ga ne prepoznaju, i stalno gleda okolo. Ovaj ćelavi za šankom mu, izgleda, čuva leđa, stalno se nešto pogledima domunđavaju“. Dlanovi počeše da mu se znoje.

-Nisi napisao za šta te gone?- ohrabri se da malo ispipa stvar, što je moguće diskretnije.

-Ne gone me, nizašta…, samo mi treba pasoš.

Ni sam nije bio siguran dali mu je poverovao ili se samo plašio da sad prekine igru ali je rešio da nastavi.

„A i šta mi mogu, ovdje smo među ljudima. A nisam ništa ni uradio“.

-Pet hiljada,… pola odmah, pola kad završimo. –tiho ali odsečno reče. „NEEEE!!!“

Tek kad je izgovorio shvatio je svoju grešku. Planirao je da kaže deset hiljada, pet odmah, za samo dve i po hiljade je prevelik rizik, samo ova glupa perika ga je koštala trista. Pokušavao je da kraičkom oka uhvati kako ćelavi za šankom reaguje, a da se ne pomeri.

„Džaba, sad nema popravke,… i nema nazad. Nešto, čini mi se, sumnja, daj bože da odustane“.

-Ne. Dve hiljade odmah, tri kad završiš.

Ovo mu je bila idealna šansa da se izvuče, ili pola-pola ili ništa. Uzalud potrošeno vreme ali bar je glava na ramenima. Ne skidajući pogled sa novina uze šoljicu sa kafom sa stola i popi je do kraja. Sad će samo ustati i otići. Možda samo da doda nešto tipa: „Dečko, to se tako ne radi.“

-Vidi, ja nisam ovca, neću ja sad tebi tek tako doći i izbrojati dvije i po hiljade. Nije u pitanju da je tebi ne vjerujem, nego stvar principa.

Zateče tup pogled ćelavog na sebi i shvati da njih dvojica nemaju nikakve veze, da ovaj ustvari bulji u njega zato što verovatno izgleda k’o kreten sa tim naočarima, i zato što pola sata čita istu stranicu novina. Sigurno je zanimljiviji od vesti, pogotovo što je na televizoru isključen ton. Odluči da proba još jednu foru koju je pokupio iz filmova, da ga kudi i hvali u isto vreme, i da vidi na šta više reaguje. Nije baš bio siguran koja varijanta ide njemu u prilog.

-Dječko, vidim da si naivan i neiskusan…,al’ imaš muda, i to mi se sviđa.

Kasno je shvatio da je rečenicu počeo jekavicom koju je želeo da prikrije, zbog kamuflaže. U savršenom trenutku se iza mladića pojavi konobarica u bavarskoj košulji.

-Noch eine espresso, bitte.

-Ja, sofort. –iskezi svoje isturene prednje zube prema mladiću i upta gas a izveštačenim osmehom:

-Und für dich?

-Nur eine espresso. –reši da pritisne gas u ulozi opakog kriminalca. Spusti na sto dve kovanice od jednog eura i sačeka reakciju.

-Šta je ovo? –upita mladić, sad već vidno zbunjen.

Dodatno ohrebren mladićevom zbunjenošću poče sa svojim dobro uvežbanim monologom:

-Kod glavnog ulaza imaš ormariće za stvari, u jedan od njih staviš dve hiljade i svoju sliku, onda ovaj euro ubaciš unutra –kažiprstom mu primaknu kovanicu sa orlom – i dobiješ ključ. Kluč doneseš meni. Za tri dana u drugi ormarić staviš tri hiljade, onda ubaciš ovaj euro –i kažiprstom mu primaknu kovanicu sa jedinicom – i dobiješ ključ. Ključ opet doneseš meni i dobiješ drugi gdje će ti biti to što ti treba. –naočare prstom nabi još dublje na nos i ponovo otvori novine.

„Samo što ti taj pasoš nećeš nikad vidjeti. Pa ako smiješ, prijavi policiji, švabski drotovi će ti se baš obradovati.“

Vidno srećan što se stvari razvijaju tako planski, na primeti da je mladić počeo da govori ekavski.

-Samo je nemam pare ovde kod sebe, mislim, ne nosim ih sa sobom, ako me lape panduri da mi ne oduzmu, moram otići po njih, i po sliku.

-Pametno.

-Koliko ćeš ti još biti ovde?

-Ja sam uvek ovde.

 

 

∗ ∗ ∗

 

 

Brka je i dalje sedeo u istom položaju i kroz sunčane naočare gledao u novine. Stolica je bila neudobna i odavno mu je cela donja polovina tela bila utrnula. Mladić je tiho prišao do njegovog stola i pored prazne šoljice za kafu spustio mali metalni ključ na kome je bio ugraviran broj jedanaest.

-Za tri dana?

-Za tri dana.

Potpuno neprimetno i, za obojicu neočekivano, između njih se nađe ogromno telo. Ćelavi se postavio tako da brka, čak i da je hteo, ne bi mogao da prođe od njega, i svojom desnom rukom preko leđa obgrli mladića i snažno ga privuče sebi. Masno crveno lice sa izveštačenim osmehom je okrenuo prama jednom pa prema drugom i glasno progovorio:

-Hallo, meine liebe freunden, wie geht’s?–i preko malog metalnog ključa stavio malu kožnu futrolu sa karticom sa svojom slikom sa deset godina i deset kila manje i natpisom „Polizei dienstausweis“.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s