Godišnjica

Centralno mesto u poprilično prostranoj i neukusno, kičasto nameštenoj sobi je zauzimao dugačak sto prekriven belim stolnjakom. To su ustavari bila dva stola, sastavljeni da za njih može sesti petnaestak ljudi. Kumovi, komšije, najbolji prijatelji, su se već razišli. Pročelje je još uvek zauzaimao domaćin. Lica duboko zagnjurenog između mišićavih ruku skrštenih na stolu. Ostaci večere su bili sklonjeni, na stolu su još stajali prazni tanjiri, čaše, flaše od vina i piva. Njene sitne smeđe, previše razmaknute oči, sa malim okruglim nosom između, rutinski napraviše inventar šta je još ostalo da se uradi i zaustaviše se na muževom temenu. Kroz talasastu kosu se je primećivao odsjaj bele kože. To je sad prvi put primetila. Pomisli kako će on biti razočaran kad to otkrije. Beskrajno je ponosan na svoju kosu. U levoj ruci je držala plastičnu posudu i, hodajući polako oko stola, u nju skupljala pribor za jelo. Debelim iks nogama je vukla sobne papuče i, kao i uvek, izgledala troma i nespretna. Mužev dubok uzdah prekinu monotono zveckanje pribora.

-Jesi li živ? –upita podrugljivo, bez iskrenog zanimanja.

Još nekoliko viljušaka i noževa u plastičnoj posudi, još jedan dubok uzdah.

-Ja ovo ne mogu više. –promrmlja ne podižuči glavu.

Njene tanke usne se saviše u neku ironičnu grimasu. U zank protesta zadnje dve viljuške grubo ubaci u posudu i, pomalo strepeći od reakcije dobaci:

-Pa i ne moraš, ko te tera? Nisi morao ni tol’ko kol’ko si popio. –i ne čekavši odgovor zamaknu kroz kuhinjska vrata. Par minuta kasnije se vrati sa čašom u kojoj je skakutala šumeća tableta.

-Evo ti vitamin ce popi, biće ti lakše. -i poče da slaže tanjire jedan na drugi. Videvši da njen malopređašnji zajedljivi komentar nije izazvao nikakvu reakciju malo smelije nastavi:

-Još pre dva sata sam ti rekla da ti je dosta, a ti liješ u sebe k’o da ti je zadnje. I šta tebi bi da piješ vino? Nit se razumeš, nit znaš da ga piješ…

-Ne mogu više ovu farsu da trpim. –promrmlja jednakim glasom.

Malo je usporila rad pokušavajući da u mislima nađe vezu između farse i onoga što je ona govorila.

-Kakvu farsu, šta trabunjaš? –zagleda se u njega namrštenog čela do pola sakrivenog šiškama.

On se nije pomerao, nije davao nikakav znak života, nije se videlo niti da diše. Ona je i dalje buljila u njegovo teme i smišljala šta da kaže. Od ispod stola se opet oglasi mrmljanje:

-Ovaj… nazovi brak… je farsa…, njega ne mogu više da podnesem…, i tebe.

Nečujno spusti tanjire iz ruku i poče da ih briše o krpu.

-Kakava farsa, šta pričaš? –najbolje što je smislila je bila varijacija na prethodno pitanje.

Minut tišine ju je pekao kao oganj. Onda odluči da je to sve neslana šala, ili pijano trbunjanje i nastavi da skuplja tanjire.

-Glumljenje da je tebi stalo do mene…, da je mene briga za tebe…, to je farsa. Ovakav besmislen život u ovako bezciljnom braku. Muka mi je od svega toga. Ne mogu više.

-Muka je tebi od vina, ne znaš šta govoriš. –dok te reči nisu izašle iz njenih usta, mnogo je više verovala u njih.

-Jel hoćeš da kažeš da ti mene voliš? –i dalje je iz, na izgled beživotnog tela, izlazio potpuno isti glas.

-Pa naravno, danas nam je godišnjica, peta! Da ne, misliš da bih…

-Kakve to ima veze, i meni je godišnjica pa ja tebe ni malo ne volim, nikad nisam. Nikad mi se nisi ni sviđala. Samo sam kreten, pa mi je trebalo pet godina da ti to kažem. Trebalo je baš da mi se sve smuči pa da…

-Pa da šta? –srce joj je tuklo, osećala je da joj obrazi gore, ali još nije potpuno ozbiljno shvatila to što je čula.

-PA DA ŠTA!? PA DA ŠTA!? -i nju samu iznanadi napad histerije.

Nikakav odgovor ne dobi i samo se sruči u stolicu. Uhvati sebe da razmišlja o proređenoj kosi na njegovom temenu. Nije uspevala da se fokusira na to što je upravo čula. Misli joj nikako nisu išle u tom pravcu.

-I šta hoćeš ti sad? –reče tiše ali jednako histerično.

-Svojih pet godina života nazad.

-Ma nemoj, a ja, šta je sa mojim godinama života?

Posle pet minuta nepomične tišine ona ustade i nastavi da skuplja tanjire. Kada su svi bili na jednoj gomili zgrabi ih i odnese u kuhinju. Vrati se stisnutih zuba i stade pored stola. Gledala ga je par sekundi i onda poče da skuplja prazne flaše i slaže ih jednu pored druge na ivici stola.

-Ako si se već oženio samo zato što sam ostala trudna, zašto si posle ostao samnom? Što si čekao do sada, zašto nisi odmah pobegao?–prosikta.

Nikakvog odgovora, nikakve reakcije ne dobi.

-ZAŠTOOOOOO! –glas se pretvori u dug vrisak praćen lomljavom stakla. Gomila flaša je poletela sa stola, komadići stakla prštali su po podu i zidu.

-Nemoj da glumiš histeriju. –jednako smiren glas izađe iz nepomičnog tela.

-DA NE GLUMIM?!

-Da, i ne deri se bez veze. Da si stvarno histerična polupala bi i tanjire i čaše što ti je mama dala a ne samo prazne flaše.

Zatečena što je raskrinkana poluotvorenih usta, punih neizgovorene račenice, je nemo gledala u njegovo teme. Ponovo je obuze misao da li on zna da je počeo da ćelavi. Sela je tiho na stolicu pored njega, spusti ruke na krilo i najmekšim glasom koji je mogla da izvuče iz grla tiho reče:

-Ja sam mislila da je tebi stalo do mene.

-Zašto bi mi stalo do tebe?… Zašto bi bilo kome stalo do tebe, pogledaj se?

Maska finoće i krotkosti se rasplinu kao dim iz njega izviri razjarena zver.

-Pa ti što nisi sebi izabrao neku lepšu ako sam ti ja ružna, što si meni napravio dete?! –režala je na njega stisnutih zuba.

-Zlobna si, pakosna, samo tračariš i spletkariš a suviše si glupa i prosta da to sakriješ, zato nikom nije stalo do tebe. To pre pet godina nisam znao.

Gledala ga je očima punim besa i prezira. Obrazi su joj bili crveni, grizla je tanku donju usnu i glasno disala kroz nos, plitko i brzo. Naglo ustade gurnuvši stolicu da padne na komade razbijenih flaša na podu.

-Pa ako si se samnom oženio samo zbog deteta onda si se zajebao, dete i nije bilo tvoje, to su mi rekli kad si dao krv za operaciju. Nisam htela da ti kažem, htela sam da gledam kao patiš.

-To nije istina, to si izmislila. –i dalje nije podizao glavu ali su mu ramena podrhtavala.

-Zašto ne bi bila istina? Ako sam tebi ružna, drugima nisam. Šta ti misliš da mene niko drugi nije hteo osim tebe, jel? Zato si se i oženio samnom, da ne moraš da brineš dal’ ti se žena švalera. Pa zajebao si se! Imala sam ih ja, i to dosta, i tvojih drugara dragih. I ovde su dolazili, dok si ti na poslu. I svi su bolji od tebe!

-Idi onda njima, ja ne želim više da te vidim.

Stajala je pored njega stiskajući krpu u rukama. Sa poda zgrabi grlić razbijene vinske flaše. I dalje je siktala kroz nos grizući usnu. Stiskala je komad stakla u ruci. Gledala je njegovo teme sa proređenom kosom, niz pršljenova koji su nestajali u okovratniku košulje, njegov vrat, vratnu žilu koja je pulsirala.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s