Zatvaramo.

-Ovo će zvučati ludo, al’ devedesetih se nekako najbolje živelo. Ali stvarno. Nismo imali svega, daleko od toga. U stvari nismo imali skoro ništa, ali imali smo ono što je čoveku najpotrebnije, ono što sad već dugo nemamo, esenciju života, NADU. I ne kažem to iz one filtrirano-nostalgične perspektive iz koje bivši proleteri pričaju o onim zlatnim vremenima Broza i neposredno posle njega. Oni su celo bure sećanja iscedili u par kapi lepih stvari i to pomešali sa lepotom mladosti koje su tad bili puni. Sami sebi su napravili am koji im neda da gledaju okolo jer bi mogli videti šta su oni doprineli da stvari ispadnu tako kako su ispale. Nego pričam onako realno, promišljeno. Jesu bili ratovi, sankcije, inflacija, bombardovanje, al’ znali smo šta je uzrok sranja u kojima smo i znali smo šta čekamo da bi bilo bolje. Mislim „ZNALI SMO“. Čak smo znali i kako će sve izgledati kad se sve završi, kad bude bolje, imali smo jasnu viziju toga boljega. Samo da stane rat i da ova crvena govna odu i biće bolje, mnogo bolje. Evropa nas čeka, privatizovaće se državne firme i onda modernizovati, zaposliće radnike za proizvodnju umesto preko veze zapošljenih kancelaijskih pacova koji samo kafenišu. Doći će Nemci, Japanci, svi, i dati po jedno hiljadu i po dve maraka plate, nama sa faksom i tri, za poštenih od devet do pet. Dobro nama, dobro njima. Činjenica je da smo bili mlađi i mnogo gluplji, pa samim tim i sretniji. „Ili k’o što je to divno“ doktor Karajlić rekao: “što manje djete znaš to si manje nesretan“. Previše smo grešaka sebi dozvolili pod izgovorom da smo bili glupi. Zanimljivo je to da kad suočiš čoveka sa njegovim greškama kaže: „bio sam glup“, a nikad niko na kaže: „sad sam glup“. Em ima savršeno opravdanje za to što je zasrao, em se ujedno hvali da je sad pametan. Mislim da smo mnogo više znali nego što smo priznavali. Svesno ili podsvesno smo pred istinom zatvarali oči i ubeđivali i sebe i druge da ništa ne znamo, i ujedno da sve znamo. Nismo imali muda da priznamo da nemamo muda. Nije bila hrabrost uzeti pušku i otići u rov, hrabrost je bila ne otići. Ne sakrivati se, praviti se lud ili zapaliti kod tetke preko grane, nego jednostavno vratiti pušku i reći: „ne hvala“. Stariji vodnik Mi-HA-ilović se meni ceri: “Jebi ga student, da si učio mog’o si još da odlažeš.“ „Jebite ga vi stariji vodniče, radije ću raditi pogrešnu stvar iz pravog razloga nego pravu stvar iz pogrešnog.“ Jedino što nisam znao šta je pravo a šta pogrešno. On je mislio da zna. Stariji vodnik Mi-HA-ilović je mrzeo sve obrazovanije od njega. Završio je osnovnu školu u nekom selu gde učitelj istovremeno predaje svih osam razreda i posle redovnog služenja ostao tu jer nije hteo nazad na selo. To mu je pružalo vrlo širok asortiman ljudi za mrzenje. Onih par koji nisu spadali u tu kategoriju, koji nisu imali ni osnovnu školu, su mrzeli sve obrazovanije od sebe, skupa sa starijim vodnikom Mi-HA-ilovićem. Previše smo takvih ljudi pustili da dođu do izražaja. „Nisu krivci primitivci što su prigrabili vlast“ znaš kako je to Balašević divno sročio, „krivi smo mi što smo ih pustili“. A i nismo mi u rovu sedeli da bi branili našu nejač i ognjišta od vekovnih agresora već iz inata prema ovima oko sebe, da bi videli ko je od nas najveća pička. I dezerteri, oni koji su se usrali od granata i metaka pa zbrisali su imali više muda od nas. Mi koji smo samo ćutali i izvršavali naređenja, mi smo najveće kukavice… Ali dobra stvar u takvom sranju je to što te nada drži visoko, najveće želje su ti male stvari, narezak mlađi od tebe, hleb od ove nedelje, čiste čarape. Maštaš o tome da odeš u Pivnicu na Skadarliju na pivo i ćevape. Tamo su ćevapi mekani i ukusni kao guma od autobusa, i pivo je grozno i boli glava od njega. Kao studenti smo išli tamo jer je bilo jeftino i samo to smo mogli da priuštimo, i onda ti je to, od jednom, najveća želja i sretan si što je imaš. Tip u civilu na ulici mi da skoro celu kutiju Drine ćilimare, kaže: „toliko imam“, potapše me po ramenu. Nije to patriotizam nego griža savesti što sam ja u uniformi a on nije. I ja njega mrzim iz dna duše zbo toga, i ljubomoran sam, i opet uzmem Drinu, i sretan sam. Danas da mi neko da novi Ajfon ne bih bio toliko sretan, već bi rekao nešto tipa: „a, to ono sranje od samo šesnaest gigabajta“. I bili smo ponosni na sebe, nije da želiš da si vojnik, nije ni da te je neko pitao jel hoćeš u rat ili nećeš, bojiš se da ubiješ, bojiš se da tu ubiju a opet si nekako ponosan, i sretan. Malo morbidno sretan, al’ opet sretan, sretan što si živ. Ponos je vremenom postao totalno neshvatljiva pojava. Ponosni smo na ljude iz svoje okoline, sunarodnike, sportiste. Zašto? Šta smo mi doprineli njihovim uspesima? Gde je tu naša uloga da bi mi bili ponosni? I još banalnije, ponosni smo na posedovanje nekih bezveznih i skupih stvari. Što skuplje a beskorisnije to smo više ponosni. Nakit, kola, mobilni telefoni, EJ!? Zašto bih ja bio ponosan na neku elektronsku spravicu kojoj ne znam ni pola funkcija. Da sam ja to izmislio ili napravio u redu, ali samo zato što je posedujem? To baš nema smisla? Ako je to način da se pokaže ko ima više novaca, totalno je pograšan. Možda sam je to ukrao, oteo nekom, dobio na poklon. Ako je već količina posedovanog novca merilo kvaliteta logičnije bi bilo da svi nosimo ispis iz banke oko vrata. Uostalom, ako danas ovde imaš puno novaca znači da si lopov ili prevarant neke vrste, što nikako nije vrlina. Generalno, ljudi su danas teško srećni zato što imaju banalne želje u životu kao što su slava, bogatstvo. Loše okolnosti ti svedu želje na najmanju moguću meru, i daju im na intenzitetu. Mnogo se više raduješ za sopstvene noge nego da ti poklone najbolja kola, samo treba da vidiš kako stariji vodnik Mi-HA-ilović svoje gubi na par metara od tebe. I dok ga nosiš onako krvavog iz njegovih očiju izbija mržnja, sad još milion puta jača jer je on tu a nisi ti ili neko drugi, i ogroman prezir jer on zna, vidi koliko si sretan što nisi ti na njegovom mestu. Sve je to stvar okolnosti. Ti sad nisi posebno srećan zato što te neko nije ubio puškom, jer to trenutno nije opcija, ali da sad ovde uđe neki tip sa puškom i ubije mene onda bi bio. Na znam da li bi bio tužan što mene jeste, ali bi sigurno bio srećan što tebe nije. To je jednostavno tako… Ali nismo gubili nadu. Znali smo da kad se uskoro sve sretno završi nazad na faks i prosperitet zagarantovan. Mislim da nam nije niko to direktno rekao, nekako se podrazumevalo, ili sam samo ja, da kad se završi rat završili samo i sa njima. Nismo ni za trenutak pomišljali da bi za koju godinu mogli sresti nekog od tih vekovnih neprijatelja, i to baš u Pivnici na Skadarliji, i na Baš-Čaršiji, kod njih su bolji ćevapi, ili na Maksimiru, i da ćemo se morati pogledati u oči. Ne znam ko su i šta su, i šta osećaju, al’ meni je neprijatno. Uopšte nisam bio pripremljen za takve susrete, ni sad nisam. A i kad se konačno završilo nije bio gotovo. Borbu smo preneli kući. K’o što reče Sejo Sekson: „druže, lakši su bunkeri nego limuzine i šalteri“. Umesto pušaka i bombi uzeli smo transparente i megafone. To je kurvanjska borba, nema uniformi, ne znaš ko je ko, ne znaš koja su pravila. Godinama smo učeni da budemo politički nepismeni. Ali je i dalje postojala nada. Samo da maknemo ova crvena govna i sve će procvetati. Tih godina nam je kanap od vodokotlića koji je trebao da ih splakne nekako stalno bežao za milimetar. Bar smo tako ubeđivali jedni druge, u mraku restrikcija. Osetimo ga vrhovima prstiju, upiremo se na prste da ga dohvatimo al’ nikako da ga zgrabimo dovoljno čvrsto da možemo da ga povučemo. Pregrupišemo se, pravimo koalicije, dižemo jedni druge na ramena, sad ćemo uspeti sigurno, miriše na slobodu, sunce se promalja i vazduh je čist, svež. Opet se namrči, malo je falilo, znamo gde je caka, sledeći put je gotov. Srećni smo ko dete u poslastičarnici. Pojma nemamo da su kolači plastični. Pa one šetnje, lupanja za dnevnike, protesti, hiljade istomišljenika, srce ti lupa, adrenalin na milion, brkati pandur sa šlemom sa vizirom viče: „Đe ste pošli sunce li vam jebem?!“, seva pendrek preko leđa, i opet sav nasmejan, pun nade. Pa onda kontramitinzi, znaš da im je kraj blizu dok su se toliko uspaničili, sukobi, ludilo. I ta pobeda, ako se to može tako nazvati, koja je kasnije došla je bila ostvarena tek kad su oni prešli na našu stranu da nas protiv njih povedu. Deset godina kasnije shvatiš ironiju, sto puta smo gledali Radovana trećeg a da nam ni jednom nije palo na pamet da nam se upravo to događa. Valjda zato što smo sedeli kod Radovana u kući a ne kod Vilotića. „Juriš Radovane, juriš na njihovu stranu!“ Uopšte ta koncepcija naših i njihovih nam je bila potpuno pogrešna. Razliku smo tražili u zastavama i natpisima na transparentima a granica između nas i njih je bila jasna i vrlo očigledna, samo smo godinama dresirani da slušamo šta nam se kaže a ne da gledamo i mislimo svojom glavom. Svi koji smo bili dole sa bilo kojom zastavom, sa bilo kojom slikom i bilo kakvim natpisom na transparentu smo bili mi. „Oni“ su bili svi oni gore na binama, govornicama, balkonima, bez obzira kojim nama da su se obraćali. I dok god mi to ne ukapiramo oni su gore bezbedni. Mada onaj referendum devedeset osme je bio maestralan, devedeset pet posto za „ne“. Geda je tu odigrao majstorski, pomešao je žito i kukolj da ni sami više nismo znali šta smo. I onda, uprkos istorijskom „NE“, dolazi „Deathbringer from the sky“ što bi rekao Petri Lindros. Abnormalne količine alkohola u i onako napaćenom mozgu prave genocid nad sivim ćelijama. Sinapse rade kao oni telefoni „halo Požega!“ Tek kad rokne i protrese nas onda malo dođemo sebi, i opet srećni što nas je omašilo. A kada nekog pogodi samo dobiješ novi naboj inata, i znaš, jasno i čvrsto ZNAŠ da ćemo im se, kad-tad najebati milostive majke. I to ZNAŠ, kao što znaš svoje ime, jasno i čvrsto, kao, kao što sada znaš da nikad nećemo… Ponekad imam utisak da su ljudi na zemlji niža vrsta, da su svi ostali odavno evoluirali iz svesti i sad uživaju u blaženstvu, i da se samo mi još patimo sa svešću o sebi. Ili smo jednostavno greška prirode, i samim tim osuđeni na propast, samouništenje. Koliko smo mi ljudi apsurdna vrsta pokazuje naš odnos prema bogu. Prvobitno su bogovi bili vladari tada nerazumljivih prirodnih pojava. Primitivno društvo, bez nauke, razumljivo. Ali onda smo ga pretvorili u jednog, svemogućeg i sveznajućeg sadistu bez trunke samopouzdanja. Jer da ima imalo samopouzdanja ne bi insistirao da ga svi non-stop hvale, kako je moćan, pravedan, velik. Te stvari jednostavno ne idu zajedno. Znanje i moć su osnova samopouzdanja, i to bezgranično hvaljenje je samo ljudsko ulizivanje bogu. Izmislili smo biće kojem ćemo se uvlačiti u dupe, vrhovna guzica. I što je najgore u svemu, zadnjih dve hiljade godina to nikome ne smeta preterano. U svakom slučaju ne dovoljno da bi se tome stalo u kraj. Koliko smo samo uznapredovali u tom periodu u svim aspektima, osim u tom. Jednostavno, mi smo vrsta dupeuvlakača… Uglavnom se posle tri meseca i to završilo. I tu smo sebe testirali, koliko možemo da izdržimo. Dva dana duže nego komšija, to je sigurno. Tu je ujedno bio i kraj devedesetih, kraj veka, kraj milenijuma, kraj naših nada. Nada nije bila baš skroz mrtva, ali tragovi teške bolesti su bili jasno vidljivi. Do sada je već odavno i sahranjena i zaboravljena. I sreća, sve ređa, i opora, skupljala nam je usta kao sok od trnjina. Posle svega što smo proživeli šta još može da nas stvarno iznenadi. Koliko je čoveku koji je bio na Mont-Everestu i Kilimandžaru zanimljivo da na televiziji gleda Frušku Goru. Možda kad bi marsovci sleteli ovde negde. A i njih bi verovatno napali ili oterali, u zavisnosti šta je u datom trenutku najgora opcija, u tome smo nepogrešivi. Složimo se samo kad treba uraditi nešto pogubno za nas. Kao onaj referendum devedeset osme. A mislim da su i oni koji nisu glasali za „ne“ ili su bojkotovali, možda ne svi ali polovina sigurno, to uradili samo da bi mogli sutra da kažu: „jesam ti rek’o!“ a ne zato što su verovali da su u pravu. Jedna od najvećih ironija života, da verujem u neke viša sile bih verovatno rekao „prokletstvo“, jeste da dok si sposoban da nešto uradiš nemaš pojma šta i kako treba, lutaš, lupaš u prazno, priključuješ se drugima koji isto tako nemaju pojma. Kasnije kad ukapiraš šta i kako niko te ne sluša. Ili zato što si mator ili, pošto misliš drugačije, misle da si lud. Naravno da misliš drugačije, ukapirao si šta je suština problema. Ali to je tako, nikad niko nije nikoga slušao zato što misli da je ovaj pametniji od njega, već samo ako ga se boji. U Antičkoj Grčkoj su imali veće staraca, kao oni su mudri, pa ih opet niko nije slušao nego su svi terli po svom. Ne kažem da sam ja ukapirao sve, većinu stvari i dalje ne razumem, ali znam mnogo više nego što sam onda, i zato sam onda bio sretniji.. Život je neka vrsta sukoba sa vremenom, u kome vreme uvek pobedi. Znaš kao je rekao Neša Sabljar: „predugo na ovom svetu boravim, predugo da ništa ne shvatim, a prekratko da nešto promenim“… A šta se desilo sa muzikom, zašto više nema muzike?

-Pola jedan je, zatvramo.

-Pola jedan!? Koliko sam ti skrivio večeras?

-Mnogo.

-Upiši me tamo, doneću sutra.

 

-Hoćete li da vam zovem taksi?

-Hoćeš li ga ti platiti?

 

-Laku noć.

-Laku noć.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s