Priča sa lošim krajem

Pred njim na šanku je stajala prazna pivska flaša. Polumrak je bio intenzivan i teško je bilo primetiti da je flaša prazna. Uostalom, nije to ni bio lokal gde konobar, odnosno barmen, stalno nudka piće i menja pepeljare. To što je barmen imao nepogrešiv osećaj kada da te ostavi na miru je i bio razlog što je tu dolazio. Možda ne jedini, ali sigurno najjači. I bilo je prijatno hladno kad uđeš sa dnevne žege. Lokal nije bio klimatizovan u klasičnom smislu, jednostavno nije dozvoljavano toploti da uđe unutra. Zajedno sa toplotom je izostajao i svež vazduh, ali to je bila cena koja je morala da se plati kada ovako vreli dani potraju duže, skoro celo leto. Barmen je uspevao da, u praznom lokalu, ne radeći ništa, deluje zaposleno. To je bila jedna od veština istinskih majstora zanata koja se ceni samo kad je nema. Da je samo sedeo i buljio u prazno gosti željni samoće bi se mogli osećati neprijatno. Ovako je svako, s obzirom da je barmen prezauzet, mogao da tumba sopstvene misli. Barmen je bio tamnoput, arapskog ili latinoameričkog porekla, definitivno od onih koji mnogo lakše podnose vrućinu. Na njegovoj snežno beloj majici bez rukava nije bilo ni pomisli o znoju. Bio je lep iako rošav, muževan, zgodan, uprkos, možda i više od četrdeset, verovatno ne lagodnih, godina života. Bio je sve ono što njegov trenutno jedini gost nije. Ljubomora nije zbog toga bila jaka. Kao kad vidiš nekoga sa novim, brzim kolima. Nije razmišljao o tome da li je primetna i da li bi trebao da je prikrije. Člancima desne šake dva puta brzo kucnu po šanku i zatim podiže palac. Prevod sa tog internog jezika bi glasio: “Molim vas još jedno pivo” ili nešto manje uljudno u istom kontekstu.
Temeljno je analizirao već milioniti put preanaliziranu etiketu na flaši. Zaslepljujuća svetlost nemilosrdnog popodnevnog sunca na trenutak razbi monotoniju mračne unutrašnjosti. Kada se je tama ponovo homogenizovala za šankom je stajala sitna prilika u kariranoj košulji. Tihim glasom, pažljivo slažući reči u rečenicu naruči veliku čašu leda sa kokakolom i dve slamčice, i dodade: “napolju je pakao”. U stvari, prilika i nije bila tako sitna ali je defininitivno bila ženska. Posmatrao ju je preko šanka iz profila. Prćast nos, blago pocrveneo od sunca je virio iz krupnih svetlo-smeđih lokni. Raskošne grudi su popunjavale crvenkastu kariranu košulju. Negde među njima je bio i privezak koji je visio na tankom zlatnom lancu. Kapljica znoja se sa vrata polako otisnu da ga traži. Do jezikom ovlaženih usana je prinela dve crvene slamčice i u par gutljaja u čaši ostavila samo kocke leda. Sušila su mu se usta posmatrajući je. Kucnu člancima desne ruke dvaput brzo o šank, podiže palac i zatim kažiprstom pokaza na čašu sa ledom. Verbalna varijanta te rečenice bi bila odprilike: “daj gospođici još jednom isto na moj račun”. Čuo je svoje disanje i lupanje srca. Ona je stajala bliže njemu. Mogao je da vidi njene nebesko plave oči, krajevi košulje vezani u čvor na glatkom stomaku, okrugla jamica pupka, široka teksas suknjica do polovine butina, lepa okrugla kolena, listovi, za nijansu deblji od savršenih što ih je činilo idealnim su nestajali u braon kaubojskim čizmama vezenim krem koncem. Govorila je nešto kao da sad isuviše žuri, možda neki drugi put. Ili ako već želi, može da plati to piće koje je već popila. Gledala ga je sa osmehom na usnama očekujući reakciju. Njegova usta su bila zavarena. Sad je imala ravnu kosu vezanu u rep, bila je pegava i dosta starija. Približno njegovih godina. Tankim crvenim usnama je stiskala cigaretu. Barmen ga je posmatrao upitno, i nekako podrugljivo. “Ništa onda, drugi put možda, ako se ovde često krijete”. Sad je bila mršava, imala farmerice i crvene “starke”. Da, često se krije. Košulja joj je i dalje bila karirana samo zeleno-plava, i visila je raspasana. Smejala se glasno grubim, skoro muškim glasom. Vrelina vlastitog tela mu je maglila oči. Stavila je velike crne naočare i krenula ka izlazu. Košulja na njoj je bila zategnuta od sala. Noge su joj bile krive i debele. Vukla je papuče dok je koračala. Snop svetlosti kroz vrata pusti nekoliko glasnih mladića u kariranim košuljama. U lokalu je bilo vruće i on se kupao u znoju. Kazaljke na satu su bile poklopljene ispod trojke što je značilo opasnost od gužve posle radnog vremena. Presavi nekoliko novčanica i stavi ispod flaše. Kucnu dva puta po šanku i prstom pokaza na novac. Barmen je nosio kariranu košulju sa odsečenim rukavima, bio je dosta mlađi nego pre i imao brkove. Podigao se i pogledao po sobi oko sebe. Naspram njega, na garderoberu je bilo veliko ogledalo. U mraku je mogao samo da nasluti svoj odraz u njemu. Svetleće crvene linije na noćnom stočiću su pokazivale da je 3:42. Još dosta vremena da se spava. Ali kad su snovi surovi i jadni kao java i nema nekog smisla. Agonija života, i u snu. Spustio se ponovo na jastuk, gledao u mračan plafon i plakao, bez jecaja i suza.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s