Ventil duše

  Skoro neprimetna, tanana čovekolika silueta nečujno je promicala duž memljivog zida mračnog sokaka. Obasjana slabom neonskom uličnom svetiljkom sa glavne ulice jedva da je pravila senku na vlažnom asfaltu. Na kraju prolaza se otvoriše vrata i u svetlosnom okviru se pojavi mršava figura u belom mantilu sa velikom grudvom papira u rukama. Zbog svetla koje mu je dolazilo s leđa nije se videlo njegovo upalo pegavo lice, videle su se samo klempave uši koje su obasjane svetlele crveno kao stop svetla na automobilu. Svetlost iz vrata osvetli sokak i mršavu, od hladnoće zgrčenu siluetu u njemu.

  -GospođiceVidić! Pa niste morali dolaziti ovako kasno, rekao sam vam da ću vam ostaviti, da dođete ujutru, kad se probudite.

  -Nema veze Peđa, hvala ti, i onako sam morala ovamo do restorana po ulje, nedeljom uveče prazne friteze pa ako ne dođem oni prospu, ili daju drugom. – progovori silueta koja na drugom zidu, sad obasjana od vrata dade senku sličnu bogomoljki, toplim tihim glasom trudeći se pri tom da se nedostatak zuba što manje odražava na pravilan izgovor glasova. U objašnjenje pokaza na mastan beli plastični balon od deset litara kanapom privezan za prostu metalnu konstrukciju sa dva plastična točkića, ostatak nekadašnjih kolica za kupovinu.

  -Sačekajte, sad ću vam doneti!

  Sitna pogurena starica, strpljivo sačeka da se vrata sama zatvore i u polumraku diskretno pogleda u otvoreni kontejner koji je pegavom dečaku malopre služio kao koš. Osim papirne lopte i nekoliko papirnih džakova nije bilo ništa u njemu. Razočarana se vrati do svojih kolica i strpljivo sačeka da se vrata ponovo otvore. Malo potraja. Vrata se ponovo otvoriše i kroz njih proviri velika, na ćelavo ošišana glava.

  -A za tebe on krade, sram te bre bilo! Ajde, šibaj odavde!- zagrme glas iz ćelave glave.

  -Šta krade, ne razumem. Pa pitala sam vas, zamolila, rekli ste mi da mogu, samo stari hleb, ništa više.

  -Rek’o da može, sad kažem ne može. Nisam ja znao da ćeš ti da mi tu radnike podgovaraš da me podkradaju. Ajde mr’š, i da te ne vidim više ovde!

  -Nemojte molim vas samo Peđu da dirate, on stvarno nije nikad ništa ukrao, samo mi stari hleb da, ko što ste dozvolili.

  -Jes’, stari hleb, i još burek i mekike ispod, kao da sam ja ćorav.

  – Nije stvarno nikad, kunem vam se! Nemojte ga…

  -Jes’, nije, sad sam ga u’vatijo. Ovaj mesec će da ostane bez plate, da odradi to što je pokr’o, za sledeći će još da vidimo.

  -Nemojte ga molim vas, to je sad prvi put…

  -Ajde m’rš kad sam rek’o, i da te ne vidim više ovde. Ne može čovek ni na svojem po svoje danas.

  Vrata uz tresak prekinuše dotok svetlosti. Tanke usne na sitnom sparušenom licu su drhtale. Dva zelenkasta oka koja su virila ispod bordo vunene kape nisu mogla sakriti paniku. Starica u neverici baci još jedan pogled u kontejner. Ništa novo. Ode.

 

  Ta malecka kućica sa krovom na jednu vodu, sobičak za kauč i sto sa stolicom, paravanom pregrađen deo koji je služio kao kupatilo i wc, je bila od nazad prilepljena za stari sivi soliter kao bradavica. Sa strane siva drvena vrata, s čela prozor oblepljen kartonom. Pegavi dečak kome na licu fali bar pet godina da stigne svojih devetnaest, u izlizanoj sivoj jakni. Ogromne klempave uši se nisu predale crnoj vunenoj kapi koja je pokrivala kratku crvenu kosu, nego su prkosno štrčale skoro pa šire od uskih ramena. Ruku duboko zabijenih u džepove sa papirnim zamotuljkom pod desnom miškom pokuca na siva oguljena vrata. Pokuca još jednom.

  -Gospođice Vidić!…Peđa je,…iz pekare!- povika svojim piskavim glasom, ne preglasno, znao je da je odmah tu iza vrata, da ga čuje.

  Vrata se skoro nečujno otključaše, i još tiše odškrinuše. Jedno zelenkasto oko virnu iz tame unutrašnjosti.

  -Peđa?- pitanja je bilo gomila, nije znala odakle početi.

  -Doneo sam vam hleb. Izvinite što vas uznemiravam. Video sam vas jednom slučajno kad sam išao s posla ovde, zato znam… Nisam vas pratio. Izvinite za ono noćas, Bora je malo lud. Samo sam hteo… Nisam video kad je ušao. Razgovaraću ja sutra s njim, kad se malo smiri, objasniću mu da niste vi krivi. Doneo sam vam hleb.- spusti glas i pruži papirni zamotuljak vratima.

  -Hvala ti, stvarno nisi trebao, imam još, od juče.- izdade je laž, i glasa nestade.

  -Ima i mekika, sveža, kupio sam je, majke mi, mislim Mira mi dala, prodavačica, ona to upiše pa nam posle…-gorčina, stvorena od mešavine sreće i tuge u njenim očima, mu steže grlo.

  -Hoćeš da uđeš, da se ogreješ malo? Smrzao si se.

  

  Sedeo je na drvenoj stolici i stiskao kapu u rukama. Starica je sela na kraj kauča i u krilo uzela štrenu vunice i komad džempera koji je rasplitala. Zagledana u dečakove nervozne ruke poče tiho da govori.

  -Peđa, ti si divan momak, dobar i brižan ali…, krađa nikad nije rešenje, i ne postoji dovoljno dobar ni razlog ni izgovor da se ona opravda.

  -Gospođice Vidić nisam majke mi, kunem se, to mi je Azem dao mekiku, za mene, samo ja nisam mogao da je pojedem pa sam hteo da je dam vama, ali je nisam ukrao. Tu ustvari gazda Bora krade, pravi manje hlebove i kifle, zakida na svemu, i vaga za burek u radnji pokazuje više. Deo toga što gazda Bora zakine mušterijama pekari uzmu i podele nama, Azem kaže da mu je to porez na lopovluk, neki nose i kući, sakriju u stvari da Bora ne vidi, čuvaju jedno drugom stražu. Ja sam morao da kažem da sam ukrao da njih ne raskrinkam, Bora bih ih sve oter’o. Ja ne bih nikad…- na jedanom reči usahnuše.

  -Izvini molim te što sam posumnjala u tebe, znam da si zlatan momak, samo sam se uplašila kad je Bora počeo da viče na mene. Nisam znala…

  -Ma on je lud, stalno tako viče, i jako je bezobrazan. Znate li da nikad tu pekaru nije platio do kraja? Onom šiptaru, albancu, što je bio gazda pre njega, dao je samo kaparu. Posle mu pretio nekim svojim prijateljima, kao mafijašima, da ne sme da traži pare. To nam sve Azem pričao, oni su komšije dole u Prizrenu. Ne bi me iznenadilo da jednom svi odletimo u vazduh sa sve Borom i pekarom, samo kad ovaj popizdi! Izvinite. -postiđen svog brzopletog prostačkog jezika, sav crven, stavi ruku preko usta.

  Oproštaj u vidu blagog osmeha mu dozvoli da se opet opusti, ali je ipak odluči da neko vreme ćuti, za svaki slučaj.

  -Koliko već dugo radiš u pekari?

  -Počeo sam prošlog leta, odmah posle škole, skoro godinu i po.- nastavi ponovo zagrejan za razgovor. Nije znao šta, ali nešto u tim zelenkastim očima mu je otvaralo dušu.

  -Odmah posle škole? U koju školu si išao?- upita tihi glas satkan od razumevanja.

  -Ma u pekarsku, bez veze, ništa tamo nisam naučio. To su mi k’o klincu stalno govorili: ti trebaš da budeš pekar kad već ne smeš na sunce, oni noću rade a danju spavaju.- u objašnjenje pokaza ruke na kojima je, osim na mestima prekrivenim pegama, koža bila snežno bela.

  -To je neka fora sa recesivnim genima, učili smo to u školi samo ja nisam upamtio. Ja sam bio primer koji je stajao pred tablom kao čudovište dok bi Drobonja je dobacivao: A mozda mu tata i nije ćale!- ponovo postiđen zagleda se u vunenu kapu u pegavim rukama.

  -Babin ujak je bio riđ.- dodade kao pravdajući se.

  -Znam kako deca mogu biti surova, osetila sam to, više puta.

  -Vi? Zašto su vas zezali?

  -Zato što nisam imala roditelje.-sad ona spusti pogled u svoje krilo.

  Dečko je pogledom analizirao to sasušeno, minijaturno lice. Pokušavao je da u glavi rekonstruiše njenu nekadašnju lepotu. Ona oseti njegov pogled na sebi i podiže oči ka njemu. Hteo je ali nije mogao da odmah umakne pogled pa se samo nasmeši i onda oboje spustiše glave.

  -Ni u bilo kojoj drugoj školi ne bih ništa naučio. Mama je tad baš bila u haosu.- osetio je da mu se je neki ventil na duši otvorio i sve što ga je ikad tištalo sada hrli napolje i da to ova sasušena starica na neki magičan način izvlači iz njega, prima kao infuziju.

  -Moji su počeli da se razvode pre desetak godina. Mama je mene rodila sa devetnaest, tata je puno statiji od nje. Nije to nikad bila ljubav već neki inat. Mama je terala inat svojima, tata celom svetu, i tu se rodim ja, iz inata riđ. Tata je kasnije upoznao Nadicu i zaljubio se do ušiju. Sad imaju blizance, prošle godine krenuli u školu. Posle razvoda je mama skroz pukla, uvek je bila pomalo histerična, al’ ovo je bilo strašno. Ili je bila potpuno luda, vrištala po kući, grebala lice noktima i čupala kosu ili je bila toliko drogirana od lekova za smirenje da nije osećala kad treba na vece. I tako skoro pet godina. To nam je nasledno, i mamina baba je bila luda, u selu su pričali da je đavo bio ušao u nju pa je jedne noći skočila u reku i udavila se. Tata isprva hteo da joj pomogne, potegao neke veze da je prime na lečenje, došao da je vodi a ona ga napala, gađala ga šerpama. Posle ga prijavila u policiju da ju je pretukao i silovao. Danima ga ispitivali u policiji, skoro da je i posao izgubio. Posle nije hteo da čuje za nju. Mene zvao da dođem da živim sa njim i Nadicom al’ nisam mogao mamu da ostavim samu, ona bi se ubila da sam otišao…

  -Nisi imao nikog da ti pomogne, da vam oboma pomogne?

  Peđa samo odmahnu spuštenom glavom.

  -Deda je rekao: Tako joj i treba kad se udala za onu matoru budalu. A sa mnom nisu više hteli da pričaju kad sam im rekao da ne mogu da mrzim tatu i da on nije ništa kriv. Nisam baš tako mislio al’ nisam to hteo njima da kažem. I onako nisu imali nameru da pomognu nego su samo tražili izgovor. Mama se posle ipak vratila u normalu, počela i da radi, u čarapari. Tamo je i Mirka upoznala. Sad samo kad se iznervira izgrize nokte do mesa pa je posle bole.- očekivao je da će sva ta teskoba iz njega linuti kao bujica ali nije, tekla se smireno, ujednačeno, glatko i on nastavi.

  -A i taj njen Mirko je još gori slučaj od nje. Kad god se napije samo cmizdri, kako mu je teško, niko ga ne razume, ništa nema, strašno. Najodvratnije mi je kad odrastao čovek tako plače za budalaštine. A neće ništa da radi, samo pije i cmizdri. Povremeno ode u kladionicu ako mu mama da nešto para. Čim su mama i on počeli da se muvaju je dobio otkaz, kao nešto mu smestili, i pošto nije imao para da plaća stan uselio so kod nas. Tata kad je čuo da ga ona izdržava popizdeo, i prestao da plaća alimentaciju. Meni je povremneno davao po nešto, krišom. Mamina plata nije mogla da stigne i za stan i za račune, hranu, pivo, cigare. Ona i Mirko svakog dana popuše po tri kutije. Ona kao malo smanji al’ njega boli uvo. Onda se napije pa plače kako mu je žao što ona mora da radi za njega a on ne može da nađe posao, njemu se srce cepa zbog toga, pa ujutru kad izmamura mazne pare što mama ostavi za struju pa u kladionicu na kafu i tiket. Što on nije došao ko Bore da nosi džakove? Grebator najobičniji. Zato sam ja morao odmah posle škole da radim. Tata kaže da malo izučim zanat pa će mi pomoći da otvorim svoju pekaru, al’ znam da od toga nema ništa, Nadica šteka pare za Sonju i Peru da idu na fakultet, baš će ulagati u moju pekaru, nije blesava. A i ja kod Bore nikad ništa neću ni naučiti osim da vučem i nosim džakove. Brašno obično pakuju po dvadeset pet kila pa se još i da, al’ kad treba nositi šećer… posle po tri dana ne osećam ruke.

  -Pa gde nosite sve to, zar nije magacin odmah tamo na ulazu?

  -Jeste, al’ ja ovo nosim gore na tavan, da sakrijem od inspekcije. A više je ovog što ide na crno nego što stoji u magacinu. Ja ništa drugo i ne radim tamo nego samo nosim džakove na tavan i posle ih vraćam dole.- umor ga savlada od same pomisli na sizifovski posao koji radi za bednu platu da bi njegov poslodavac izbegavao porez i on ućuta.

  Neko vreme su ćutali oboje, čuo se samo zvuk rasplitanja pređe, tihi rafali sa pauzama za namotavanje, i na od prilike svakih pola minuta čudan zvuk, sličan cvrčanju kapi vode na vreloj ringli, iz “kreke” u uglu sobice. Taj zvuk mu je privlačio pažnju od trenutka kad je seo i odluči da pita.

  -Šta je to što se čuje iz peći?- pazeći da ne bude nekulturno radoznao.

  -Ulje. Ta peć radi na ulje, stari zejtin iz friteza. Njega dobijem besplatno u onom velikom restoranu u novom naselju, inače ga bace. Prvobitno sam peć bila prepravila da radi na staro motorno ulje ali je ono previše dimilo pa su se komšije iz solitera bunili. Ovako je puno bolje, greje isto a skoro da uopšte ne dimi. I miriše na pomfrit.- dodade blagi osmeh.

  -To ste sami napravili?

  -Pomogao mi je jedan mehaničar, od njega sam isprva dobijala to staro motorno ulje, ali da, ideja je moja. Njemu smo napravili jednu veću, greje celu radionicu. Zapravo je vrlo jednostavno.- skromnost preseče dalje objašnjavanje.

  -Vi ste mom tati predavali fiziku u četvrtom gimnazije.- reče tiho, na znajući kakvu reakciju da očekuje.

  -Da? Tad sam bila tek apsolvent. Ustvari sam i ostala. Bila sam na zameni jednu školsku godinu. Oni su bili samo četiri-pet godina mlađi od mene, bila sam na smrt uplašena ali mi je trebao novac pa sam morala.

  -Ja sam uvek bio truba za fiziku. Jedino što sam uspeo da upamtim jeste da se tela na toploti šire a na hladnoći skupljaju. A i to zbog tatinog slikovitog objašnjenja da kad nam je hladno onda se stisnemo i skupimo a kad na je vruće onda se razbaškarimo i raširimo. Onda bi još glumio kako mu je hladno pa toplo pa bi se smejali.- prelazak sa toplog na hladno napravi i u priči: -Mirko, kad god peče roštilj, kaže da je sve to glupost jer se pljeskavice uvek skupe kad ih stavi na toplotu.

  Minut-dva su ćutali pre nego se Peđa ohrabri da nastavi.

  -Moj tata je bio strašno zaljubljen u vas. Stalno je skupljao hrabrost da kad vi na kraju časa pitate: Jel imate neko pitanje? on ustane i pita da izađete sa njim, ali kaže da ste toliko bili lepi da nije mogao nikad ni reč da progovori. I kad je trebao da odgovara za ocenu je samo ćutao i zurio u vas, nije imao pojma šta ga pitate. Da nije imao dobre ocene iz kontrolnih morao bi ponavljati razred.

  -Oni su tad bili još deca, pogotovo dečaci, ljubav u tim godinama ima potpuno drugi smisao.

  -Svim dečacima u razredu ste se sviđali, ali tata kaže da je on baš bio jako zaljubljen u vas. Onako, baš ozbiljno. Kaže da je posle, kad ste otišli, godinama patio i kajao se što vam to nikada nije rekao. Kada je prvi put sreo Nadicu, kaže da se odmah setio vas. Kad ste vi otišli obećao je bio sebi da nikad više neće dozvoliti da mu prava ljubav ode ispred nosa i da je zato otišao sa njom.- glas mu se utiša. Na granici čujnosti dodade:- možda je to bio samo izgovor…

  Neizgovorene misli su punile sobicu.

  -Gospođice Vidić, nemojte, molim vas, da pomislite da je vas nešto krivim.

  Starica, uz osmeh spusti svoju košcatu ruku na dečakovu i pogleda ga u oči.

  -Peđa,… kako bih. I molim te, nemoj tako da me zoveš, Ana je dovoljno. To čak i nije moje prezime.

  -Kako nije, pa zar…?- poče dečak začuđeno.

  -Mislim nije MOJE, to je prezime ljudi kod kojih sam živela nekoliko godina.

  -Ljudi koji su vas bili usvojili?

  -Tehnički da, samo što me oni nikad nisu USVOJILI. Ljudi u sebi imaju jedan ogroman prostor predviđen za potomstvo, za svoju decu, i ljudi bez dece imaju tu prazninu koju pokušavaju da popune ne razne druge načine. Neki možda i uspeju u tome. Vidići su to pokušali samnom. Mene su izabrali zato što su izračunali da sam ja rođena u ono vreme kada bi bilo, da je bilo, rođeno njihovo dete. Doveli su me kući i očekivali da će se dogoditi neko čudo i da ću ja u momentu stvarno postati njihovo dete i sve ono što su oni želeli da njihovo dete bude. Ja sam tad imala četrnaest godina, u sirotištu se to računa duplo. Zadnje godine kada je to postao više popravni dom nego sirotište mogle bi se računati i na kvadrat. Bilo je besmisleno očekivati da ću se ja promeniti istog trenutka kad legnem u čistu postelju. Vidići nisu bili loši ljudi samo su previše brzo odustajali, od svega. Mislim da su i od pokušaja da bi imali svoje dete prebrzo odustali pa zašto bi se onda trudili oko nekog siročeta. Gospodin Vidić, koga sam ja do kraja tako zvala i kome se više i ne sećam imena, nikad nije ni pokušao da razgovara samnom. Jedino pitanje koje mi je postavljao je bilo: “Hoćeš da jedeš?”, nikad nije bilo: “Jesi li gladna?” ili bilo šta drugo, nego samo: “Hoćeš da jedeš?”. Branka je bila nešto srdačnija, pitala bi me i o školi, samo nikad nije imala dovoljno strpljenja da sasluša odgovor. Ja bi počela da joj odgovaram na prvo pitanje a ona bi postavljala već drugo, treće, četvrto, dok ja ne bih zaćutala. Onda bi zaćutala i ona. Od prvog dana u toj kući sam imala utisak da su se pokajali što su me uzeli samo to nisu hteli da kažu, ali se nisu trudili ni da to sakriju. Kada sam otišla na fakultet nikad se više nisam vratila kod njih, nisam im se nikad više ni javila. Ni oni nisu nikad pokušali da stupe u kontakt samnom. Jedno jutro sam se samo spakovala i otišla, bez pozdrava. Znam da to nije bilo uredu sa moje strane ali sam sigurna da im je laknulo. -nije osetila kad, ali se je ventil i na njenoj duši širom otvorio, ona je u ovo pegavom dečaku našla razumevanje, nekog kome, možda i prvi put u životu, može sve da kaže. Nastavi polako, umereno.

  -Ustvari sam imala dosta sreće, u početku. Te godine, kad sam krenula na fakultet, su otvorili novi studentski dom i ja sam dobila najbolju sobu. Bila sam đak generacije, nekoliko nagrada sa školskih takmičenja iz fizike, fizika me je uvek oduševljavalja, pa još siroče. Novinari nas fotografisali kad su mi uručivali ključeve.

  -Napokon je bilo došlo vreme da i vi malo uživate.

  -Da, ali u toj sobi samo dva dana. Sama soba, bez obzira koliko lepa i nova, nije dovoljna da se završi fakultet. Ustvari…, meni skoro i da jeste bila. Prodala sam to mesto u domu za toliko novaca da sam mogla da platim ovu sobu, kupim knijge i skoro sve što mi treba. I tako četiri godine, dok nisam apsolvirala i izgubila pravo na dom. Zato sam, da bih mogla završiti diplomski, morala prihvatiti onu zamenu u gimnaziji.

  -I od tad, svo vreme živite ovde?- upita Peđa ne pokušavajući da sakrije iznenađenje.

  -Sa prekidom od par godina, da.- reče tiho i zamisli se koliko to loše zvuči. Glasom koji kao da je dolazio iz neke daljine polako nastavi.

  -Svi mi koji smo na silu odrasli smo nepopravljivo oštećeni. Svim nevoljama jednom dođe kraj, ono što dođe posle njih je pravi izazov. Ili ćeš, u strahu da se sve opet sruši, strepeti od svega i u tom grču propustiti sve lepo što bi moglo da ti se desi, ili ćeš oberučke zgrabiti sve, i vrelo i ledeno, zagristi mnogo više nego što možeš da sažvaćeš, uhvatiti se za oblak i odozgo sa njega posmatrati svet do trenutka kada shvatiš da više nemaš snage da se držiš a previsoko si da se pustiš. Nas niko nije naučio da hodamo tim uskim vrhom života, da balansiramo, niko nam nije rekao kad se treba sagnuti a kad skočiti, niko nas nije držao za ruku dok ne uhvatimo ravnotežu i zato padamo ili na jednu ili na drugu stranu u te ambise iz kojih nema izlaza i ostajemo tu na dnu, krvavi i ugruvani, dok ovom svom poluživotu ne dočekamo kraj. Osakaćeni smo… ili nam je to samo izgovor za sve loše poteze. Ja sam imala priliku da razbijem taj začarani krug… ali sam tu jako loše odigrala… Te godine kada sam tvom tati predavala u gimnaziji sam uporedo pisala diplomski, o neutronskoj difrakciji. Neophodno je bilo da napišem izuzetno dobar diplomski da bih imala što veće šanse da dobijem mesto asistenta na fakultetu. Kada sam upisala fiziku nisam ni razmišljala o mogućnostima zapošljavanja, to se je vremenom samo postavilo u prvi plan. Na jednoj od konsultacija za diplomski profesor mi ispriča da jedan njegov kolega, profesor Berić, proučava neutronsku spektroskopiju, prilikom koje se, za odvajanje monoenergetskih snopova koristi neutronska difrakcija. U glavnom, taj moj profesor je bio upoznat sa mojom situacijom i mojim radom i hteo da me upozna sa tim svojim kolegom, da njemu prezentujem svoje ideje i ujedno se sa njim konsultujem u vezi diplomskog. Profesor Berić je bio vodeći fizičar u toj oblasti. Čak je sarađivao i sa Doktorom Brokhausom koji je kasnije, devedesetih dobio Nobelovu nagradu za rad na tom području. Nisam mogla da verujem da se to stvarno događa, bila sam najsrećnija na svetu. Još neverovatnija stvar se je desila kada smo se upoznali. Profesor Berić se oduševio sa mnom i odmah mi ponudio da budem asistent na njegovoj katedri. To je bilo ostvarenje mojih najsmelijih snova. Rešenje mojih finansijskih problema i ujedno prilika da uz saradnju sa istinskim genijem napišem diplomski u ravni magistarskog rada. Od prve plate sam iznajmila garsonjeru u blizini fakulteta i napustila ovu sobicu. Prvi put u životu sam bez ustezanja sela u restoran i naručila specijalitet kuće, kupila garderobu koja mi se sviđa a ne koja je najjeftinija i cipele koje ne propuštaju vodu, kupila bicikl koji sam želela više od dvadeset godina, ali ono što me je više od svega usrećivalo i ispunjavalo je bio osećaj da radim ono za šta sam rođena. Cela univerzitetska biblioteka mi je bila na raspolaganju, ne samo knjige već i skripte, interni izveštaji i rezultati istraživanja svih profesora i njihovih saradnika. Neprocenjivo bogatstvo umova. I sama saradnja sa profesorom Berićem je bila fantastična, u početku mi je ostavljao ogromno slobodnog vremena da radim na diplomskom ali sam ja, zanesena svim tim mogućnostima krenula u istraživanje, proveru nekih mojih ideja što me je udaljilo od diplomskog i približilo profesoru. Radili smo zajedno na neutronskoj spektroskopiji i difrakciji i svakodnevno provodili sate i sate zajedno i savršeno se slagali. Godinu-dve kasnije je naša sardnja izrasla iz tih svojih profesionalnih okvira i taj novi deo nje se preselio u moju garsonjeru. Možda je to bila tipična ženska fascinacija autoritetom, možda sam u njemu videla očinsku figuru koja mi je ceo život nedostajala, ali ja sam onda bila, i do sad ostala ubeđena da je to bila istinska ljubav. Ilija, profesor Berić, je postao ceo moj svet, u njemu sam našla sve što mi je u životu bilo potrebno i sve što sam želela. Znam,… i onda sam znala, da je to pogrešno, nije da sam to… nije ni da nisam, teško je to objasniti, kada se sa nekim toliko slažeš i kada sa njim provodiš toliko puno vremena onda je to nekako…, kao prirodno, logično, bez obzira koliko je pogrešno, ne moraš ništa da uradiš po tom pitanju, samo se desi. Sve to su samo izgovori kojim pravdamo svoje greške i grehe, pravo opravdanje ne postoji, ali nešto se mora baciti u čeljusti savesti inače će nas izgristi do kosti,… ali ne i do smrti… Kada je Mirjana, njegova žena, saznala, nismo bili baš vešti u skrivanju, nismo imali osećaj da radimo nešto loše, pobrinula se, ne samo da me izbace sa fakulteta, nego i da izbrišu svaki trag da sam ikada tamo bila. Dekan mi je poslao pismo u kome je pojasnio da je to samo privremeno i neophodno da se izbegne skandal koji bi kompromitovao profesora. Slagala sam se s tim i bez reči se povukla. Strašno me je bolelo to što sam dozvolila da se to desi. Ja bih bila najsrećnija na svetu i da se nikad nismo niti dodirnuli, da smo ostali samo kolege, samo da ostanem da radim s njim. Gomila ljubavi koja se u meni godinama taložila se je usmerila u njega i ja sam bila beskrajno srećna samo kad bih ga pogledala. Nije to morala biti uzvraćena ili telesna ljubav.  Na žalost, za emotivnu sakatost ne postoji proteza. Dvadeset godina sam sedela u ćošku i čekala na svoje parče sreće. Tada sam bila još mlada i verovala da je ono izvesno. Jednostavno, nisam mogla sebi da priuštim luksuz druge šanse, samo…, profesor Berić nikad nije bio moja šansa.

  Nastupio je minut teške tišine. Gorčina sećanja ju je gušila. Peđa je strpljivo čekao, ne iz radoanalosti nego iz saosećanja. Ona jedva skupi snage da nastavi.

  -Od prilike, mesec dana kasnije Ilija je došao kod mene u stan, izvinjavao se, rekao mi da je sve njegova krivica, da neće dozvoliti da ja zbog njegove gluposti ispaštam, da će razgovarati sa dekanom i da će me vratiti na mesto asistenta gde god hoću, čim se malo prašina slegne. Ponudio mi novac, dok se ne snađem. Rekao je da će sav moj rad na projektu biti priznat i zasluge pripasti meni, i da…, da mu je jako žao… Ja sam njemu rekla da odmah ode i da ne želim više nikad da ga vidim… Odmah posle te posete sam se vratila da živim ovde, i od tada sam tu. Ovo je prvobitno bila radna soba za domara, kao neka kancelarija, negde gde bi držao alat i slično, i pripada zgradi. Čika Miša, domar, ju je adaptirao i izdavao studentima, na crno naravno. Bio je alkoholičar i taj novac, koji ni porodici nije prijavljivao, mu je popunjavao bužet za kafanu. Kada je umro, par godina kasnije, ja više nisam imala kome da plaćam kiriju. U zgradi niko i ne zna da ja nisam vlasnik ovoga, skoro svi stanari su došli posle mene, a oni koji nisu ne sećaju se ni jutrošnjeg doručka… Ja sam se neko vreme izdžavala dajući časove fizike. U početku studentima, to je bilo nešto bolje plaćeno. Onda sam jednom, slučajno čula kad je jedan od tih mojih studenata drugaru objašnjavao da ide na dodatne časove kod Berićeve švalerke. Tada sam prestala da radim sa studentima i držala fiziku i matematiku srednjoškolcima. Sa profesorom Ilijom Berićem nisam imala više nikakvog kontakta. A onda jednog dana, od prilike pet-šest godina kasnije , u izlogu trafike, na naslovnoj strani njegova slika. Prvo sam pomislila da je dobio još neku nagradu, već godinama nisam bila u toku sa napredkom njegovog, nekada našeg, istraživanja. Samo godinu-dve pre toga je bio dobio nagradu za životno delo. Gledala sam dodelu na televiziji, i dalje lep, muževan. I dalje neprikosnoveni vladar moga srca. Kad sam iz delimično vidnog naslova pored slike shvatila da je umro, šok, panika, nisam mogla da dišem, i onda mrak. Probudila sam se sutradan u bolnici, na infuziji… Nisam otišla na sahranu, nisam mogla prihvatiti da ga više nema… Naredna godina, možda i više, mi je protekla u magnovenju. Sećam se ponekog lica dece koja su dolazila na časove i to je sve. Potpuno bez osećaja za vreme, za prostor. Jedno jutro na vrata kuca mladić, malo stariji od tebe, ne znam ko je. Poznajem mu samo oči. Kaže: “-Ja sam Miroslav Berić. Imam vaš diplomski rad. Tata mi je ispričao sve o vama, o VAMA, o vašem radu, o vašem uticaju na njegov rad. On je vas neizmerno voleo, mama je to osećala i zato nikad nije dozvolila da vam se priznaju zasluge.” Ja sam samo ćutala i plakala. Po prvi put u životu sam plakala, potok suza. Obećao je puno, ali nikad više nije došao… Tako je i bolje… Uskoro su deca prestala da dolaze na časove. Meni su počeli ispadati zubi, kome treba krezava nastavnica. Za novac koji daju, i roditelji i deca radije izaberu nekog lepog. Ubrzo mi je počela opadati i kosa, još uvek imam frizuru kao franjevački monah, zato stalno nosim ovu kapu, ne zbog lepote nego zbog toplote. Kad mi je ispao četvrti-peti zub sam otišla kod zubara. On mi je rekao da sačekam još malo da svi ispadnu, za par hiljada maraka će mi on napraviti nove. Ja tad već odavno nisam imala par hiljada bilo čega. Kod doktora sam otišla kada sam izgubila skoro sve zube i preko dvadeset kilograma. Rekao mi je da sam u suštini zdrava i da mi verovatno nečeg fali, u krvi, u organizmu, i da odem na analize pa će mi dati tablete kad bude znao šta je u pitanju… Nisam otišla,… nije bilo potrebe, znala sam šta mi fali, i znala sam da ne postoj Ilija Berić u tabletama. Tvrdoglavo sam nastavila po svom. Bila sam kao Pera Kojot iz crtanog filma koji sa litice pretrči kroz vazduh i gravitacija ga ignoriše sve dok ne pogleda dole. Ja kad sam tresnula razbila sam se poprilično. Čistači su me našli onesvešćenu na pijaci jedno jutro i pozvali hitnu. Nemam pojma šta sam tamo radila niti kako sam tamo dospela. Bila sam u bolnici skoro dva meseca.

  Sedeli su u tišini odsutnog pogleda. Komad pletiva je već dugo počivao na suvim, drhtavim rukama . Peđa tiho, više za sebe, promrmlja.

  -Da je tata imao malo više hrabrosti možda biste vi bili moja majka i oboje bi bili srećni.

  Ona ga pogleda svojim blagim zelenkastim očima i nasmeši se.

  -Da, verovatno… Kako ti uopšte znaš ko sam ja?

  -Mira kasirka mi je rekla, ona sve zna. Mekika vam se skroz ohladila.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s