Za zaborav

Krv je natapala belu tkaninu i bojila je u jarko crveno. Crvena fleka konzumirla je grubo tkanje zavoja, vlakno po vlakno, kockicu po kockicu tkanja, šireći se i postajući sve crvenija. Pažnju mu nije privukla sama fleka već pulsiranje i trnjenje ruke. Moraće ponovo da je previje. Ipak je mnogo dublje nego što mu je na prvi pogled izgledalo. Prvi, a i nekoliko pogleda posle su bili znatno zamućeni. Delom zbog suza koje su mu punile oči, a kojima nije znao uzrok, i koje je uspešno ignorisao, a delom zbog velike količine alkohola koja mu je vršljala po organizmu. Koordinacija mozga i tela za još jedan ovakav poduhvat zahteva ozbiljnu koncentraciju. Cigareta uvek pomaže koncentraciji. Mahinalno krenu desnom rukom prema stolu, oseti oštar bol u korenu dlana koji je bio zamotan, sad već više crvenim nego belim zavojem. Spusti desnu ruku na krilo, uz bolan uzdah se nagnu napred i levom rukom, neveštim pokretom izrazitog dešnjaka, iz žućkaste kutije istrese po stolu nekoliko cigareta, uze jednu i stavi je u usta. Iz trećeg pokušaja upali plastični upaljač i drhtavom rukom prinese plamen do vrha cigarete. Napuni pluća toplim dimom i zavali se nazad na naslon kauča. Bol nije jenjavala iako je nepomično sedeo do kraja cigarete. Cela ruka mu je pulsirala, osim šake koju skoro da nije više osećao. Previše je stegao zavoj i moraće ga čim pre skinuti. Na kauču pored njega je stajalo otvoreno belo plastično koferče za prvu pomoć. Privuče ga sebi i levom, nespretnom, rukom poče da pretura po njemu tražeći novi zavoj. Iz koferčeta ispade spljeskana kutija sa plavo-belim tabletama. Nije bio u stanju da počita slova na kutiji ali je bio siguran da su to tablete protiv bolova koje je dobio kad je slomio ruku. Ovu istu. Ne, ovu drugu, neveštu. Istisnu jednu tabletu iz plastičnog omota i proguta je na suvo. Misao da jake tablete protiv bolova na ogromnu količinu alkohola koji je nasuo u sebe nije baš pametna ideja kroz njegov mozak prođe neopaženo. Morao je da spreči bol. Nije bio kukavica, samo nije voleo da trpi bol.

  Zavoj je polako napuštao ruku. Smenjivali su se beli i crveni delovi zavoja i spuštali se na pod gde ih je dočekivao istom krvlju umazan peškir. On je herojski prvi preuzeo ulogu zavoja i u sebe primio prvi nalet tople sveže krvi. Sad je ležao tu na podu očekujući od svog naslednika izveštaj o stanju. Posle njega su nađena dva komada zalomljenog stakla koje je sad čuvao tu na sebi i s pravom je bio zabrinut. Drhtava ruka ga nepredviđeno podiže i on se ponovo nađe u krvlju oblitom dlanu da pogledu obezbedi što bolji pristup do rane.

  Pogled je bio kao kroz zamagljeno staklo. Posekotina je pratila liniju života i završavala se u korenu dlana. Crvena bujica je već punila taj kanjon od mesa i razlivala se belom dolinom dlana. Disao je teško, glasno, duboko, kroz nos. Levom rukom sa stola uze četvrtastu flašu Canadian Special Old viskija i zagleda se u crvenkasto-braon tečnost u njoj. Retko kad je pio i nije bio neki poznavalac viskija, niti pića uopšte, ali mu je stanje etikete nagoveštavalo da predhodni vlasnici te boce, a sigurno ih nije bilo malo, nisu kvalitetu sadržaja ukazali poverenje. Sudbina joj je namenila dugogodišnju ulogu poklona. Pre neku godinu se je privremeno smirila u njegovom kućnom bifeu čekajući novu “posebnu” priliku da bude poklonjena. Možda se proizvođač viskija nije iskazao u najboljem svetlu, ali je dizajner flaše vrlo dobro znao svoj posao. Širina flaše se je savršeno uklapala u šaku za čvrst stisak a svaki od prstiju je našao svoje idealno pozicionirano romboidno udubljenje u koji se ulegao. Imao je utisak da bi mogao sad da skoči kroz prozor i da mu ta flaša ostane u ruci. Otpio je gutljaj sa neprijatnim priukusom misli o skakanju kroz prozor. Zatim još jedan manji gutljaj u usta pa jedan veći u krvavi dlan. Dugo i oštro udahnu kroz stisnute zube i osta tako čvrsto stisnutih očiju dok ujed viskija malo ne popusti. U sobi se čuo samo zvuk gramofonske igle koja se zaglavila na kraju ploče koja je uz tiho pucketanje na svkih nekoliko sekundi, na svaki pun krug ploče, zvučnicima davala jedan nežni “pok”. Bubnjanje pulsa u ušima ga pozva da još jednom pogleda ranu. Krv se u dlanu mešala sa viskijem i razlivala mu se po nogavici. Verovatno će morati u hitnu na ušivanje. A šta ako pomisle da je pokušaj samoubistva? Ako mu u karton upišu da je suicidan? Verovatno će ga poslati kod psihijatra. Posekotina nije preko vena već uzduž. Pomisliće da je glup samoubica. On nikad nebi digao ruku na sebe. Nije bio kukavica, samo… Zašto je stalno morao da se podseća da nije kukavica? Nije kukavički ne biti samoubica. Objasniće im kako je krenuo da okrene ploču i da je pao preko taburea i isekao se na čašu koju je držao u ruci. Ispašće smotan, ali ne lud. Ko danas još sluša ploče? Jesu li samoubice ludi? Možda su oni kukavice. Opet ga strašno boli. Telo ga ne sluša. Roletna svesti se polako spušta. Otkucaji srca su mu bili u rezonanciji sa preskakanjem igle na ploči. Jedan otkucaj srca pa jedan “pok”. To je tako umirujuće. Možda da popije još jednu tabletu protiv bolova. Ona koju je ranije popio nije to dozvoljavala. Sedeo je zavaljen na naslon kauča, zatvorenih očiju, zadebljale donje usne koju su krasila tri balonića pljuvačke.  Bol je sada bio negde iza njega. Celo njegovo telo je bilo nekako iza njega. Osećao je samo flašu koja mu je savršeno ležala u ruci i nije se ni izdaleka više sećao zašto ju je uopšte otvorio.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s