Strah

  Trgao se iz sna i odmah se postavio u sedeći položaj. Bleda neonska svetlost je iz ugla obasjavala malu sobu sa niskim plafonom. Zgrabio je mali budilnik sa drvene stolice pokraj uzglavlja koja je glumila noćni stočić i zagledao se u njega kroz krmeljave trepavice. Dva minuta do četiri. Dva minuta pre nego budilnik zazvoni. Napolju je još mrkli mrak. Vratio je budilnik na stolicu. Ispod brda jastuka izvukao je zgužvanu platnenu maramicu i sa  par pokreta obrisao znojavo čelo koje je segalo skoro do potiljka. Skoro potpuno mokru maramicu je presavio na četvoro i vratio pod jastuke. Sve je bilo kao i svako drugo jutro, osim što nešto nije. Njegov mozak je počinjao da radi sa prvom stotinkom jave, bez dremanja, razbuđivanja. Neophodno je bilo čim pre izvršiti inventar stanja: probudio se, znaci živ je, nema glavobolju, bolove u stomaku, lupanje srca, bol u leđima, noge i ruke u funkcji. Spusti noge sa kreveta na stare sobne papuče. Misli mu se vratiše na inventar, nema lupanja srca. Desni dlan položi na grudi, oslušnu malo pa rukom obuhvati vrat kao da se davi. Očima prelete sa jednog kraja sobe na drugi. Nema lupanja srca, nema ni ubrzanog pulsa. Uvek se budio dva minuta pre zvona, čelo okupano znojem, puls ubrzan, srce kao bas bubanj. Ovo je bilo nešto novo. Nije voleo novo, plašio se promena, čak i na bolje. To je ustvari bio samo jedan od njegovih strahova, njegovih mnogobrojnih strahova. Nagurao je stopala u papuče i ustao držeći desnu ruku na grudima. Osećaj da nešto nije u redu nastavi da raste u njemu. Koračao je prema kupatilu i osluškivao sopstveno telo kao da postoji neki unutrašnji glas, neki doktor unutra koji će mu svakog trenutka saopštiti dijagnozu. Stade pred malo ogledalo iznad lavaboa i zagleda se u okrugo, ćosavo lice. Sitne smedje oči su čkiljile u njega. Razmače tanke usne i pregleda požutele zube. Razjapi usta i isplazi jezik. Kažiprstom opipa crne polumesece ispod očiju. Osim njih, to zbrčkano lice na kome su dominirale isturene jagodice koje su se završavale oklembešenim obrazima sa malom okruglom bradom između, je bilo kao i svako drugo jutro. Skinu gornji deo pidžame i otkri uska ramena. Siva, isprana, nekada davno bela, potkošulja nije uspevala da skrije kokošije grudi. Činilo mu se jedino da je nešto bleđi nego inače. Pljusnu lice hladnom vodom sa česme par puta. Na staru četkicu za zube je iz plavo-bele kesice sode bikarbone istresao beli prah i počeo da trlja po zubima. Zube je prao isključivo sodom bikarbonom. Nije verovao u paste za zube. Plašio se da u usta stavi nešto u šta ne veruje. Znao je da su skoro sva sredstva za higijenu u osnovi bili soda bikarbona, plašilo ga je ono ostalo što su stavljali, ili mogli staviti. Isprao je usta i ostao zagledan u sebe. To lice je imalo, osim ružnoće i jednu osobenost, istovremeno je bilo i mlado i staro. Pepeljasto siva boja, izraz, pege, sve je to odavalo utisak da je to lice starca, samo koža nije bila stara. Pređe peškirom preko lica pokušavajući da s vodom obriše i taj osećaj da nešto nije u redu. Koračao je nazad u sobu vukući stare papuče po linoleumom prekrivenom podu i dalje preispitujući se. Upali svetlo, jednu golu i muzgavu sijalicu na parčetu kabla na sredini plafona, i ugasi noćno, neonsko svetlo u uglu sobe. Uvek je spavao sa upaljenim svetlom. Mama mu je uvek ostavljala svetlo u sobi u slučaju da se nešto desi! Njegova mama je uvek čekala da se nešto desi. Kasnije, kad je ustanovio da se obične sijalice puno greju i da to može da mu izazove požar je sebi instalirao neonsku sijalicu. A i neonska svetlost je pravila puno manje senki, plašio se senki. Toga trenutka je bio previše okupiran sobom i nije primećivao veliku crnu senku iza sebe.

  Stajao je ispred otvorenog ormara zamišljenim pogledom pretražujući njegov sadržaj. Sad je bio siguran da nešto nije u redu, samo je grešku tražio na pogrešnom mestu, i nije mogao da je nađe. Okrenuo se sa svetlo plavom košuljom u ruci i zamrznuo se. Ispred njega, pored zida između kreveta i vrata je stajala visoka crna spodoba. Dugačka crna odora sa kapuljačom ispod koje se nije videlo lice, samo blagi odsjaj koji je dao naslutiti da je belo. Nije bilo vidnih ekstremiteta, ni rukava za iste, a ipak je ta spodoba na neki način držala, tamo gde bi trebala biti desna ruka, crnu kosu na kojoj je samo oštrica bila sjajna.

 Posmatrao je tu visoku crnu spodobu više zaprepašćen nego uplašen. Minut kasnije, kada je šok splasnuo i kad je bio u stanju da ponovo pokrene mozak shvati da je ustvari sve iznenađenje, da nema straha. Suočen sa najvećim strahom u svom od raznih strahova sparušenom životiću i ništa. Kao da je ceo život ustvari samo čekao taj susret.
  “To je to znači?” pomisli. “Treba li nešto da kažem?” Ćutke je posmatrao to crnilo još minut-dva a onda mu sinu:
  -Ali ja nisam mrtav!
  Sam sebe iznenadi tom smelošću. Crna spodoba ne odgovori ništa.  “Ovo je sigurno san.” pomisli. To bi objasnilo iznenadni nalet odvažnosti. Na trenutak mu kroz misli prođe ideja da pokuša da dodirne tu crnu spodobu, da se uveri da tamo nema ništa, al’ pusti tu ideju da sklizne. Seti se da on nikad ne sanja, od trenutka kad zaspi do trenutka kad se probudi za njega vreme stoji. “Mora da je neka halucinacija.” neodlučno zaključi i odluči da se ponaša u skladu sa tim. Poče da se oblači, prvo košulju koju je nervozno gužvao u rukama, zatim braon štofane pantalone koje su bile prebačene preko naslona stolice. Iz ormara izvuče braon džemper sa progledalim laktovima i navuče preko glave. Desnom rukom brižljivo vrati onih nekoliko desetina dužih dlaka koje je džemper ostavio da vise iznad levog uveta na sredinu temena. Od ispod kreveta izvuče par isluženih cipela sa po jednom braon čarapom u svakoj. Vrlo je bilo bitno da su cipele i čarape uvek na dohvat ruke, “u slučaju da se nešto desi”. Nešto je uvek čekalo da se desi. Mama ga je naučila da uvek treba biti spreman na najgore.
 Njegova  mama je veći deo svoga života provela sama, čekajući najgore. Njega je rodila sama, u četrdeset trećoj. Kao samohrana majka, što zbog hroničnih bolesti žene od sto i nešto kila što zbog hipohondrije i histerije koju je imala običaj da ispoljava je dobila neku kombinaciju invalidske penzije i socijalne pomoći. Sve što je bilo potebno samo da je odvrate od prečestih poseta socijalnoj službi. On se je držao maminog nauka i podalje od ljudi. Ljudi su bili zlobni, mrzeli su ga i podsmevali su mu se. Povredili bi ga iz čiste pakosti. Plašio se ljudi, posebno kad ih je bilo puno. Dvoje troje je mogao da podnese, mogao je da ih sve drži na oku, samo ako ima zid iza leđa, ali veće gužve su mu izazivale paničan strah. Zato je i na posao išao sa prvim autobusom koji je uvek bio skoro prazan i stizao sat vremena pre nego što je trebalo. Mala cena za sačuvati glavu. Sedeo je uvek na zadnjem sedištu. Odatle je mogao na oku da drži sve saputnike i mislio je da je tu najveća šansa da prilikom udesa ostane živ. Strah mu nikad nije dozvolio niti da sedne u auto, a kamoli da ga vozi. I sam posao koji je radio je bio ko stvoren za njega, na gradskoj deponiji je vagao kamione sa smećem. Nije imao kontakta ni sa kim. Kamion bi stao na vagu i on bi upisao registraciju i težinu. Nikad niko nije ulazio u njegovu malu “kancelariju” napravljenu od stare crvene trafike, sa prozorima oblepljenim novinama kao zaštitom od sunca. Kasnije je računao koliko je koji dan koji kamion dovezao smeća i sve te podatke slagao u registratore koji nikad nisu napuštali tu kancelariju.

 Nije on baš uvek slušao mamine ukaze. Rani pubertet je i u njemu, na vrlo kratko, probudio buntovnika. Srce nema uši za mamine savete i ponekad sažaljenje i ljubaznost skroje čipku koja stvari ukrasi i učini da izgledaju drugačije, lepše, različite od istine. Pred kraj osnovne škole nekoliko ljubaznih osmeha razumevanja, jedan pegavi nosić, par kikica sa žutim trakama dovedoše u pitanje mamin autoritet. Iste te kikice sa žutim trakama jedne prolećne večeri ispod velikog platana iza škole u zagrljaju nekog srednjoškolca sa apencom zacementiraše u njega i mamine stavove i njegov strah od ljudi i posebno žena za sva vremena.
  U srednjoj školi su svi vrlo brzo izgubili interes za njega, čak i za sprdanje s njim i on je mogao na miru da se plaši ostalih stvari. Zalisci su mu rasli brže od bilo čega drugog i do kraja srednje škole je bio skoro iste visine kao i na početku i skoro potpuno ćelav. To je, uz maminu svesrdnu pomoć, otvorilo vrata za čitav niz strahova od neverovatnog broja bolesti koje su za konačan ishod imale smrt. Slalom između svih tih štetnih i otrovnih stvari koje su izazivale ovo i ono je bio mukotrpan celodnevni posao. Ali pravi strah od smrti se u njega uselio kada je na krevetu, na brdu jastuka, u skoro sedećem položaju, vrativši se iz škole jedan dan, našao bezživotno telo svoje ogromne majke. Oboje su inače spavali u skoro sedećem položaju da se ne bi ugušili sopstvenim jezikom u snu, mama je negde pročitala da se to nekom desilo. Brdo jastuka nije sprečilo mamin infarkt. To je bio direktan sudar sa stvarnošću smrti. Pored ljubavi, rezervisane samo za majku i ujedno jedinog prijatelja i člana porodice, i mržnje za nekog ko ga je ostavio samog na svetu nije bilo nikakvih drugih emocija, nikakve tuge, žalosti za majkom, praznine, gubitka. Samo potvrda njegovih strahova, smrt je stvarna i tu je. I taj nedostatak emocija ga uplaši. Sa obzirom na njene godine i njegov izgled nikom nije palo na pamet da on ima tek nepunih sedamnaest godina i niko ga nije pitao ništa. Čekovi iz socijalnog su nastavili da stižu i on je nastavio da se kroz život plaši sam.

   Do puberteta njegov život je išao jasno zacrtanom linijom. Mama je znala šta sve ne sme da se radi i na to mu svakodnevno ukazivala sa slikovitim objašnjenjima:  Ne smeš to da diraš, vidiš da je prljavo, hoćeš da se zaraziš, da ti se crvi legu u stomaku? Ne smeš to da jedeš, ko zna šta ima u tome, hoćeš da se otruješ, da dobiješ neke parazite? Ne smeš sa njima da se igraš, hoćeš da te istuku, da te prebiju da te ubogalje, vidiš kakvi su? Da padneš da se slomiš, da iskopaš oko, da izbiješ sebi zube, da se posečeš da zagadiš krv, da, da, da, ne smeš, na smeš ne smeš. Tako je njegovo detinjstvo prošlo bez povreda, fizičkih barem, bez prljanja, bez druženja, bez igranja. Poneku igračku, koja je prošla sve mamine kontrole, da ne može da povredi, da nema farbe koja bi ga otrovala da nije puno teška i skupa, koju bi i dobio je uglavnom stajala negde na počasnom mestu, jer je trebalo da se čuva. On, znajući sve rizike, nije se često ni odvažavao da potraži da se poigra sa njima. Strah od svega što može da mu se desi ga je držao podalje od bilo kakve igre i razonode. Sreća i zabava su jednostavno previše opasni i strašni. Mama je bila previše strašna. Mama je postajala još strašnija pri spomenu reči otac, akutni napad histerije, nerazumljivo glasno mrmljanje, na kraju vrisak i ne kontrolisan plač koji za sobom vukao višednevnu depresiju. Mama u tišini je bila posebno strašna, takve se je najviše bojao, takva je bila neizvesna.

  Život je, u međuvremenu, prestao da bude jednostavan ali ga je bilo moguće u velikoj meri izbeći. Ovu situaciju nije bilo moguće ignorisati. Ta crna spodoba je vukla pogled na sebe. On je hodao prema delu sobe koji bi se samo zbog funkcije mogao nazvati kuhinja, pogleda čvrsto prikovanog za svoj cilj, stari električni šporet. Otvori rernu i izvadi u najlon kesu zamotanu polovinu vekne hleba. Tu na ringlama prekrivenim novinama odseče dve šnitne. Sa ivice sudopere uze teglu sa tamno-crvenim džemom i nožem zagrabi u nju. Polako je razmazivao džem po hlebu i ispod oka, studiozno posmatrao nezvanog gosta. Zaključak da je do detalja upravo onakav kakvog ga je uvek zamišljao ga nimalo ne iznenadi, i to ga iznenadi. “Svako ima svoju smrt, ova je moja.” jeza ga prođe celim telom. Položi nenamazanu krišku hleba preko razmazanog džema i stavi ih u papirnu kesu koju je izvukao iz džepa džempera. Ostatak hleba vrati u rernu. Sa čiviluka skide izlizani braon kaput i ubaci papirnu kesu u unutrašnji džep. Pogleda na sat, na silu se iznenadi i istrča iz sobe. Na brzinu zaključa vrata i otrča niz zapušteno dvorište usput navlačeći kaput. Godinama sticani refleks da se od svakog straha beži.

  Dotrčao je do autobuske stanice na kojoj su dve zapuštene čovekolike figure u prljavim fluorescentnim uniformama uglas prepičavali sinoćni kafanski incident. Zaustavio se na metar od njih i nameštajući kragnu kaputa uporno se osvrtao iza sebe. Tek kada je treći-četvrti put detaljno pregledao stazu kojom je došao i uverio se da je pusta malo odahnu. Pecnu ga činjenica da se toliko primakao tim ljudima. Napravi korak nazad konstatujući da ga nisu ni primetili i još jednom se osvrnu. Visoka crna spodoba je stajala prekoputa, naspram njega. Pogled mu se zakova za nju kad je spazi. Farovi autobusa napraviše tanak odbljesak duž sjajne oštrice kose. Crna odora nije pravila senku. Za trenutak neodlučno pogleda u novonastali otvor na autobusu i uskoči kroz njega. Hodao je teturavo kroz autobus pokušavajući da vidi da li je njegov pratilac još na istom mestu ali ga je svetlo unutra i mrak napolju onemogućavalo. Seo je na zadnje sedište i još jedno pokušao, ovaj put zaklanjajući rukama svetlost, da vidi napolje, i video samo mrak. “Ući će na sledećoj stanici” prođe mu kroz misli. Izdigao se iznad nasolona ispred sebe i pomno posmatrao. Čuo se samo umorni motor autobusa i glasno mrmljanje dvojice komunalaca. Autobus se nije zaustavljao na stanicama. Nije to odmah primetio, ali kako je put odmicao postajao je siguran da je za toliko vrememena trebalo da uđe bar još par putnika. Pokušavao je da vidi gde sede ona dvojica ali nije uspevao, čuo ih je ali nije mogao da odredi odakle glasovi dolaze. Bojažljivo ustade i krenu prema prednjem kraju autobusa. Glasovi komunalaca su se pretvarali u mehaničko bla, bla, bla, bla koje se stapalo sa zvukom motora. Nije ih bilo u autobusu. Na mestu vozača sedela je crna spodoba. On sede na prednje desno sedište okrenut prema volanu koji ništa nije držalo. “Nema smisla bežati, ovo je moja smrt” oseti nekakav morbidan ponos, “Moja lična smrt”.

  Autobus se zaustavi i vrata se otvoriše tačno ispred vrata njegove kućice. On polako siđe iz autobusa, otvori vrata bez otključvanja i uđe u sobu. Seti se dana kad je, došavši iz škole, na krevetu zatekao mrtvo telo svoje majke. Sad je sve bilo kao tog dana samo je mrtvo telo na krevetu bilo njegovo. Modro, sivo. Crna spodoba je stajala pored njega.

  -Ja sam mrtav već neko vreme?

  Nije to bilo pravo pitanje, više konstatacija, i nije bilo odgovora. Pokušavao je da se seti kad je zadnji put komunicirao sa nekim, kad je sigurno bio živ, kad ga je neko zapazio, kad mu se obratio. Na poslu ne, već neko vreme je sve išlo automatski, njega su zadžali samo dok se sistem ne uhoda, kao razervu, i izgleda, zaboravili na njega. Na putu do tamo i nazad se je izogibao svakom kontaktu, vrlo uspešno, sad uopšte nije bio siguran da li ga je iko primećivao. Sad više nije bio siguran ni da je bio tamo. Išao je nedavno u prodavnicu! Pipnu džep gde je stavio sendvič sa džemom i oseti da je prazan. Otvori rernu i izvuče najlon kesu u kojoj nađe pola vekne buđavog hleba. Pogleda teglicu džema na sudoperi. I on je bio buđav i osušen. Ogledalo u kupatilu je bilo prekriveno paučinom. Priđe do kreveta i sede na stolicu koja je služila kao noćni stočić. U ruci je držao budilnik koji je pokazivao četiri i dvadeset i nije više kucao. Zatim se zagleda u svoje zbrčkano lice.

  -Ceo život sam mislio da se najviše plašim smrti, a sad vidim da sam se najviše plašio života.

  Navuče jorgan preko svog mrtvog lica. “Ovde me niko neće pronaći”. “Neće me niko ni tražiti.” Polako ustajući obrati se spodobi:

  -I šta sad?

  Napravi pogledom krug po sobi. Spodobe više nije bilo. Ni njega više nije bilo. U sobici sa niskim plafonom obasjanim neonskim svetlom se je na krevetu, u skoro sedećem položaju, raspadalo mrtvo telo i ništa od ovog se nije ni desilo.

Advertisements

2 thoughts on “Strah

  1. Hmmm…da, šta reći…samoća ponekad prija. Sam sa sobom znaš na čemu si, dok ne počneš da se otuđuješ svakim danom sve više…Nekome je ona(samoća) izbor, nekome potreba, a nekome neminovnost…Tako je teško biti…bivstvovati…a tako lako nestati…Neko još za svoga života delimično umre …otupi. Prepusti se talasima života koji ga odnesu i nikada se ne vrati…nikada!

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s