Kraj

-Ne razumem šta mi govoriš… Majo, ne razumem šta mi govoriš!… Da, ali… ne razumem… šta se je… zašto… nije mi jasno…

Između njegovih zbunjenih polupitanja čuo se Majin otresit glas, govorila je brzo nimalo se ne obazirući na njegova negodovanja i pitanja. Odjednom tišina, on više nije znao šta da kaže a Maja je već bila prekinula vezu. Sa nevericom je posmatrao displej. „Poziv je završen“, i ispod „trajanje: 1:38“. U ušima mu je bubnjalo. U ustima nije imao ni kap pljuvačke. Oči su ga pekle. Usne su mu gorele. Suze su navirale kao bujica i on nije pokušavao da ih zaustavi. Nije ih bio ni svestan. Niti kad su mu napunile oči. Niti kad su mu se u dva potoka slila niz obraze. Displejom telefona zavlada crnilo u kome se jedva vidno ogledao njegov lik. Jedna slana kaplja zauze centralno mesto na tom tamnom odrazu. Njegov pogled neodredljivog pravca, prazan, tup. Misli su stidljivo čekale negde u zadnjem delu mozga da izađu u svest. Za sad još ništa. Počela je kiša.

Sedeo je, mokar do kože, na betonskom zidiću preko puta njene kuće i, još u neverici, zurio u crni displej. –„Nemam šta da ti objašnjavam, kraj je, trenutno i konačno“. Majine reči su mu odzvanjale u glavi. Dok je on očajnički pokušavao da shvati šta se događa, da iskamči bilo kakvo objašnjenje Maja je, potpuno ga ignorišući, držala svoj govor:-„Nemoj da me tražiš. Nemoj da me zoveš, svi pozivi će biti preusmereni kao što su bili zadnja tri dana.“ Zadnja tri dana su stvarno bila pakao. Naviknut je bio da mu se povremeno ne javlja par dana, ali kad ju je, posle pet dana nejavljanja, pozvao i dobio govornu poštu počela je da ga hvata panika. Sumnjao je na skoro sve, sve osim ovoga. Zato je i došao pred njenu kuću. –„Nemoj da dolaziš kod mene kući, čim priđeš kapiji pozvaću policiju.“ Ali su na svim prozorima roletne bile spuštene, kapija je bila zaključana, u dvorištu nije bilo ni njenog, ni auta njenih roditelja. –„Gotovo je, kraj!“ mu je odzvanjalo u ušima ali mozak nije znao kako da primi tu informaciju.

„Minut i trideset osam sekundi, toliko je potrebno da ti se uništi život.“ Iz nekog razloga mu je ta cifra okupirala mozak, minut i trideset osam sekundi, to je mnogo lakše za procesuirati nego „Gotovo je, kraj!“.

Bilo je prošlo podne i on je već nekoliko sati mokar sedeo na zidiću. On to nije znao. Nebo je bilo tmurno. Nije imao pojma koje je doba dana. Kiša je i dalje lila. Telefon mu je bio potpuno mokar i nije više radio. Jedan taksi projuri pored njega i zapljusnu ga vodom sa ulice. On skoči iznenađen, pogleda još jednom u roletne na prozorima, u bravu na metalnoj kapiji, spusti glavu i polako odkoraka niz ulicu.

Kraičkom oka spazi neki crveni auto u daljini i trgnu se: „Ona je, to je njena Korsa!“ Tamno crveni Pežo je polako prolazio pored njega i on ga je posmatrao sa mržnjom i prezirom. Njena crvena Korsa, na daleko poznata kao uvek najgore parkiran auto. Svaka noć koju bi ona provela kod njega u stanu bi se završavala tako da je on morao ujutru rano da ide da preparkira Korsu da komšije mogu da izađu sa parkinga. Niko mu nije nikad prigovorio za to, samo su ga ljubomorno gledali ispod oka pokušavajući da sakriju smešak. I on im se nikad nije izvinjavao, samo bi promrljao „dobro jutro“ i seo u Korsu pokušavajući da sakrije smešak.

Najednom se našao ispred bilborda sa reklamom za Mekdonalds. To je bila so na živu ranu. Nije bio siguran da li je jauknuo na glas ili samo u sebi. U Mekdonaldsu su se upoznali. Bilo je oblačno pre podne. On je sedeo zagledan u nigde i odsutno žvakao već hladan pomfrit. Ona je sela za sto pored, u sivoj trenerci sa frizurom i šminkom od sinoć, sa šejkom i pilećom salatom i rekla: -„Nadam se da smetam.“ Nato je svoje jarko crvene usne razvukla u neodoljiv osmeh i obasjala ga svojim krupnim plavim očima. Bela plastična viljuška je komade zelene salate polako provlačila kroz taj jarko crveni procep iz kojeg je povremeno izletela kakva neformalana rečenica ili pitanje i on je goreo od uzbuđenja kao tinejdžer koji prvi put vidi golo žensko telo. Pokušavao je da odgovara na njena pitanja ali mu se činilo da ništa od toga što govori nema nikakvog smisla. Da ništa na svetu nema nikakvog smisla osim tih jarko crvenih usana. –„Hoćeš da odemo negde na kafu?“ pitala ga je uporno glasno srčući zadnje kapi šejka. Nema pojma šta je odgovorio, zna samo da se je ona nasmejala i rekla: -„Hajde, ja častim.“

Polako je otvorio vrata stana i Rufus je počeo da laje onog trenutka kada je nogom kročio u predsoblje. Rufus je bio zlatni retriver koji je sa njim živeo već skoro godinu dana i koji je lajao svaki put kada bi neko kročio u predsoblje. Za tih godinu dana ni on nije uspeo da se navikne na Rufusa. Pas u stanu, pa još tako malom stanu, je bila jedna od onih stvari za koje je sigurno znao da sebi nikad neće dozvoliti. Ali Rufusa mu je poklonila Maja, a za Maju ni zakoni fizike nisu bili dovoljno čvrsti. Jedno veče, bez ikakve najave se na njegovim vratima pojavila Maja u ruci držeći crni kožni povodac koji je na drugoj strani, držeći ga zubima iako mu je bio zakačen za široki crni kožni kaiš sa belim šavovima i graviranom mesinganom pločicom, svom snagom vukao Rufus. On je otvorio vrata i iznanađeno rekao: -„O, odkud ti? A ko je ovo?“ -„Tvoj novi najbolji prijatelj.“ Maja je kao general ukorakala do kauča i sela dok je on zabezeknuto gledao za njom. –„Pa ne mogu da držim psa u stanu, kako ću…“ -„Zašto ne, i ovako stalno kukaš što si sam, zato sam ti i… nabavila psa, da nisi sam.“ On jeste povremeno spominjao da je često sam nadajući se da će možda ona provoditi više vremena sa njim. Maja je Rufusa ustvari dobila na sličan način. Od jednog od njenih „prijatelja“. Maja je imala dosta „prijatelja“. Ovaj je bio duplo stariji od nje, bio je proćelav, debeo, stalno znojav i imao je veštačku vilicu koja se klimala kada se je smejao. Imao je ženu i dvoje razmažene debele dece, ali je imao i svoju firmu koja je preprodavala državnu i društvenu imovinu što je značilo puno veza na visokim položajima i puno novaca. Imao je novog Džipa i vikendicu u koju je vodio Maju. Rufusa je kupio svojoj debeloj deci kojoj je bio jako sladak nepuna dva meseca. Rufusu su po specijaloj narudžbini napravljeni povodac i kaiš sa mesinganom pločicom na kojoj je bilo ugravirano ime i za koju je svojoj debeloj deci rekao da je zlatna. Rufus je u svom trećem mesecu života prestao da bude jako sladak i narednih devet meseci proveo zatvoren u garaži vikendice. Debela deca su se u školi i dalje hvalila da njihov pas ima ogrlicu sa zlatnim imenom. Maja je Rufusa dobila prilikom jedne posete vikendici. Rufusa i obećanje da će upoznati ministra, a tome se ne kaže ne. Maji niko ne kaže ne. –„Stvarno ne znam šta da radim sa ovolikim psom u ovako malom stanu. –„Ma on je još štene, tek godinu dana ima. Kupila sam ti i hranu za njega, dva džaka, dole su u kolima.“ Maja je hranu dobila, uz Rufusa. –„Hajde, vodiš me u Mek da me častiš.“ –„Kako da ga ostavim samog u stanu, pa sve će mi uništiti i isprljati?“ –„Bar ćeš se onda preseliti u neki normalan stan.“ Njegov stan stvarno nije bio baš normalan, manji dvosoban stan preuređen u dva, nazvana jednosobna. Nije bio garsonjera samo zato što je u njemu sve bilo izpregrađivano. Predsoblje je bilo pregrađeno plakarom i vratima koju su mogla da se otvore samo do pola, jer su udarala u taj plakar. Kuhinja je bila odvojena i toliko mala da ako zatvoriš vrata dok si unutra ne možeš da otvoriš ni jedan kuhinjski element. Položaj koji si morao zauzeti da bi uzeo nešto iz donje police frižidera je bio dostojan velikih učitelja joge. U sobi stari kauč i sto sa dve stolice. Kupatilo, jedva da služi svrsi. Kvadrat-dva manje nego što je za normalan život potrebno i za nijansu više nego što jedan nezaposleni arhitekta kao što je on, koji se preživljava dajući klincima časove matemetike, informatike i engleskog i povremeno prodajući neke svoje dizajnerske radove, može sebi da priušti. –„To je kulturan pas, navikao da živi u stanu.“ –„Čiji je?“ –„Tvoj!“ Kao mačem ga preseče. On pokunjen skupi još hrabrost da pita:-„Kako se zove?“ Maja se sagnu, rukom okrenu kožni kajiš da mesingana pločica dođe gore i ravnodušno reče: -„Rufus.“ –„Rufus? Kakvo je to ime?“ –„Koga briga. Idemo.“

Sedeo je na sredini kauča i gledao u složeno plavo-crveno karirano ćebe na desnom kraju. Klaus Meine je iz malog crnog zvučnika na stolu, po ko zna koji put taj dan, svojim sladunjavim i kao kroz nos glasom, pitao dali stvarno nema šanse da još jednom pokušaju i na to otegnuto dodavao: -„Još uvek te volim“. On je pevao zajedno s Klausom, u sebi, i glas mu je drhtao. Kada je prvi put došla kod njega u stan sela je na taj desni kraj kauča, podvila noge pod sebe i pokrila ih tim ćebetom i odlučila da je to njeno mesto. Treći put kad je došla kod njega u stan je on seo na taj desni kraj kauča i ona mu je sa osmehom rekla:-„Beži s mog mesta!“ On je odmah skočio i bio je najsrećniji na svetu jer Maja ima svoje mesto u njegovom stanu. Kasnije je često dolazila onakva kakvu ju je upoznao, u sivoj trenerci, za koju je kasnije saznao da inače stoji stalno u Korsi, sa frizurom i šminkom od sinoć, mirisala je na duvanski dim i skupe muške parfeme, sklupčala bi se na to svoje mesto i do brade pokrila ćebetom koje je uvek stajalo tu i čekalo je, kao i on. U početku je pokušavao da je teši, pitao ju je šta joj se dogodilo, može li nekako da joj pomogne. Maja bi mu samo rekla: -„Ako mi postaviš još jedno pitanje otićiću istog momenta.“ Sedela bi tako ćutke neko vreme a onda, kao iz transa probuđena, odjednom skočila i rekla: -„Hajde, vodiš me u Mek.“ Kasnije je naučio da ništa ne govori i ona bi ga nagrađivala zbog toga. Dozvoljavala mu je da je zagrli i umesto u Mek su išli u krevet, taj isti kauč samo razvučen. Izašla bi iz kupatila naizgled preporođena mlakim tušom. Mali peškir je jedva sakrivao najizazovnije delove njenog savršenog tela. Kapljice vode na njenim ramenima i grudima bi se presijavale na zraku prepodnevnog sunca koje je uvek nalazilo put kroz popucale roletne. Pijo je te kapljice sa njene kože. Ona ga je ljubila kao da čitav svet zavisi od toga.

Posle tih njenih loših izleta bi danima ostajala tu u njegovom stanu. Vreme su provodili na tom kauču buljeći u sivi katodni monitor na kome su se vrtele loše piratske kopije još gorih filmova. Ona bi samo sedela na svom mestu, pokrivena ćebetom sa papirnom kesom kokica iz mikrotalasne pored sebe. On bi stavio glavu na njenu butinu i ona bi ga češkala vrohovima prstiju po vratu i obrazu povremeno dodirujući njegove usne. Nije imao pojma šta su gledali ali je mogao tako da leži sa njom čitav život, čitavu večnost. Kada bi se, između dva filma podigao i počeo da je ljubi Maja bi samo spustila kesu sa kokicama na pod, pomerila ćebe i opustila se. Tada je seks bio samo seks.

Rufus je polako došao do sredine sobe, stao ispred njega i počeo da laje gledajući u vrata. To je bio njegov način da mu kaže da hoće napolje. On se nikad nije obratio Rufusu. Nije ga nikad pozvao po imenu, niti bilo kako drugačije. Godine kada je pošao u prvi razred je dobio kuče, mešanca terijera. Dao mu je ime Spajk. Hteo je da bude kao Spajk iz crtanog filma koji brani jadnog malog Džerija od velikog zlog Toma. Hteo je da njegov Spajk brani sve jadne male i slabašne od velikih zlih nasilnika. Tada još nije znao da Tom nije uvek zli nasilnik i da Džeri nije uvek nevin i jadan, imao je sedam godina i svet za njega je još uvek bio crno-beo. Njegov Spajk nije bio zainteresovan za herojska dela. Njegova interesovanja su bila griženje i zakopavanje obuće. Imao je nepogrešiv dar da izabere najskuplju i najnoviju cipelu, izgrize je na najupadljivijim mestima i zakopa, obično u gredicu luka ili šaragarepe, eventualno u cveće ispred kuće ako nije vreme povrću. Na sreću, on nikad nije imao potrebu za zaštitom. Uvek nekoliko viši od svojih vršnjaka, jak i vešt, nikad nije bio Džeri. Bez urođene mržnje i stečenih kompeksa nikad nije bio ni Tom. Ali najveću prazninu u sebi je osećao zato što se nikad nije usudio da bude Spajk. Nije bio Spajk ni kad je sedeći u kancelariji jednog od Majinih prijatelja slušao vulgaran opis lepote njenog tela. Ovaj je bio mlad, iritantno glup, imao zalizan razdeljak na sredini glave, velike prednje zube, mat crni BMW, stalno zaudrao na viski i crni luk. Inače direktor tatine firme za preprodaju magle. Nije najbolje razumeo čime se firma bavi a nije razumeo ni da je on direktor samo zato što tata, zbog silnih pronevera u koje je bio upleten nije mogao na svoje ime ni kutiju keksa da otvori a da mu se finansijska, tržišna i ko zna koja još inspekcija ne sjuri za vrat. Bio je prost, ograničen, stalno oko sebe razbacivao reči biznis, eksport-import, konsalting, menadžment, tržište, stalno iz džepa vadio i pokazivao gomilu novaca i sagovornicima se unosio u lice. Govorio je o Maji sa roktavim smehom, pljuvačkom na krajevima usana, životinjskom požudom u očima stalno češući muda. On je samo sedeo na kožnoj fotelji, klimao glavom, pokušavao da složi grimasu što sličniju osmehu, stiskao čašu viskija u ruci, trudeći se da ne povrati. I nije bio Spajk. Njihova saradnja je bila Majina zasluga. Direktoru su, za njegovu firmu trebala odlična grafička rešenja, nije imao pojma šta bi to bilo ali je verovao Maji na reč, a ona je sasvim slučajno poznavala odličnog arhitektu koji se u slobodno vreme bavi grafičkim dizajnom i koji će to da mu sredi za odličnu cenu. Bila je jesen, popravni ispiti završeni, novi kečevi još nisu stigli, ušteđevina koja je trebala da mu premosti do nove godine bila spiskana na iznenađenje za Maju, vikend u Pragu i morao je da prihvati to besmisleno dizajniranje i redizajniranje logotipa firme, memoranduma, faktura, vizitkarti i sličnih gluposti. Posle tog „poslovnog sastanka“ izašao je na ulicu besan, besan na ceo svet što takav ološ uopšte postoji. Na Maju što sa njima stupa u kontakt. Ustvari je bio besan na sebe što nije tom zalizanom skotu sabijo one konjske zube u grlo čim je prvi put izgovorio Majino ime. Koračao je ulicom stisnutih zuba u glavi sklapajući govor za Maju. Odlučno će joj zabraniti bilo kakav kontakt sa tim i njemu sličnim idijotima, da se mane tih njenih celonoćnih izlazaka, da će on od sad da vodi računa o njoj, predložiće joj da se preseli skroz kod njega. Kako se je približavao stanu bivao je sve manje odlučan a sve više realan. Zabraniti Maji bilo šta je bilo kao zabraniti vetru da duva, ili kiši da pada. Uveče kada je Maja došla kod njega u stan smogao je snage tek da tiho pita: -„Kako uopšte možeš da se družiš sa takvim likovima?“ –„Ja se ne družim sa njima, to su budale, ja ih dresiram.“ Nosila je usku crnu haljinu koja je samo potvrđivala savršenstvo njenog tela, savršenu šminku je remetio samo jarko crveni karmin, odlučna i samouverena, bila je maca koja bi pojela svačiji jezik. On je znao da će mu ona svakog ternutka prići, gricnuti mu resicu uha, dotaknuti njegov obraz krajem usana i reći: -„Moram da idem, čujemo se sutra.“ On je znao da ona odlazi na ta mesta gde se skupljaju ti skorojevići, „bizmismeni“, ljudsko smeće koje je posle prirodne selekcije ostalo od nekadašnjih funkcionera, švercera, ratnih profitera, kriminalaca i njihovih saradnika i, kao što to obično biva gde god ima novaca, političari, stariji, iskusni prevaranti i lažovi, izlizane matore prdonje, i mladi, nadobudni poltroni, lovci na veze i funkcije, spremni na sve. Mesta gde polupismeni prodaju svoju uličnu pamet onima sa kupljenim diplomama. Gde se nezarađenim novcem kupuje lažno divljenje i zavist. Gde je pokvarenost vrlina i nemoral ponos. Ono što on nije znao je zašto. Novac i vlast su tim ljudima davali moć, i to je bila Majina droga. To i njihova žudnja za njom, njihova spremnost na sve gadosti samo da bi je imali ju je opijala. Bila je ovisna o tom osećaju. Zavaravala je sebe kao ona manipuliše njima a ustvari nije mogla bez njih. Ismevala je doterane glupače, sponzoruše, koje su se tu muvale i ni za trenutak nije o sebi pomislila kao o jednoj od njih zato što ona nikad ni od jednog od tih ljigavaca nije uzela novac, a ustvari je bila mnogo gora jer je ona to radila iz čistog zadovoljstva.

Tri tupa udarca u pregradni zid iz drugog dela nekad istog stana su bila znak da komšija neće više da trpi Rufusovo lajanje. Bez reči je ustao, uzeo povodac sa stola, zakačio ga za kožni kaiš oko Rufusovag vrata i bez jakne izašao napolje na kišu. Rufus je koračao pored njega povremeno pokušavajući da krene svojim putem al’ ga je povodac sprečavao. U parku nedaleko od bulevara je otkačio povodac i seo na mokru klupu. Rufus je otrčao u mrak. Par minuta kasnije se vratio i seo ispred kupe. Obojica su bili skroz mokri.

–Šta je, i tebi nedostaje? Nema ko da…

„Te mazi“ je hteo da kaže ali se setio da ga Maja nikad nije mazila, zakačila bi mu povodac i vezala za radijator čim bi ušla u stan. „…da te sasluša…“, sada je pitanje već postavaljao sebi, Maja ga nikad nije pažljivo slušala. Šta je ona njemu uopšte bila? Nije bila njegova devojka, nikad mu nije dozvoljavala da tako kaže za nju. Nije bila njegova. Nikad. Niti malo. On je bio njen. Njen maneken za letnje šetnje na sladoled. Njena drugarica za celodnevno hodanje po buticima i tržnim centrima. Njen modni konsultant za „šta da obučem na ovo i ono?“ Njeno rame za plakanje u lošim danima. Njen jatak pri sukobu sa roditeljima. Skladište za neželjene poklone. Neko da je vodi u Mek, da joj naruči salatu i šejk. Neko na kome će isprobavati svoje seksualne igrice. Njena igračka koja joj je postala dosadna. Setio se svoje stare gumene lopte koju je, kad je brat za rođendan dobio pravu kožnu,svom snagom napucavao u komšijinu živicu da bi je probušio. Tada shvati da se prvi put obratijo Rufusu. Voleo je životinje, posebno pse, ali živeti u tako malom stanu sa psom mu i dalje nije bilo prihvatljivo.

–Nisi ti kriv.

Reče Rufusu kao izvinjavajući se. Na jednom mu sinu damu je Rufus pomogao da shvati istinu.

–Ti ustvari nisi Rufus, ti si Spajk.

Rufus obliza kapljice kiše sa njuške.

–Pa da, ti si Spajk, ti ćeš da me spasiš.

Mozak poče da mu se navikava na ideju da nije ostavljen od Maje nego da je oslobođen od Maje. Zašto bi bio nečija igračka, kakva je budućnost stare gumene lopte?

–Spajk!

Rufus jednom kratko lanu i poče da otresa vodu sa sebe.

–Tako je Spajk, tako treba. Otrešćemo se svih ovih sranja i idemo iz početka, jel tako?

Rufus zubima zgrabi povodac u njegovoj ruci i potrča dva-tri koraka. On mu priđe, spusti se na koleno, zakači povodac za kaiš i pomazi Rufusa iza ušiju sa obe ruke.

-Dobar si ti pas Spajk, dobar. Idemo!

Rufus, sada Spajk, kao da je ceo život čekao na tu komandu, se kao iz puške dade u trk. Požutelo lišće, odsjaji uličnih svetala, bare kišnice, mokar asfalt, sve se to smenjivalo po njihovim nogama.

-Trči Spajk, trči!

Noge su mu trnule i gubio je dah ali nije usporavao, nije ni osećao umor. „Lebdeo je na krilima slobode“.

-Trči Spajk!

Vikao je i smejao se. Spajk je trčao brže nego ikad i vukao ga za sobom. Osim povodca je između njih postojala još neka veza, novostvorena veza između dve izgubljene duše. Prvi put posle skoro godinu dana su osećali jedan drugog.

-Brže Spajk, trči!

Trčali su trotoarom pored bulevara, nailazili su na raskrsnicu. Crveni čikica koji stoji se je preobrazio u zelenog čikicu koji trči i on još jednom viknu:

-Trči Spajk!

Spajk je već grabio po širokim belim linijama pešačkog prelaza kada su ga obasjala plavičasta svetla ksenonskih farova. On je pokušao da se zaustavi ali ga je povodac cimnuo napred i on izgubi ravnotežu. Spajk bolno juknu. Padajući, refleksno je pokušao da se okrene. Noga mu skliznu sa mokrog kamenog ivičnjaka. Potiljkom udari u asfalt a veliki točak džipa spreči da mu glava odskoči. Krv se je mešala sa masnom vodom na asfaltu i pravila veliku mrlju koja se je, savladavši široku belu liniju pešačkog prelaza, dokopala toka mutne vode uz ivičnjak i zajedno jurnuše kroz metalnu rešeku slivnika.

On nije bio svestan ničega od tog šta se dogodilo. Nije čuo ni histerično vrištanje žene: -„Ah bože, upomoć, upomoć, ah bože, ubila sam čoveka, upomoć!!! Nije osećao nikakav bol, ni kapi kiše koje su mu padale na lice. Video je samo veliko žuto sunce iznad sebe. U njemu se kao u oreolu pojavilo Majino prelepo lice. Njene krupne plave oči su blistale. Jarko crvene usne su mu se stidljivo smeškale. On pomisli:-„Vatila si se!“. Pogleda ga ispod obrva svojim mačijim pogledom,-„Da, vratila sam se.“ Blagi grč njegove donje usne zameni osmeh. Veliko žuto sunce se preobrazi u crveno. Majino lepo lice zameni previše izborano i previše našminkano lice sredovečne žene. Krupne plave oči zameniše druge oči, pune suza i panike. Umesto Majinih jarko crvenih usana su bile tanke tamne usne koje su drhtale i dozivale boga i pomoć, boga u pomoć. Ali on nije više bio tu da bilo šta od toga vidi.

Spajk je vukući zadnje noge došepao da njega, legao pored i, tiho skuckajući, brižljivo mu lizao kišne kapi sa lica.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s