Mile

Koračao je polako, sa rukama u džepovima sivkastog kišnog mantila, betonskom stazom od parkinga, preko travnjaka, do ulaza u zgradu. Potpuno odsutan je zagledao oko sebe kao da sve to prvi put vidi. I te betonske kocke od belih i crnih kamenčića po kojima je gazio, travnjak koji je obvladavala divlja trava, bele pufnaste glave maslačka koje su po negde virile iz ugažene trave, breze prošarane ponekim žutim listom, sve mu je danas izgledalo drugačije. Stao je pred široko stepenište zgrade i dobro osmotrio rasklimana siva vrata ulaza, niz manje i više uništenih dugmića interfona na desnoj strani, plafonjeru sa razbijenim staklom, uprkos ili možda baš zbog rešetkaste metalne zaštite, iznad vrata. Celo naselje, ceo grad mu se činio kao da su samo kulise, da tu iza tih fasada nema stanova, da nema ljudi koji tu žive nego da su svi samo statisti koji iskaču kad on naiđe. Neka pomalo perverzna i izscenirana varijanta kvantne teorije po kojoj postoje samo delovi sveta koje on vidi i nadao se još jednoj greški režisera. Hodao je kao kroz san očajnički tražeći pogledom nešto za šta može da se usidri, nešto za šta je siguran da je onakvo kakvo ga on zna i pamti. Otvorio je teška vrata lifta i susreo se oči u oči sa gospodinom od šezdeset i nešto, bistrog, inteligentnog a blago zbunjenog pogleda, guste sede kose, tragovi naočara na zulufima, rođeni gospodin kome je odelo, kravata i sivkasti kišni mantil pristajalo kao sopstvena koža. Toga trenutka ga je taj gospodin iz ogledala odmeravao sa određenom dozom sumnje. Pogledao je u nekad bele tastere sa ispisanim brojevima spratova. Taster sa brojem sedam je odudarao od drugih. Blago se nasmeši, setio se je svog, tada devetogodišnjeg, sina Zorana kako razlaže svoju teoriju o izlizanosti tastera: „broj jedan je najmanje izlizan jer se brže popneš na prvi sprat nego što dođe lift, broj dva malo više jer na drugom spratu uglavnom žive babe i dede i oni više vole da čekaju lift nego da idu stepenicama, devetka i desetka su najviše izlizani jer svi sa desetog i iz potkrvolja pritiskaju deset a na devetom su Stevići pa zato (Stevići su bili bračni par sa sedam sinova, Mirjana je, kad god bi neko propustio ručak govorila:“gde ste vi na ručku, ja nakuvala k’o za Steviće“), a ostali su skoro isti, osim naše sedmice koja je nova jer je staru neko razbijo“. To sećanje ga je vratilo u stvarnost ali je rastresenost u dobroj meri ostala.

Polako je ušao u stan, skoro nečujno izvadio ključ iz brave i zatvorio vrata. Cipele je izuo i brižno ih odložio na novinama oloženu policu u cipelarniku. Mantil okači na čiviluk, kraičkom oka pozdravi gospodina u ogledalu na zidu hodnika, prođe kroz vrata koja su vodila u prostranu trpezariju i bez reči sede na jednu od duborezom raskošno ukrašenih stolica, kao dete sa krivicom za koju nema hrabrosti da prizna. Prostoriju je kroz širom otvorena dvokrilna vrata koja su razdvajala trpezariju i kuhinju ispunjavala mešavina gudačkog kvarteta i junetine dinstane u belom vinu. Mirjana, šezdesetogdišnja, još uvek lepa gospođa krupnih tamnih očiju sa velikom punđom boje mahagonija, svoje lepe, pune usne preoblikova u srdačan osmeh pun ljubavi i razumevanja. Obrisa ruke o kuhinjsku krpu i utiša radio.

-Ručak će tek za sat i po, hoćeš da pozoveš Vesnu da vidiš kad dolaze?

Nije bilo nikakvog pitanja o uspešnosti njegovog pohoda, nije bilo potrebe. Nikakvog „jesam ti rekla“ ili zajedljivog „kako je bilo“, samo ruka na ramenu i blagi dodir njenog kažiprsta po njegovom obrazu.

-Jesi li dobro?

-Ne znam.

Predpostavljala je da će ta skoro nestvarna realnost autopijace na njega ostaviti

jak utisak, pokušala je da ga odgovori od toga iako je znala da je to uzaludan posao. Njegov kontakt s realnošću, telefonska veza sa stvarnim svetom je bila ona, i to baš telefonska veza, jer on u taj svet nije često svraćao. Njegov svet brojeva i matematičkih problema je bio potpuno drugačiji. Mirjana je toga bila svesna od dana kad su se upoznali pre skoro četrdeset godina, ujedno je bila svesna i da će ga uvek voleti, neizmerno i bezuslovno. I znala je da i on nju voli, da je ona jedina na svetu zbog koje bi on ostavio sve i pokušao da se promeni. Znala je i zato to nikad od njega nije tražila. Prihvatila je ulogu sunca oko kojeg orbitiraju on i deca, sad već i unuci. Devedeset druge je zato svoj posao direktora biblioteke i neredovnu platu od par milijardi ništa vrednih dinara svojevoljno prepustila nekom partijski podobnom i „okačivši diplomu o klin“, kako je volela da se šali, posvetila se očuvanju zdravog razuma pod njihovim krovom. Radovan je već tad imao pristojne honorare za svoje naučne radove i predavanja u inostranstvu što je Mirjanin zadatak samo delimično olakšavalo. Ni malo nije bilo lako Beogradskoj gospođi sa, za to vreme neprimerenom količinom novca na Beogradskim pijacama steći poštovanje seljaka trgovaca i time napraviti za obe strane dobru pogodbu. Mada Mirjana sa tim nije imala problema, njeno savršeno poznavanje srpske književnosti joj je pružalo isto tako savršeno poznavanje svih srpskih dijalekata i narečja, istorije i običaja iz svih krajeva što joj je omogućavalo da se posle prve rečenice sa seljacima izrazgovara u njihovom domaćem „jeziku“ i da se „po domaćinski upitaju“. Ali nikad nije slagala odakle je, nije zalazila u objašnjenja da je njen čukundeda rođen tu u Beogradu i da su, iako nisu bili bogati trgovci iz Knez Mihajlove, svi njeni muški predci završili visoke škole u Beču i Pragu, nego je samo odgovarala:

-Tu iz grada.

Malo ih joj je verovalo, ali svi su je poštovali i cenili.

Kasnije bi povremeno pisala kakvu književnu kritiku, ali samo o knjigama koje su joj se stvarno svidele i bez ikakve nadoknade, iz čiste ljubavi prema lepoj pisanoj reči. Monotoniju svakodnevice domaćice je, pored knjiga i muzike, razbijala pozorišnim i baletskim predstavama, a i od kad su se Vesna i Zoran osamostalili, i čestim putovanjima po lepim svetskim gradovima gde bi Radovan držao predavanja. Na jednom od tih putovanja, u Berlinu devedeset devete, na banketu po dodeli nekih nagrada, jedan čuveni nemački psiholog iskoristio priliku da od čoveka kakv je profesor Radovan Marković iz prve ruke sazna našto više o životu za vreme i posle NATO napada. Posle profesorovog desetominutnog razlaganja situacije, odnosno njegovog viđenja, se je psiholog okrenuo Mirjani i rekao:

-Vaš muž živi na divnom mestu, molim vas, pazite ga da se ne izgubi tamo.

Ona se je osmehnula svom svojom raskošnom lepotom zrele žene i skromno, odgovorila:

-Trudiću se.

Laskalo joj je to što je vrhunski psiholog potvrdio on što je ona odavno znala i plašila je mogućnost da u tome ne uspe.

A profesor Marković jeste živeo u nekom svom balonu koji ga je štitio od ostatka sveta i u kome je sve bilo mnogo lepše. Mreža jednačina, kosinusa, integrala, vektora, poznatih i nepoznatih, od kojih je balon bio sačinjen mu je na svet pružala logičnu i samo njemu razumljivu sliku, nažalost, uglavnom pogrešnu. Retko ko je, osim Mirjane i „dece“, imao pristupa unutra. Ovaj odlazak na autopijacu očito je bio jedan od onih sudara sa stvarnošću kada se unutra prodiralo nasilno. Gori nego što je Mirjana predpostavila da će biti i balon sada pušta.

Ona bez reči sede pored njega i sačeka da se on adaptira na nju i sam počne da govori.

-Sreo sam Mileta tamo. Portir sa instituta. Prodaje jelkice, osveživače za kola. Kaže da tu svi kupuju jer se nadaju da će lakše prodati ako auto sveže miriše. Radi to već godinama, svake nedelje. Kaže da tu zaradi više od pola plate. „–Moram profesore, ako hoću unučićima bar po čokoladu da kupim.“ Kaže ima ovih sujevernih švercera pa samo od njega kupuju, kao donosi im sreću, pa njima zaceni duplo.

Svaka rečenica pregrađena nečujnim uzdahom, izgovorena kao tonu težak kamen bačen u provaliju.

-Sedi tamo, odmah pored ulaza, ima improvizovanu tezgu sa suncobranom, sa jelkicama raznih boja, neki novi osveživači, kao zastave, amblemi fudbalskih klubova, sa političarima, sa pevačima, sa golim ženama. Kaže da prodavci kupuju samo jelkice, da ne uvrede potencialnu mušteriju, novi vlasnici kupuju ove druge, da odmah personalizuju novokupljeni auto, da bolje osete da je njihov. Smeje se tamo sa svima, dobacuje, meni viče: „-O, profesore Markoviću, otkud vi ovde, kako ste? Kako je gospođa Mirjana, pozdravite je puno.“ Pita ako tražim da kupim nešto zna on koji su dobri ljudi, ne muljaju puno. Najbolje je, kaže da kupim od vlasnika, samo oni znaju da zacene. Ja mu kažem da tražim za tebe nešto, malo, okretno. Za gospođu Mirjanu mora da bude nešto bresprekorno, kaže. Ostaviće tezgu, da prođe samnom da vidimo čega ima, sad i onako ne ide ništa do podne.

Pravi pauzu, guta knedlu, guta suze.

-Mile je paraplegičar,… u kolicima.

Ova zadnja slova mu se zaglaviše u grlu.

Mirjana spusti svoj desni dlan na njegove posvađane, nervozne prste na stolu. Ošinu je strah da je pokleknula u svom zadatku, da ga je pustila da previše luta po svom svetu i da sad više ne može da se vrati.

-Mirjana, ja to nisam znao, JA TO NISAM… znao.

Glas mu se sam izgubi na kraju rečenice. Nije mogao ni sebi da objasni šta misli, prvi put u životu nije imao nikakvog logičnog objašnjenja. Skupio je malo misli i nastavio.

-To ne može biti od zadnjih godinu dana od kad sam u penziji, neverovatno dobro vlada kolicima, okretniji je i hitriji od mene. Znam ga dvadeset godina, znam da ima decu i unuke a to nisam znao. Uvek je sedeo u onom svom „staklenom kavezu“, na svom radnom mestu, uvek nasmejan, dobro raspoložen,“Dobro jutro profesore Markoviću, kako ste, jel vruće, jel hladno, jel još pada, kako je gospođa Mirjana, kako Zoranu na fakultetu, on je bistar i vredan, to je za njega mačiji kašalj…,nismo bili prijatelji ali bili smo… drugari. –„Mile, mogu li da ostavim ovaj kofer kod tebe, sa puta sam, doći će Zoran ili Mirjana posle po njega?“ –„Naravno profesore, računajte da je već kod kuće“, šalio se. –„Profesore Markoviću, gospođa Mirjana vam ostavila zembilj sa pijace da povezete, ona otišla da prošeta, hoćete da dovezete kola do ulaza pa ću vam ja to ubaciti u gepek?,-„neka Mile, ja ću, hvala. –„pokazala mi gospođa Mirjana slike Vesninih dečaka, pravi momci boga ti.“ -„Ide vreme Mile, samo je to sigurno.“

Činilo joj se da je prozor na njegovoj kapsuli potpuno zamagljen i da je vreme da ga otvori. Moraće prvo da pokuša da mu pokaže kako je napolju.

-Mile je u kolicima skoro dvadeset godina, bio je ikad je došao na institut. Posle nesreće su mu dali to portirsko mesto, više izmislili za njega, neki ljudi koji su ga pamtili.

Ništa od toga mu nije bilo poznato. Mirjana je to videla i mirno nastavila da objašnjava.

-Kao momčić je bio juniorski prvak Jugoslavije u motokrosu, najmlađi do tad. Posle je radio u tom moto savezu, asocijaciji, ne znam kako se tačno zvalo, kao savetnik za mlade sportiste i jako su ga cenili, ali posle nesreće više nije mogao da se vrati tamo.

-A nesreća, s motorom?

-Ne, okliznuo se u kupatilu i pao na ivicu kade i slomio kičmu. Čuo je dečiji plač, upašio se da je nešto sa njegovim Mladenom, potrčao i okliznuo se. Zato nije mogao da se vrati na posao u savez, vozio je stotine trka i padao stotine puta i na kraju slomio kičmu u kupatilu, to nije mogao da podnese, bar ne u tom okruženju. Nije bio u stanju da sedi u invalidskim kolicima i govori mladim momcima kako treba da se vozi motor. Na sreću su ga oni i saveza razumeli pa su mu našli taj posao na institutu.

Oboje su ćutali i gledali u tri šake na stolu koje su drhtale.

-Ja sam mislio da ja njega poznajem.

-Zašto si Radovane to mislio?

Reče ona glasnije, skoro ljutito.

-Kako možeš tako nešto i da kažeš, ti ne znaš ni kako mu je pravo ime, za prezime da i ne govorim.

Znala je da mora biti gruba prema njemu da bi ga vratila u realnost, ili bar na marginu na kojoj je navikao da obitava. Posmatrala ga je upitno ali odgovora nije bilo. Pomerao je usne, kao da bi nešto da kaže ali nije imao šta.

-Mile mu je pravo ime, Mile Papić. Ti si mislio da ga poznaješ, ti ni mene ne poznaješ, ni svoju decu ne poznaješ, nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Pet dana si sa Zoranom raspravljao o matematici i fizici, ko je upravu a ko ne, a nisi ga pitao kako mu je tamo, kako se uklopio, sa kim se druži, gde spava, šta jede.

-To je Institut u Cernu, sigurno ne spava napolju, tamo imaju smeštaj i tretman kao u najboljem hotelu, bio sam tamo par…

-Da, ali ga nisi pitao, nego se držiš onoga što misliš da znaš a uopšte ne vidiš šta se stvarno dešava. Vesni nisi ni reč utehe rekao kad su bili u krizi kad je Jovan ostao bez posla.

-Ona zna da ja…

-Ne radi se o tome da li zna, ne radi se o Vesni, radi se o tebi, ti si taj koji svet posmatra zaslepljen sobom i od svoje veličine ne vidi ništa. Kako bi reagovao kad bih ti rekla da sam imala ljubavnika? Da sam tri godine bila u ljubavnoj vezi sa našim kumom Stevom.

Ustala je i skrivajući pogled izašla kroz vrata prema kabinetu. On je i dalje sedeo i nemo gledao u ta vrata polako mršteći obrve. Par minuta kasnije ona se vrati i pognute glave sede opet kraj njega.

-Ne razumem ko je kum Steva… Mi nemamo kuma Stevu.

Veliki znak pitanja je stajao na kraju ove rečenice. Najsigurniji oslonac u njegovom svetu bila je logika, a ona danas nije držala vodu.

-Da, nemamo. Treba ti pet minuta da to izračunaš, ogromne matematičke probleme rešavaš u sekundi a za ovo ti treba pet minuta. I još deset bi ti trebalo da se setiš da nemamo kuma uopšte, da je kum Marko poginuo godinu dana posle našeg venčanja.

-Pa ko je onda kum Steva?

-Ma to sam izmislila onako bez veze, ne znam ni zašto sam to rekla, izvini molim te, htela sam da…, bez veze… Uplašila sam se, sećaš se šta mi je rekao profesor Šoible na onom prijemu u Berlinu?

-Ne, ko je profesor Šoible?

-Ma nema veze, izvini za ovo. Idem da zovem Vesnu da vidim kad će doći.

Kada je ostao sam u sobi skinuo je sako i okačio na naslon stolice. Iz džepa košulje izvadi naočare i stavi ih. Prišao je do velikog orahovog kredenca i sa njega uzeo jednostavan srebrni ram sa fotografijom na kojoj je centralno mesto zauzimala Mirjana sa velikom čokoladnom tortom ukrašenom ružicama od marcipana i šezdeset svećica, na njenoj desnoj strani su Vesna i Jovan, zagrljeni al’ malo zadržani, na levoj, malo sagnut, obrazom uz majčin, sa velikim srdačnim osmehom ukrašenim sa dva niza blistavo belih zuba, plavih bistrih očiju i brižljivo začešljane guste tamne kose, prosto devojački lep, stajao je Zoran. Odmah pored njih sedeo je Radovan, u tamno sivom odelu na drvenoj stolici, na svakoj nozi imao je po jednog sedmogodišnjeg dečaka koji su se razlikovali samo po stilovima čupavosti i mrljama na majicama. Sedeo je za stolom i zadubljeno posmatrao fotografiju kad je Mirjana ušla nazad u trpezariju.

-Gde je tvoj telefon, mobilni?

-Ne znam. Kad sam ga zadnji put koristio?

-Vesna kaže da te je zvala pet puta. I poruku ti je ostavila. Zvala je da ti kaže da dečaci danas imaju utakmicu na Karaburmi i da idu da ih gledaju, i da neki Jovanov kolega prodaje neki lep auto, da ne moraš da ideš na autopijacu.

-Neće doći?

-Hoće, ali tek večeras, kad se sve ohladi, a ja spremila k’o za Steviće.

Sela je na stolicu pored njega, po navici mu desnu ruku spustila na rame i gornju stranu kažiprsta šetala njegovim obrazom. Volela ga je svim srcem.

-A zašto ne bi pozvali Mileta na ručak, neka svrati kad bude išao sa autopijace?

Profesor se malo razveseli, Mirjanina prizemnost i dobrota ga je oduševljavala svaki put kad bi je primetio.

-Da, divna ideja, neka dođe sa ženom, ručaćemo, malo se bolje upoznati, kako se ona zove?

Promena Mirjaninog izraza lica rastera kratkotrajo oduševljenje. Pognu glavu i tiho dodade.

-Šta sam sad rekao?

-Zvala se Nevena… prošle zime je umrla, od raka, pričala sam ti, ti si tad bio u Americi na onim predavanjima.

Oboje su ćutali par minuta i gledali u svoje nervozne prste na stolu.

-Ipak mislim da treba da ga pozoveš na ručak.

-Da, idem odmah.

Zamače za poluotvorena vrata i posle desetak sekundi se vrati. Otvorio je usta da nešto pita ali ga Mirjana preduhitri.

-Imaš broj u mom telefonu, na telefonskom stoliću je.

Ponovo nestade kroz vrata na par sekundi.

-A zašto tvoj telefon stalno stoji na telefonskom stočiću, i on je mobilni? I zašto Vesna nije tebe zvala da ti kaže da ne dolaze na ručak.

Nije bilo zajedljivosti u tom njegovom pitanju, samo smešak u očima.

-Bila sam u kuhinji i nisam čula kad je zvala.

Trudila se da ostane ozbiljna ali je smešak preoblikovao i njene usne. Kratak pogled oči u oči je bio razgovor od hiljadu reči. Sada ona uze sliku koju je Radovan ostavio na stolu. Pogledom je prelazila po licima na slici, bocnu je, za druge neprimetna, distanca imeđu Vesne i Jovana, još uvek je osećala toplinu sa Zoranovog obraza, ljubav prema dva manja Zoranova lica u Radovanovom naručju rezervisana samo za unuke. Pogled joj se zaustavi na Radovanovom muževnom licu kad on stade pored nje i spusti joj ruku na rame.

-Doći će… Za sat.

Polako se spusti na stolicu ne skidajući ruku, pogleda fiksiranog za sliku. Mirjana vrhovima prstiju pređe preko stakla.

-Kako su mi slatki ovako musavi.

Oboje su ćutali neko veme. Spiker sa radija je jedva čujno mrmljao vesti.

-Postoji li još nešto na šta sam bio slep?

Mirjana ga pogleda malo iznenađena.

-Nešto što bi trebalo da znam?

-Verovatno, ne znam na šta aludiraš?

Jedan krupan komad tvrde tišine. Nameštao je usne kao da pokušava da ih oblikuje oko reči koje treba da izgovori. Malo se nakašlja, odugovlačio je da postavi pitanje za koje do malopre nije znao niti da postoji.

-Na Zorana.

Za trenutak je pomislila da kaže: „-Pa ti znaš kako mu je tamo.“, ali je ćutala.

-Reci mi.

-Šta?

-Jel Zoran homoseksualac?

Stoički izraz njenog lica je ostao netaknut, niti najmanjeg traga iznenađenja ili bilo kakve emocije.

-To je pitanje koje moraš Zoranu postaviti.

-Ne mogu, ako nije uvrediće se.

-Onda ćeš morati da provedeš više vremena sa njim, da se družite, u penziji si, imaš vremena, da razgovarate o običnim stvarima, da ga upoznaš, krajnje je vreme. Da si ga do sada upoznao ne bi ni morao da postaviš takvo pitanje.

Ponovo su se oboje zagledali u fotografiju. Radovan je još samo tiho dodao:

-Da.

Mirjana spusti obraz na Radovanovu ruku na svom ramenu i nastaviše u tišini.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s