Slepa ulica

Grmljavina je parala tamno sivo nebo, bez bljeska munje, samo ta čudna tamna magla i dug prasak koji je iza sebe ostavljao nepodnošljivo glasno brujanje. Zatim još jedan dug prodoran prasak napravi procep na maglovitom horizontu i pokaza se požuteli plafon male sobe a grmljavina se pretvori u zvonjavu starog zelenog telefona. Ona okrenu svoje mlohavo belo telo na levi bok, podiže debelu ruku i kratkim debelim prstima sa znojavog lica, sa dva-tri pokreta skloni duge tamno smeđe lokne. Svojim krupnim, kestenjastim, u salasto lice upalim, očima se zagleda, prvo u mali srebrni budilnik, a potom u zeleni telefon.

-Ko zove u sedam ujutru? Ko zove na taj telefon koji godinama nije zazvonio? Ko zove uopšte?

Nejasne misli su joj sevale kroz pospan mozak.

Prijatelji, ovi sa fejbuka, sigurno ne, nemaju ni broj, ni mobilnog a kamoli ovog, a i zašto bi, nisu se nikad ni sreli, većina ih ni ne zna u kojoj državi živi. Ovi drugi, pravi, pa…, ne postoje.

Rođaci? Zadnji put su je zvali kad su saznali da je baka njoj ostavila kuću da joj kažu da je đubre pokvareno koje je bakinih zadnjih pet godina sa njom sedela samo da bi joj punila senilnu glavu idejom da njoj sve prepiše. To sve je bila ta stara kućica u slepoj ulici na kraju polumrtve varošice sa dvorištem koje je na ulicu izlazilo kroz jedva metar širok prolaz. Stalno u memli i senci velikog, od buđi i mahovine, crno-zelenog zida koji su komšije „gastarbajteri“ ozidali jednog leta pre dvadeset i kusur godina dok su bili na odmoru da iz dvorišta svojeg, nekad velelepnog i belog, a sad sivog, oronulog i u paučinu i divlju travu zaraslog dvorca na moraju da gledaju na babinu i Dušicinu sirotinju. Ili da njihova sirotinja ne gleda u njih i u njihove, iz Švedske ili Švajcarske, gde su već radili, donešene đakonije i da ih ne zaraze sirotinjom svojim, svega željnim, pogledima. Zid koji je sakrivajući sunce otkrivao pravi karakter ljudi koji su ga ozidali. Škart pločicama zapadnjačke, u gospodstvo sakrivene, mržnje do drugih i drugačijih, sopstvenom rukom popločani ljudi kojima glupost ne dozvoljava da vide da se sami sa sobom sprdaju. Pljuvačkom zalepljeni ukrasi tuđe, njima potpuno ne razumljive a oberučke prihvaćene kulture između kojih se napolje probija samo ono najgore što Balkan usadi u čoveka. Zid napravljen da pokaže nadmoć nad siromašnima, a otkriva samo slabosti jadnih. I Dušici zaklanja sunce. Još leto ili dva su obilazili svoj zid i dvorac, a onda, početkom devedesetih ga napustili zauvek. Njihove, u Švedski ili Švajcarski med i mleko marinirane duše, nisu mogle da podnesu taj jad. Evropski zatvori i sanatorijumi za odvikavanja su za njihovu decu bili bolje igralište od seoskih prašnjavih ulica i kokošinjaca. Crno-zeleni spomenik u čast tog, u par godina stvorenog, nakaznog mentaliteta stoji, i buđa.

Cveće kojim je godinama bezuspešno pokušavala da ukrasi dvorište je samo neko vreme oklembešeno stajalo tu u baštici, bez ikakve nade da nekad procveta i zatim uvenulo od tuge što nikad nije videlo sunce. Samo dve velike višnje na sred dvorišta ponosno su prkosile zidu i svake godine rađale neverovatne količine neverovatno kiselih višanja.

Dedino imanje, koje ni u najsretnija vremena nije vredelo više od po’ lule duvana, je tih devedesetih, dok je Milana bila na fakultetu, nestalo k’o magijom. Po najviše zato što je baka, za svaki dinar koji je njoj poslala morala dati po jedan dinar svojim drugim unucima da bi svi bili jednaki. Ali nisu bili. Dušica je završila fakltet u roku, s devetkom, i to zato što nije htela da na ispitima previše davi profesore sa gomilom činjenica koje zna o pitanju koje su joj postavili nego je stidljivo odgovarala samo ono najrelevantnije. Najveći obrazovni podvig među ostalima je bila Milanova, Milaninog brata od strica, titula Šumarskog Tehničara. Tetkina deca su se zadovoljila osnovnom školom. Ćerka joj je dve godine išla u prvi razred frizerske i u sedamnaestoj se udala za nekog muzikanta i otišla u Italiju. Nedugo zatim se i razvela ali se nikad nije vratila, niti javila. Teča, od kad je načuo neke tračeve, više ne dozvoljava da se njeno ime spominje u kući. Zoranu, sinu, je pred društvom zalepio šamarčinu jer je čuo da je ovaj spomenuo Zoricu, neku drugu Zoricu, ali šamar i poniženje su u to trenutku bili nezaustavljivi. Zoran, naučen sestrinim primerom, nije ni pokušavao više od osnovne. U ostalom, za sedenje ispred kladionice i ne treba neka škola.

I ta stičeva zavrzlama oko, Milani kao prvom unučetu datog, dedinog imena je bilo da se nasleđivanje deda-Milanovog „imanja“ osigura u njegovu, odnosno njegovog novorođenog sina Milana, korist, jer sasvim je logično i prirodno da njegov Milan, dedin prvi unuk i imenjak, nasledi svog imenjaka dedu. U ostalom –„To imanje je Dušicu i odhranilo i isškolovalo, pa šta ćeš više?“. Samo njihova averzija prema bilo kakvom fizičkom radu ih je sprečavala da vide da tog imanja odavno nema. Da su ga davno, svi zajedno, kroz dečije džeparce koje im je baka davala, kroz domaću rakiju i kobasice, koje je baba uvek kupovala u selu jer nikad nije niti imala šljive niti je gajila svinje, i kroz Dušicine knjige iz veterine, brazdu po brazdu, pogrickali. A baka je taj, kesicu bombona vredan, budžet balansirala kao cirkuski žongler. Matamatičke operacije koje su tu korištene se kose sa svim prirodnim zakonima. Jednačine u kojima je sve nepoznato. Sve, samo da „dobra njena dušica“ jednom bude samostalna. I uspela je. Onog trenutka kada je bila sigurna da se je Milana napokon uklopila u Beograd se je razbolela. U stvari je ta bolest u njoj tinjala godinama, samo joj se tad baka pustila na volju. A Milana je tada, ironiji u čast, napustila svoj novi posao i vratila se da čuva baku. Posle pet godina oporavka, baku su napustile sve bolesti, uključujući i onu najtežu, život.

U međuvremenu su bakinoj Dušici, iz čiste samilosti i za pola plate dali posao pomoćnog veterinara. Glavni veterinar, koji je insistirao da ga zovu „doktor“ se prvo upirao tome, ali kad je ona pristal na njegove uslove, a to je da svi pokloni idu njemu a poslovi njoj, popustio. Činjenica da je „doktor“ bio običan veterinarski tehničar koji je mrzeo životinje, osim ako nisu pečeni prasići, i seljake, osim ako mu ne nose rakiju, šunke i kobasice, je dodala malo težine na Dušicin tas.

Dušicina dobrota je bila proporcionalna njenoj masi, bila je stvarno jako dobra, prema svima, bezuslovno. I bila je ogromna, od uvek. Baka, dobrodušna ali prosta žena, trideset godina udovica, je sve što je njenoj najstarijoj unuki, koja joj je, nepoštenom igrom slučaja, ostala na čuvanje, nedostajalo pokušavala da nadomesti hranom. A rupa koju roditaljska ljubav napravi kad se isčupa je ogromna, i sva hrana na svetu je ne može popuniti, jer što je veće telo, veća je i rupa. Kada je jadna Milana počela to da shvata bilo je prekasno, njen želudac je već bio veličine lopte za plažu. Čak i da je to shvatila ranije nebi joj pomoglo, ko je još uspeo baku da ubedi da je sit.

Svemu tome je dodatno doprinosio i misteriozni veo obmotan oko te nepoštene igre slučaja u kojoj je izgubila roditelje. Iz te prve dve godine koliko su bili zajedno ima samo jednu crno-belu fotografiju, slikanu dana kada su se njih dvoje otisnuli u gastarbajterske vode i nju ostavili za zauvek sa bakom. Rekli su joj samo da je bila nesreća i da su oboje poginuli. Kad god bi imala kakvo dodatno pitanje rekli bi joj da se najbolje ne podseća toga jer će joj samo biti još teže, ali ona je znala da tu postoji još nešto što niko nije hteo da joj kaže. Kad god bi ih, na nekom porodičnom skupu, neko spomenuo svi drugi bi odmah zaćutali i oborili poglede, krišom ispod oka, gledajući na nju. A taj koji ih je spomenuo bi se ujeo za jezik. Kada bi ušla u sobu i razgovor se tog trenutka prekinuo znala je da su govorili o njima, ali nikad nije čula šta.

Za zadušnice, jedne godine dok je bila još devojčica, kod deda-Milana na groblju je pitala baku gde je mamin i tatin grob, jel išla ikad da ga poseti. Baka joj je samo rekla da je to bila velika nasreća i da je puno njih poginulo i da su svi sahranjeni zajedno, tamo negde daleko u Nemačkoj, ali da se više ne seća gde. I da se ne zamara sa tim jer njih ništa ne može vratiti. Čak i na pitanje kakva je to bila nesreća je dobijala samo odgovor: „-Strašna“. Ali i tada, kao devojčica, je znala da u toj priči ima još mnogo neispričanih delova. Dok je bila na fakultetu je u jednom trenutku crv sumnje u njoj počeo da gamiže i krenula je da istražuje. Neko vreme je tapkala u mestu i onda je u nekom glupom američkom filmu videla kako su roditelji ostavili dete jer je nešto bilo bolesno. Kao munja je kroz nju sevnula ideja da su joj roditelji živi i sretni negde sa svojom novom, vitkom decom a nju su ostavili jer je debela. Zato nema groba, zato niko ne govori o njima pred njom, svi oni znaju, osim nje. Na bioskopskom sedištu pored sebe je ostavila papirnu kesu kokica i svu svoju hrabrost da dalje traži roditelje, i to samo zato što je postojala mogućnost da ih nađe, a nije želela da smeta.

Hladan tuš samoće je potpuno razbudi i misli napokon nađoše prave poluge u mozgu da bi njena ruka krenula ka slušalici kad telefon zaćuta i ona je samo pusti da padne na krevet.

-Pa valjda će zvati opet, ako je nešto važno.

Zbaci prekrivač sa sebe i otkri velika okrugla leđa sa dezenom izgužvanog čaršava. Ispravi se i uz duboke kratke uzdahe sede na ivicu kreveta. Povuče krajeve spavaćice da sakrije celulitom prekrivene butine. Preko uvučene donje usne je duvala u znojem natopljene ogromne grudi kad se telefon još jednom oglasi.

-Halo?

-Dobro jutro, izvinite što ovako rano zovem ali…, treba mi Luka Mitrović.

Iako nigde nije bilo pitanja, iza te, u dahu izgovorene rečenice se se je nalazio upitnik velik kao kuća. Muški glas, malo visok ali prijatan, ustupi mesto napetoj tišini. Nije znala koga da očekuje a opet bi iznenađena.

-Da, dobro jutro, nije problem, i onako sam trebala da ustanem za posao.

Slagala je samo da čoveku ne bude neprijatno, a njoj bi neprijatno zato što je slagala da je zaboravila šta ju je pitao.

-A da, Luka Mitrović jel tako?

-Znate ga? Jeli on tu?

Od uzbuđenja glas mu postade još viši.

-Ne, žao mi je. Nije tu, mislim, ni ne znam ko je to. Mislim, ne poznajem ga. I on ne živi ovde. Ovde samo ja živim. Stvarno mi je žao.

-Aha. Mislio sam da je ovo njegov broj. Izvinite.

Razočaranje se razli iz lušalice i napuni sobicu.

-Ni ne poznajetega dakle, nije vam poznato to ime? Luka Mitrović.

Možda će se, ako to ime izgovori dovoljan broj puta, desiti neka magija, otvoriće se neki Sezam i pokazati Luku Mitrovića.

-Pa stvarno ne, žao mi je. Mislim, ne poznajem ni jednog Luku,

Spisak ljudi koje je poznavala je bio vrlo kratak, nije morala puno da lupa glavu.

-A prezime Mitrović mi je poznato ali sa televizije, mislim da je neki političar ili slično, ali ni on nije ovde. Mislim, nije nikad ni bio, mislim, ne živi ovde, sa televizije je, razumete. Mi nismo Mitrovići, žao mi je, stvarno mi je žao.

Shvati koliko bespotrebno brblja, činilo joj se da njeno neiskustvo u razgovaranju izbija iz svake reči.

-Da, da, razumem. Izvinite što vam smetam.

Davljenik se i za slamku hvata samo što je ova slamka već bila u vodi a on to do sad nije hteo da vidi.

-Ma stvarno nije problem, samo mi je žao što ne mogu da vam pomognem.

-A znate li možda ko je tu živeo pre vas?

Novi plamen nade suknu iz već ugašenog žara.

-Da, znam!

Sreća da će ipak moći pomoći skoči i udari u nizak plafon realnosti.

-Moja baka, ali ni ona nije bila Mitrović.

-Da, da, razumem. Izvinite molim vas što ja sad vas ovako…, na bih da vas zadržavam.

-Stvarno nije problem, ja ionako radimo tek od devet, doktor ne voli rano da ustaje.

Kad shvati da je sama raskrinkala sopstvenu laž, pocrvene po celom telu. Niti činjenica da to čovek od svojih briga nije ni primetio, ni to da je laž potpuno benigna nije smanjila crvenenje.

-Ništa onda, hvala vam. I izvinite još jednom.

Nešto mu nije dalo da prekine vezu iako je ona ćutala neko vreme.

-Jedino možda,

Reče Dušica vrlo neodlučnim glasom

-Da, da, recite, recite?!?

-Pa baka je jedno vreme imala neke stanare, neki terenski radnici su tu nešto radili, samo ja ne znam šta jer sam ja tad bila u Beogradu na fakultetu. Ali to je bilo pre desetak godina. I ja ne znam kako su se oni zvali, mislim, ja ih nisam nikad upoznala jer ja tad nisam bila ovde nego u Beogradu. Stvarno ne znam dali je neko od njih bio Luka Mitrović. Mogla bih jedino da pitam čika-Milisava, mislim da je on radio sa njima, samo, čika-Milisav se u zadnje vreme teško seti i svog imena, divan čovek, samo godine, i bolestan je, Alchajmer, znate.

Entuzijazam, skupa sa jačinom njenog glasa se istopi.

-Da, razumem. Nema smisla starijeg čoveka sad maltretirati. Pa još bolesnog.

-O, nije to njemu maltretiranje, verujte, on stvarno voli da priča, jedino…, retko kad znamo o čemu priča. Strašna je to bolest.

-Pa ništa onda. Hvala vam još jednom.

-Nema na čemu, stvarno mi je žao što ne mogu da vam pomognem.

-Da, Hvala.

On sačeka još malo, u slučaju da ona dobije još kakvu ideju, i prekinu vezu.

-Jadan čovek.

Promrlja za sebe, pa kad shvati da je sa nepoznatim muškarcem razgovarala u toj kratkoj letnjoj spavaćici opet pocrvene.

U kupatilu je sa sebe skinula znojavu spavaćicu i bacila u korpu za veš uporno ignorišući ogledalo. Zakorači iza zavese za tuširanje pre nego je pustila vodu ču ponovo telefon, onaj stari zeleni. Uhvati se za bravu i stade ko okamenjena, pa ne može gola na telefon. Uze peškir pa ga vrati na čiviluk, grehota je da se takva znojava sad zamotava čistim peškirom, bakin ekonomičnost joj je urezana u svaku ćeliju. Krenu da iz korpe izvadi spavaćicu pa i od toga odustade, nije higijenski, naučila ju je baka kako treba žensko da se pazi. Na kraju ipak istrča gola i podiže slušalicu, ali joj sramota koja je obuze napuni uši zujanjem od kojeg nije čula ništa.

-Halo…jel me čujete, halo.

Zujanje prestade i toplina njegovog glasa se smiri.

-Da, čujem vas, recite.

Ni sama nije mogla da veruje da taj tako smiren glas izlazi iz njenih usta, pre samo par sekundi je mislila da će da eksplodira.

-Izvinite što vas opet uznemiravam, imam samo još jedno pitanje, ako nije problem?

-Naravno da nije, samo recite.

-Vidite, ja imam broj trista sedamnaest devet sedam dva, pa nisam bio siguran dali sam uopšte okrenuo pravi broj. Možda sam ustvari dobio pogrešnu osobu, mislim, pogrešan stan…, al’ sad vidim koliko je to glupo jer sam i drugi put okrenuo taj isti broj i dobio vas.

„Da, definitivno ste dobili pogrešnu osobu, ja sam svima pogrešna“, i boreći se sa suzama pogleda u prozočić na prednjoj strani telefona u kome je bakinim skoro krasnopisom na belom papiriću bilo napisano 317-972. Podsećanje da jedine osobe na svetu koja ju je ikad volela više nema joj se zabode u srce. Grlo joj se otvori jedva toliko da kroz njega prođe jedno tiho:

-Da, to je taj broj.

-Za trenutak sam se baš ponadao. Izgleda da nisam baš puno pametan. Izvinite, molim vas.

Teška tišina koja se valjala kroz žice mu je parala uši.

-Izvinite, jeste li dobro?

-Da, dobro sam.

-Sigurno? Malo mi zvučite, mislim, kako da kažem…, izvinite što ja vas sad ovako…jel sigurno sve u redu? Da nisam, možda je nešto…?

Preporođena tim, za nju potpuno novim, osećajem da neko brine za tebe, da stvarno brine kako si, da neko osim bake primeti tugu u njenom glasu, mnogo veselije odgovori:

-Da, sve je uredu, stvarno, malo me grlo…, ali sam dobro, odlično sam.

I nije lagala, ni preterivala, ni malo.

-Izvinite, za trenutak mi se učinilo da ste…, izvinite molim vas, ja samo zapeo za moje probleme, verovatno vi imate svojih obaveza. Neću vam više smetati, izvinite.

-A vama je baš jako važno da nađete tog Luku Mitrovića?

Izbaci k’o iz topa, rizikujući da bude nekulturna i nametljiva, samo da on ne prekine vezu. Želja da sa nekim razgovara savlada sav stid.

-Pa da…, ustvari…, sad ću vam zvučati kao neki ludak, al’ ja mislim da sam ja Luka Mitrović. Mislim da imam amneziju, to vam je gubitak pamćenja. Pre par dana sam se probudio na ovom slašu i jedino što sam znao je bilo ime Luka Mitrović i taj vaš broj telefona, i to baš tako: trista sedamnaest devet sedam dva. Izvinite stvarno, ali nekome sam morao da kažem.

-Jeste li bili na policiji?

Pred očima su joj se smenjivale slike iz svih filmova i knjiga sa tom tematikom koje je gledala i pročitala, i nijedna joj nije bila posebno prijatna.

-Nisam nigde išao sa ovog salaša od kad sam se probudio, a i imam neki osećaj da nebi trebao odmah na policiju. Ne verujem da sam neki kriminalac ili slično, mislim da nikog nebih mogao da povredim, samo…bih sačekao još malo sa policijom. Mislio sam da prvo nađem nekog ko me zna pa da onda…, možda sam neki tajni agent, sad stvarno zvučim k’o ludak.

Dirnuta njegovom pričom spusti gard. U glavi je imala još sumnje ali u srcu mu je verovala. Više nego što je on verovao sebi. Jedino pravih reči nije imala.

-Izvinite što vas davim sa svojim problemima. Stvarno sam sebičan. Vi verovatno imate pun kufer svojih problema, nije da je sad vas tu nešto…, samo sam hteo da kažem…, da…, verovatno trebate da se spremate i za posao a ja vas samo zadržavam.

Mali srebrni budilnik joj pokaza da je već pola devet i ona skoči k’o oparena.

-Ju, kad pre, a još gola!

Shvativši šta je rekla zalupi slušalicu i u panici stavi oba dlana preko usta. Stajala je tako gola na sred sobe, gledajući u zeleni telefon, duboko dišući i crveneći, skoro pa seksualno uzbuđena, još minut i onda otrčala u kupatilo.

Ceo dan ju je peklo to što je tako zalupila slušalicu, sigurno je mogla još nešto da uradi da pomogne tom čoveku, otići će do čika-Milisava posle posla, možda se nečeg seti. A šta vredi kad on sigurno neće zvati ponovo. Mešala joj se sreća i tuga, neka toplina i razočaranje. Za tugu i razočaranje je znala odakle dolaze, ali za sreću i toplinu nije imala pojma.

Sledeće jutro je sanjala livadu, beskrajnu i punu šarenog livadskog cveća. Kada je telefon zazvonio sve je samo nestalo, bez nekih specijanih efekata. Na prvo zvrrr, stvarnost.

Sačeka drugo zvonjenje i zgrabi slušalicu.

-Da, halo?

-Dobro jutro, ja…

-Luka, to ste vi, dobro jutro, kako ste? Ja se stvarno izvinjavam za ono juče samo sam se upašila da ću zakasniti na posao, ja nikad još nisam zakasnila, niti u školu, to bi mi bilo prvi put u životu, razumete. Izvinite molim vas. Kako ste vi, jeste li otkrili nešto novo, jeste li se setili možda još nečeg?

Bila je svesna koliko brblja i koliko joj je drago što je ponovo nazvao.

-Da, dobro sam, hvala na pitanju. Nema ništa novo, tu sam na ovom salašu, pomažem domaćinu na njivi pa uveče samo zaspem, nemam nešto vremena da puno razmišljam. Gazda ujutru hrani krave pa ja ikoristim priliku da dođem do telefona.

-Bila sam juče kod čika-Milisava, znate, ovaj što je možda radio sa vama, samo mu je juče bilo baš loše.

-Da,da, razumem. Nešto mi je bilo palo na pamet, samo mi je malo neprijatno, vi ste tako ljubazni a ja vam ne dam mira…

„Mira mi je preko glave, ceo život mi je taj dosadni mir…“

-Ma slobodno recite, baš bi želela da vam pomognem.

-Pa setio sam se, misli da sam to još pre negde pročitao, u nekoj knjizi čini mi se, u stvari ne znam ni sam, samo imam tu misao u glavi, da se ljudi sa amnezijom počnu prisećati kad vide nešto poznato, poznato mesto ili poznato lice…

-Daaa, i ja sam to čitala, kako se toga nisam odmah setila! Možda smo čak čitali istu knjigu, on nešto izgubi pamćenje pa ga ona onda vodi gde su bili kad su se upoznali da se on seti da je voli, divna knjiga, dirljiva, ne mogu sad da se setim kako se zvala.

-Ne sećam se radnje knjige, samo toga sam se setio. Možda je bio film, nisam siguran. Pa sam mislio, vi slobodno recite ne, da…, ako bih možda video…, vašu kuću…, mislim, ako sam živeo tu možda bih se nečeg setio. Svestan sam koliko puno tražim od vas, mislio sa samo spolja da pogledam, sa ulice, ako dozvoljavate, naravno. Može kad vi niste tu, samo da prođem kroz vašu ulicu. To mi je trenutno jedina nada. Ničeg drugog ne mogu da se setim.

Tišina ih je pritiskala težinom sveta. Nije nije mogla da definiše to sto je osećala, znala je da nije strah, ali nije mogla ništa da odgovori.

-Samo da prođem kroz ulicu kad ste na poslu, ako dozvoljavate.

Nadao se da će ta preformulacija pitanja iskamčiti neki odgovor.

-Pa ne možete.

Tih jedva čujan nesiguran glas.

-Mislim, ne možete da prođete kroz ulicu. Slepa je. Mislim ulica je slepa pa ne možete samo proći…

I onda u njoj nešto buknu i ona kuražnim glasom nastavi:

-Ali vi dođite slobodno, pogledajte. Najbolje dođite sutra, subota je, ja ne radim subotom, osim ako je nešto hitno. Ali vi svakako dođite…

Htede da doda: „popićemo kafu“ al u zadnjem trenutku odluči da bi to možda bilo previše. Odlučnost je ponovo obuze: „a šta bi mogao da mi uradi, da me opljačka, jedino vredno što imam je novi mobilni telefon, a nije ni novi, čak i seljaci što dovode stoku na pregled već imaju novije modele, da me ubije, iskasapi, pa bar ću dospeti u novine, ili da me siluje, kad me vidi kolika sam neće mu tako nešto ni pasti na pamet. A i ako bude, pa neka, bar da jednom osetim muškarca“. Ta misao je ošinu kao bič da se je potpuno ošamutila.

-Kako molim, izvinite nisam vas najbolje čula, ovaj telefon je star ne čuje se dobro.

Zujanje u ušima nije proizvodio telefon već uzbuđenje.

-Rekoh, adresu samo ako bi ste mi dali, ja znam samo broj telefona…

-Da, da, naravno.

-Evo samo da ja uzmem olovku, i mnogo vam hvala.

Oseti dašak nesigurnosti na trenutak.

-Možda najbolje oko podne, ako vam odgovara.

-Vi ste izuzetno ljubazni, prosto divni, stvarno vam mnogo hvala.

Ovo je za nju bilo previše, morala ga je prekinuti.

-Ma dajte molim vas, pa to bi svako učinio. Jel pišete…

Žvakala je nešto čega uopšte nije bila svesna i punih usta mrmljala melodiju iz reklame za filovani keks i rondala po kuhinjskom kredencu. Ispravi se u ruci držeći belu plastičnu kanticu i pogleda na, iznad televizora okačeni, zidni sat sa Miki Mausom, koji je dobila od bake za deveti rođendan. Pobednički podignute Mikijeve ruke joj naznaniše da ima još nepun sat do podneva, što joj je bilo sasvim dovoljno da pobere višnje koje su zrele. Na ulaznim vratima joj se bujna loknasta kosa zamrsi u staru plastičnu zavesu za protiv muva. Sa ulice je čula komšinicu kako govori:

-…to vam je ta kuća, ako nju tražite, ta mala, to vam je taj broj. A jeste vi kod Dušice došli, jel nju tražite?

Još jedan zapleteni pramen je spreči da požuri ka prolazu, uhvati ga i istrže iz kandži zavese a prirodnim refleksom izazvana psovka se na vrhu njenog jezika pretvori u neartikulisano mrmljanje iz koje su štrčale reči „šišati“ i „smeće“.

Na ulici je pored komšinice, niske starije žene sa maramom na glavi iz koje je virio samo kukast nos, je stajao muškarac osrednjih godina, osrednje visine, osrednje trbuškast, koga je iz potpune osrednjosti izdvajala samo drečavo žuta majica koja je odvraćala pažnju od njegovih prljavih maskirnih pantalona, maskirne jakne koju je držao u ruci, pa čak i od neuredne smeđe kose. Zabrinutost na njegovom, suncem opaljenom, licu zameni srdačan jedva primetan osmeh upotpunjen parom toplih smeđih očiju.

-Luka? Jeste li vi Luka?

upita Milana boreći se sa rezom na staroj drvenoj kapiji.

-Da, ja sam…

odgovori on

-zvao.

i dodade, nesiguran u sebe i to što govori.

-Evo, to je to. Kako vam se čini?

napokon otvorivši kapiju.

-Dušice, jel ti to prodaješ kuću? Znaš da ne možeš dok se sud ne završi.

Dobaci komšinica hitajući prema kapiji,

-Dobar dan teka Maro.

,koja joj se ispred nosa zatvori. Ne baš ispred nosa jer je kapija bila visoka jedva nešto preko metar, ali tetka Mara shvati poruku i demonatrtivno odkoraka kroz svoju kapiju pa pored visoke živice do mesta ispod čardaklije gde je mislila da je niko ne vidi, a odatle ona može da snimi celo Dušicino dvorište, i celu uličicu ako se malo propne na prste.

-Izvinite, tetka Mara je divna žena, samo, nekad, malo više… brine za druge.

-Radoznala.

Hodao je po malom dvorištu kao kroz san, zagledao kuću, višnje, jadno cveće, ogroman memljiv zid, udisao taj zadah vlage i ništa.

-Koliko dugo ovaj zid stoju ovde?

-Pa baš dugo, morao je biti tu kad ste vi bili. Mislim ako ste bili.

-Čini mi se da bih ovako nešto upamtio. Izvinite, ne mislim ništa loše.

-Ma ne izvinjavajte se, znamo mi gde živimo. Oni bi trebali da se izvinjavaju što su ga uopšte ozidali. A i samo izvinjenje nebi promenilo stvar. Ni ne znaju oni kako je tu kod nas, nisu dolazili deset i više godina. A i da jesu, baš ih briga, oni su ponosni na svoj zid. Mislim, fini su oni ljudi, nemojte me pogrešno razumeti, i kulturni, u inostranstvu žive, samo taj zid…

-Bar vam višnje lepo rađaju.

-Da, samo su jako kisele. Hoćete li da uđete unutra?

Učini joj se da je to možda bilo previše napadno pa dodade

-Ili da odemo do čika Milisava?

-Ako vam nije problem prvo bih malo pogledao unutra. Stvarno ne znam ni šta da očekujem.

Stidljivo je koračao pa maloj dnevnoj sobi i trudio se da zagledanje kroz vrata drugih sobičaka ne izgleda vulgarno dok ga je ona stojeći pored stola na sredini pratila i upijala pogledom.

-Kažem vam, samo sam se probudio na senjaku na tom salašu i ništa nisam znao osim imena Luka Mitrović i broja telefona: trista sedamnaest devet sedam dva. Mislim, znao sam sve ostalo osim ko sam…, i gde sam i koji je datum, ustvari…, to je jako teško za objasniti.

-Razumem. Kako vam je gazda salaša dozvolio da ostanete, s obzirom da ne znate ko ste?

-Zanimljivo, on to ni ne zna. Sišao sam sa senjaka i sreo njega pred štalom, nisam znao šta da kažem a on me je samo odmerio od glave do pete i pitao:-Jes’ ti Rumun? Ja sam samo klimnuo glavom. –Oš da radiš, jedna črvena na dan, jel znaš na njivu? Ja sam opet samo klimnuo glavom, nisam imao pojma dali znam „na njivu“ niti koliko je „jedna črvena“, mada koliko su mi naplatili autobusku kartu i ovu majicu, i to ova je bila najjeftinija, valjda zato što je ovako uvredljivo žuta, mislim da me je iskorištavao.

Blago se nasmeši dok je rukom prelazio preko majice.

-I još mi je rekao da ako samo pomislim nešto da ukradem noge će mi polomiti.

-Ljudi danas teško veruju drugim ljudima.

-Da. Vi niste takvi, vi mi verujete, a ne znate ni ko sam. Ni ja ne znam ko sam.

Ona sakri pogled da on ne vidi da je pocrvenela.

Osvrnu se još jednom oko sebe. Nije bilo potrebe da se kaže da mu tu baš ništa ne izgleda poznato.

-Od juče nešto razmišljam i sve mi se više čini da ja ustvari nisam taj Luka Mitrović, ne znam zašto.

Milana iznenada sva sinu od brilijantne ideje.

-A jeste li gledali na fejsbuku!

-Gde?

-To vam je genijalna stvar, sad ću vam pokazati.

U par koraka je prešla preko sobe i uzela veliku crnu tašnu sa kredenca, rondala je po njoj tražeći mobilni.

-Ne mogu da verujem da se nisam toga odmah setila, džaba sam dala tolike novce i nikad se ne setim da ga koristim kad mi treba nego sve tako za bezveze.

Izvadi napokon mobilni u roza futroli položi ga na sto sede na pola stolice i poče da tipka po njemu.

-Pa ima vas nekoliko…, ovaj je malđi…,ovaj je negde u Nemačkoj…,ovo niste vi…, ovo…ne…

Dok je listala prstom preko displeja on se nagnulo preko nje da bi bolje video potencijalnog sebe. Osećala je njegov dah na kosi, toplinu njegovog tela, toplinu njegove duše, osećala je zadovoljstvo i bila je srećna.

-Baš mi je žao, baš sam se nadala da će ovo da uspe.

-Ma nemojte, molim vas, da mi se izvinjavate. Hvala vam što ste uopšte pokušali. Mislim da je vreme da odem na policiju.

Otvorila je usta na trenutak htedući da predloži čika Milisava još jednom ali se seti koliko bi to bilo besmisleno pa samo pognu glavu bez reči. Počinjala je da shvata da će on uskoro otići i da ga nikad više neće videti. Grlo joj se sušilo i stezalo. Imala je osećaj da joj samoća stoji u ćošku sobe iza leđa u obliku nekog crnog čudovišta i čeka da on izađe pa da je proguta.

-A jeste li možda pokušali drugi pozivni broj?

Glas joj je bio tih i monoton. Znala je da će on u svakom slučaju otići da je njena sudbina u čeljustima čudovišta iz ćoška.

-Pa ne! Ne mogu da verujem, toliko sam razmišljao o budalaštinama ko bih mogao da budem, čiji agent, ili dvostruki agent, privatni detektiv, da sam potpuno zaboravio na osnovne stvari kao što je drugi pozivni broj.

Postide se što je tako otkrio svoje detinjasto razmišljanje pa tiše dodade:

-Sad bar znam da ovako glup sigurno nisam neki tajni agent ili slično.

Dušica je već zgrabila mobilni i utipkala broj. Ponovo se uzbudivši mu je pružila telefon.

-Evo ga zvoni, to vam je susedni pozivni, njihova zona počinje tu desetak kilometara odavde.

-Molim?

Otresit ženski glas zagrme iz telefona.

-Dobar dan, ja se izvinjavam što vas ometam, nisam baš siguran jesam li dobio pravi broj

-Milane?!? Jesi li to ti? Halo, Milane?

Svet oko njega se zaustavio kao da je udaro u zid. Nije imao pojma šta je očekivao i pomisli da bi se isto tako iznenadio ma šta da se desilo.

-Milane, halo!

-…nisam siguran…

-Šta bre nisi siguran?

-Nisam siguran da sam…

-Gde si bre ti čoveče, šta se dešava? Znaš li od kad te tražimo, i policija i svi?

-Pa ne baš.

-Još od prošle subote, neko te je skrljao sa Apenca gore na magistrali, bio si u nesvesti kad su te našli. Mislili su da si neki klošar pijanica. Verovatno su ti se pivske flaše u rancu razbile kad si pao pa si bazdio na pivo. Kol’ko puta sam ti govorila da uzmeš limenke, il’ krmaču k’o svi pecaroši. Možeš misliti, nije isto pivo! Jednom mesečno na pecanju popije dva piva i post’o stručnjak. Još to tvoje maskirno odelo, i meni dođe da te ne pustim u kuću kad te vidim u tome. Posle si im pobegao iz ambulantnih kola, oni, kao, stali da zavire pod haubu, kao motor im se pregrejao, a ti, kao, šmugnuo na zadnja vrata kad si došao sebi. Verovatno su bili svratili na pivo, znaš kakvi su ovi kauboji kod nas u hitnoj. Posle policiji bilo sumnjivo zašto si pobegao pa proverili Apenca i našli da je tvoj. Tek u nedelju zvali, svisla sam od brige. I Ljuba zvao deset puta.

-Izgubio sam pamćenje.

-Zašto se nisi javio u policiju?

-Ne znam, činilo mi se da ne treba.

-Šta je, da se nisi ufuravao da si neki tajni agent k’o Born ili nešto slično? Kako ti meine nerviraš sa tim tvojim detinjastim knjigama, to je za klince petnest šesnest godina da se pale na Džejms Bonda a ne mator čovek.

-Ma nije to, samo nisam imao nikakvih dokumenata kod sebe.

-To je isto tvoja fiks ideja da ne nosiš novčanik: kad te uhvate da pecaš bez dozvole ne mogu da ti naplate kaznu. Nisu ti oni krivi što ti nikad ništa ne upecaš pa ti se, kao, ne isplati da plaćaš dozvolu. A gde si ti uopšte?

Dušica ga je sve vreme širom otvorenih i usta i očiju posmatrala. Nije disala od uzbuđenja.

-A ko je Luka Mitrović?

-Kakav Luka?… Misliš Ljuba, Ljuba Mitrović, Željkin muž. Ljuba portir što radi na luci, i pušta te, subotom kad nema nikog, da pecaš tamo. Nije ni čudo da nikad ništa ne upecaš, koja riba još može da živi u onoj prljavštini. K’o da ja ne znam da si ti to pecanje smislio samo da mi se izvučeš iz kuće.

-Dobro, da, nabijamo gospođici račun za telefon.

-Opa, gospođici?

-Da, gospođica mi je pomagala da…

-Ma daa, nisam ni mislila da neko bez suknje može tebi biti u pomoć.

Ćutao je, nije bio potpuno siguran da je srećan što je našao sebe.

-Šta si se sad umulijo?

-Ma hteo sam još nešto da pitam pa mi je malo neprijatno.

-Šta?

-A… ko…, ko si ti?

-Ma daj zajebavaš me?!? Ti se mene stvarno ne sećaš, ne znaš ko sam?!?

-Tvoj glas mi postaje poznat.

-Pa naravno da ti postaje poznat pričam ti već dvajest minuta. Ma zajebavaš me?!? Ja sam ti žena Milane, tvoja ljubljena žena Jelena! Daj mi adresu gde se nalaziš da dođem po tebe. Pa da te vodim u ludnicu.

Centrifuga emcija mu je vrtela u glavi punom brzinom. Zblanuto je gledao u roza-crnu spravu na svom dlanu i posle par sekundi je pružio Dušici. Ona ga polako uze i nastavi isto tako izgubljeno da ga gleda. Milan seže rukom u džep i izvuče jednu „črvenu“ i još nešto sitno.

-Molim vas da vam platim za telefon.

-Ma dajte molim vas, nema potrebe, bitno da ste vi našli svoje, ja i tako imam gomilu nekih besplatnih razgovora koje su mi uvalili kad sam telefon kupila a nikad ih ne iskoristim. Nemam baš puno skim da razgovaram.

-Kako nemate, vi ste tako divni, ljubazni morate imati gomilu prijatelja.

-Ma dajte, pogledajte me samo, niko se samnom ne druži. Jedini sa kojima ja razgovaram nemaju telefone, to su mi pacijenti, ja sam veterinar.

-Nemojte tako…

Hteo je još nešto da doda, da je uteši, da joj kaže da je lepa, da bi joj on rado bio prijatelj ali je roza-crni telefon isijavao neku tenziju koja ih je oboje držala u mestu.

On joj na jednom pruži ruku.

-Ja sam Milan inače, nisam Luka, drago mi je.

Ona malo živnu, osmehnu se i uze pruženu ruku.

-O, pa mi smo imenjaci, ja sam Milana, drago mi je.

-Kako, čini mi se da komšinica reče da se zovete Dušica?

-Ma ne, Milana, samo me svi zovu Dušica. Moja baka je za mene stalno govorila „dobra moja dušica“, valjda je pokušavala da me smanji, pa su, prvo iz zezanja, svi počeli da me zovu Dušica.

Kad neprijatnost situacije prevaziđe prijatnost dodira oni razdvojiše ruke i pognuše glave.

-Hoćete da probate slatko ili sok od višanja, malo su kisele pa ja stavim dosta šećera?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s