Očaj

Sve što je iz oglasa bilo tačno je „odmah useljivo“, mada bi se o onome „useljivo“ dalo raspravljati. Prvobitnu namenu te prostorije nije bilo moguće ni predpostaviti. Sad, sa vrlo jadno ozidanim kupatilom metar sa metar i na isti zid naslonjenom sudoperom koja je glumila kuhinju, je bila „samačka garsonjera“.

Sedeo je na starom metalnom krevetu. Žućkasta, otrcana posteljina, pogužvana na mestu gde je sedeo, je pokrivala dobar deo starog dušeka. Ostatak je pokazivao fleke svih nijansi smeđe. Ništa od toga mu nije bilo važno. Ništa od toga nije ni primećivao. Da nije našao to, bio bi ispod mosta, ili negde u šumi, samo da se skloni od ljudi. Kući nije mogao da se vrati. Za zadnje tri nedelje je sto puta sebi obećao da više neće kročiti u tu kuću, svoju kuću, ali je bio već tri puta. Dva puta sa policijom i treći sa prodavcom nekretnina da mu potpiše ovlaštenje da kuću što pre prodaju. I to su bila mučenja, sve ga je tamo podsećalo na nju, na to što se dogodilo.

Nije toga bio svestan, ali za te tri nedelje nije nikako spavao i nije progovorio ni reč. Jeo je automatski, kad stave hranu ispred njega, i to po dva tri zalogaja. Bol koji je osećao je bio beskonačan, nepojmljiv, kao da u sebi ima kombajn za žito koji mu svojim zubcima kida komade utrobe, para ga inutra, i te rane natapa svom gorčinom ovoga sveta. Praznina u njemu je gorela, topila se kao u kiselini, a njegov mozak je radio tek toliko da nije prestao da diše.

Na podu pored njegovog desnog stopala se je pojavio svetlostni trougao. Sunčev zrak koji ga je pravio je našao prolaz kroz muzgav prozor pa pored zavese i na putu do poda pravio podijum za čestice prašine koje su u njemu lagano plesale.

Neko pokuca na vrata, tri tiha udarca i onda pauza. Pa još tri, malo glasnija. Još jednom. Nema smisla otvarati, zna da nije ona, nikad više neće biti ona. Svi drugi su nevažni. Jedan jači, mekan, udarac.

Svetlosni trougao je blago promenio oblik i premestio se između njegovih stopala. On polako ustade, odkoraka do kuhinje, uze čašu sa vodom, prosu vodu i nju nasu dva do tri santimera braon-crvenkaste tečnosti iz skoro prazne flaše koja je stajala na sudoperi. Flašu, na kojoj je proizvođač, vrlo smelo, napisao „finest scotch whiskey“, mu je sestra prošvercovala, misleći da svi probleme rašavaju na njen način. Pogledao je u čašu odozgo i prosuo u sudoperu. Svojoj agoniji nije mogao da doda alkohol. Vide sebe u ogledalu koje je visilo crvenom vunicom vezano za mali bojler iznad sudopere. Na kablu bojlera, koji naravno nije radio, visio je siv peškir. Vratio se i seo na krevet.

U retkim trenutcima prisebnosti je više puta pokušavao da u svom sećanju nađe neku njenu sliku, ali su sve bile nestale. Imao je događaje i situacije ali je ona uvek bila bledo modra, zatvorenih očiju, gola, prekrivena belim čaršafom, sa tamnim, skoro crnim, modricama na vratu. Onakava kakvu je zadnji put video, u mrtvačnici. Sećao je se na plaži u ligištulu, na ljuljaški u bašti iza kuće, u bračnom krevetu, ali je ona uvek bledo modra, slepljene kose, do grudi pokrivena belim čaršafom, sa tamnim modricama na vratu.

Otkucaji njegovog srca su pratili ritam kapanja vode u sudoperi. Četiri otkucaja pa jedna kap, dopunjeno zujanem muva koje su se okupile oko ostataka hrane. Jedna od njih, kada je zadovoljila glad i potpuno proučila sadržaj pogužvanog mesarskog papira na starom, drvenom stolu koji je sa dve oguljene stolice, zauzimao centralno mesto u „samačkoj garsonjeri“, reši da malo bolje prouči i svog domaćina. Sleti mu na čelo, nekoliko puta radoznalo prošeta levo desno, zatim se u par naleta spusti do nosa i zadovoljno protrlja zadnje noge jednu od drugu. Kratkim letom preskoči brkove i zaustavi se na usnama.

Svetlosni trougao je odavno nestao, tama u sobi je dobila na intenzitetu. Prozor je u boji neona pokazao vitaž senki drveća i prljavštine zavese. Odjednom sobu ispuni zvuk zavijajuće sirene, plavo svetlo baci par osjaja na plafon kao munja i nestade. U njemu zvuk nastavi da raste, da bude sve viši i jednakomerniji dok se ne pretvori u neku mikrofoniju u njegovoj glavi koja ga kao giljotina preseca na pola celom visinom. U glavi mu se vratiše slike, nje na kuhinjskom podu, plavih trepćućih svetala, sirena, glasova policajaca, i onda eksplozija svesti. Nije znao koliko dugo je glavu pritiskao na kolena da bi ublažio bol koji je prouzrokovala ta mikrofonija. Kada se vratio u stvarnost oko njega je bila mukla tišina, čak su i muve zaspale. On samo obori glavu i nastavi da gleda svoja stopala.

Nije više mogao ni slike dece da nađe u glavi. Pre je često maštao o deci, svojoj deci. Devojčica tamne kose u nebo plavoj haljinici. Mama, na koju jako liči, joj plete kike. Ona mu se smeje, nema gornje prednje zube, slika koju je negde video. Ili dečak od pet-šest godina, svetle kose, sa loknama do ramena, koga uči da pušta zmaja. Jedan stariji, tamnije kratko podšišane kose, sa rupicom na bradi i maminim očima, uči ga da vezuje udice. Teši ga dok ovaj, sa krvavim kolenom, rida pored srušenog bicikla. Oni su mu davali nadu, snagu za napred. Sad ga svaka misao na decu odmah asocira na abortus. U glavi mu se javi slika ginekološke stolice koju je jednom delimično video kroz odškrinuta vrata. Nije imao pojma kako se i gde izvodi abortus ali je u glavi imao samo sliku te stolice. I bubregastu metalnu posudu, punu krvi koja se preliva. Pun hodnik je krvi koja se zgušnjava, lepi mu se za obuću, jedva korača. Krv mu je već do prepona i više ne može da se pomeri. Hvata mu i ruke, steže ga, sad je već do vrata. Na crvenoj površini vidi sićušne otiske bebskih stopala. Čini mu se da čuje nešto iz sebe ali ne može da se okrene. Vrisak, dug, bolan. Poslednji vrisak njegovog nerođenog deteta.

Trgne se. Ne može više da podnese te slike koje mu umor projektuje na unutrašnjost očnih kapaka. Ne želi više te ispade iz stvarnosti i pogled čvrsto fiksira na svoja stopala.

Jutarnje sunce na zidu iza njega slika pokretne murale. Samo njegova senka stoji na mestu. Neko opet kuca na vrata. Sad su četiri udaraca, snažnija, sa većom pauzom između. Još jednom. Neki glas iza vrata romori. Tišina. Svetlosni trougao se vratio. Vrata se odključavaju i unutra ulazi njegova sestra. Krupna, gruba žena od pedeset i nešto, iritantna do granice podnošljivosti. Neprestano nešto govori svojim dubokim, skoro muškim, glasom. Za njom uđe krupan, proćelav muškarac u jeftinom odelu, sa izgužvanom kravatom na cvetove pastelnih boja, sav znojav i crven u licu. Spušta na sto braon akt-tašnu od veštačke kože i govori uporedo sa sestrom. Njihovi glasovi sa zvucima jutra se pretvaraju u kašu koja puni uši. On više ne razume ljudski govor. Sestra ga grubo cima dok mu navlači košulju ne prestajući da brunda.

Tihi žamor koji je ispunjavao sudnicu se pretvori u mikrofoniju koja mu je svrdlala lobanju. Žmurio je pognute glave, pokušavajući da rukama pokrije uši. Nije bio svestan da to dolazi iznutra. Buku prekide jedan oštar ton. On razabra reči „neka optuženi ustane“. Otvori oči, ruke spusti na sto ispred sebe i polako ustade.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s