Golf

Svetlost polu mrtve neonske sijalice ulične rasvete je padalo kao zvono na crveno-crnog Smarta parkiranom direktno ispod čineći, pri tom, nejasnu, sliku žene glavom naslonjenom na volan i rukama opuštenim između nogu. Slučajni prolaznik, ako bi se bolje zagledao kroz svetlosnu zavesu, bi mogao steći pogrešan utisak.

-(da li je stvarno moguće da mi se nešto ovakvo dogodi, da to sebi dozvolim. Dali je moguće da se to IKOM dogodi, to su stvari iz filmova, toga nema u stvanom životu, takve stvari ljudi izmisle jer nemaju stvarni život, kako ja, kraljica monotonije, upadnem u takvo sranje).

Podigne glavu, upali svetlo i pogleda se u retrovizoru. Na čelu joj je volan ostavio crveni otisak. Šminku je malo popravila još u kupatilu gde je svetlo jače, sad više ne vidi ima li kakvih propusta, ali frizura je potpuno izgubila formu. Namenjena je da stoji do kraja radnog vremena i možda još sat-dva, ali ne i do ovako kasno.

-(Sad još treba da smišljam laži, izgovore, ja, koja u životu nisam slagala. Ajd to kad izmislim neku pričicu, šta se kao dogodilo na poslu ili kad sam se vraćala, to je čisto da ne bi svaki dan bilo da nije bilo ništa, ali ne ovako nešto. Ili da mu sve kažem, odmah. A šta da mu kažem? Ne znam ni sebi šta da kažem.)

Okrenu retrovizor na stranu da je ne gledaju njene sopstvene oči. Sudari se još jednom sa svojim osuđujućim pogledom, ovog puta u šoferšajbi, samo obris očiju, nejasan, ciničan, i nekako iskričav. Ugasi svetlo i obris nestade.

-(Uopšte mi nije jasno ni kako se sve odigralo, kako smo uopšte došli do toga. TOGA, pazi molim te, nisi se otimala kad je trebalo uraditi a sad se otimaš i da imenuješ. Al’ stvarno, kako se od kurtoaznog tešenja kolege na kafe pauzi, i to tešenja zato što ga je žena ostavila, završi u njegovom, pardon, njihovom krevetu? Da ja sa svoje 43 godine počnem, da…, da se ŠVALERAM! Ne znam više ni jel se to još uvek tako kaže. Jesam li ja to stvarno htela, da mi nije stavio nešto u kafu, da nije bacio neke čini na mene, gluposti su, al’ mora postojati neko objašnjenje. Nije ni lep, uši su mu klempave, pogotovo levo, pa onaj njegov nos onako ogroman i grbav, one šarene oči, ja uopšte ne volim takve oči. I ruke su mu grube, valjda od tog njegovog planinarenja. Mora biti neka magija, kako bi drugačije znao sve šta mi se sviđa, to ni ja nisam znala da mi se sviđa, nisam znala ni da se to radi. Čovek kao da ima plan mog tela, detaljan plan sa uputstvom kad koju tačku dodirnuti i kako, i čim. Svih tih erogenih zona koje mi je našao nema ni u onim ženskim časopisima na koje sam pretplaćena. Nikad nisam čula, ni pročitala, da to može da bude tako. Evo još sva treperim, osećam da mi svaka tačka na telu gde me je dodirnuo još gori. Iskuliraj se ženska, muž te gore čeka.)

Otljuča vrata stana, izvadi ključ, uhvati se za bravu, zažmuri, udahnu doboko…

-(dobro, vreme je za predstavu)

… i uđe.

-Ćao.

Zatim uzdah, kao neko na ivici snage, tašnu grubo spušta na visoku stolicu ispred kuhinjskog pulta i na drugu seda oborenih ramena.

-O, stigla si. Ćao.

Poljubac, blag, brz, više rukovanje usnama.

-Nisam znao kad ćeš doći pa sam napravio večeru, lazanje, nisu baš najbolje.

Sleže ramenima i podiže donju usnu da se izvini što je unakazio njeno omiljeno jelo, kolko go da se trudi ne uspeju mu nikad.

-(žena mu u po noći dođe ko zna odakle a on sprema lazanje, sav sretan, niti sumnje, niti ljubomore)

-Deca su samo malo jela i otišla na spavanje, verovatno imaju neke grickalice u sobi. Hoćeš da probaš?

-(najbolje da odmah počnem dok me nije odvukao u njegovu priču) Ma cikus smo imali na poslu, došli su da nam kažu da će veovatno nekog morati da otpuste iz našeg odeljenja, i onda smo nas tri ostale duže, kao da će ona koja prva ode odmah dobiti otkaz, čista glupost. I sve kao imamo nešto da završimo i nijedna neće prva da kaže šta je u pitanju.

-Čak ni tvoja “kolega“?

-Ne, „kolega“ je otišla kući u tri, ona je tu dvadeset godina, ne boji se za svoje mesto, a i najbolja je od svih nas. Bile smo Keti, ja i ova nova što su je prebacili iz računovodstva, ne znaš je. Posle kad smo ukapirale kakve smo koze, smo otišle skupa na piće.

-Išla si sa Keti na piće!? Kako ti izdržiš s njom, mene ta žena iritira, onaj njen piskavi glas, priča kao navijena, nikad ne znaš niti o čemu niti o kome, tako je napadna, nesnosna.

-(hvala Keti, ti si savršen alibi, kupiću ti čokoladu sutra), ti si jedini koji pokušava da shvati o čemu ona govori, zato te toliko i nervira. Samo se iključiš i čekaš da završi. Ili da neko drugi naiđe i samo šmugneš.

-Gde da šmugnem, na novogodišnjoj zabavi kod vas u firmi mi je četrdeset minuta pričala o svojoj sestri koju ni ne poznajem, svi ostali su bili barem pet metara od nas, uključujući i tebe…

-(baš tebe briga za mene, da samo malo bolje obratiš pažnju video bi da sva treperim, da mi nije dobro, da mi je ludački odlično, da mi je taj čovek u tih par sati pokazao više života nego ti za dvadeset godina braka, dvadeset godina ustaljenosti, praktičnosti, ekonomičnosti, dvadeset godina uvek sve pod konac, sve na vreme, sve isplanirano, sve zato što je tako najbolje, sve savršeno. I još kad mi ekipa sa faksa počne zavideti kako sam našla savršenog muža, lepog, zgodnog, ljubaznog, osećajnog, kad me ti takav počneš ohrabrivati za sve, uvek me podržavaš, uvek razumeš, uvek tu kad treba, TO DOSADI, RAZUMEŠ, TO NIKO NE MOŽE DA PODNESE! Ne mogu više da podnesem to mirno more, trebaju mi neki talasi. Ako je tako i u raju sve savršeno i dosadno moram pod hitno da napravim neki veći greh, samo da se spasem od te mirnoće. Da, kao da ovo od večeras nije dovoljno, čak se ni ne kajem. Ne možes ceo život da se voziš polako i sigurno, k’o u Golfu, kao što je stric govorio: -Džaba vama sve te vaše sportske limuzine i paklene mašine, ja sa mojim Golfom isto stignem k’o i vi, samo polako i sigurno, i jeftinije. Al’ gde je tu život ako se stalno voziš Golfom? A i stic je samo nama prodavao tu glupost, on se je oženio u trideset i šestoj i kao smirijo, a pre je i on vozio nekog sportskog Forda, Capri ili tako nešto. I sada, sigurna sam, da kad bi strina umrla prva on odmah sve rasprodao, kupio motor ili brod i otišao na put oko sveta. Samo meni muž za rođendan, i godišnjicu braka, jer je „baš super“ da se venčamo za moj rođendan, i to dok smo još bili na faksu jer smo savršem par, pa da svake godine, umesto dva mala dobijem jedan veliki poklon, kupi Smarta, jer je „baš sladak“, i ekonomičan, i može da stane na ono pola parkinga kod stuba za rasvetu, i uvek ću imati svoje mesto za parkiranje, jer je neki idiot stavio stub za rasvetu na sred parkirnog mesta a moj savršeni muž to savršeno iskoristi. I kako uopšte neko tako frajerski lep, kao James Dean što bi rekla mama, može da bude tako nefrajerski, bez imalo grubosti, žustrine, šta ti vrede mišići kad su ti ruke mekane i nežne kao svila, šta bi ti falilo da mene malo stegneš s njima, nisam od stakla. A i kakav se to muškarac stalno izvinjava i zahvaljuje, i stalno koristi „baš super“ i „baš sladak“? Majke mi, ako se za koju godinu uspostavi da je gej ubiću i sebe i njega, i to tim redosledom.)

-Jel te čekalo tvoje specijalno parking mesto?

-(evo ga, počinje) naravno.

-I još je stalno osvetljen, niko ga neće dirati noću.Toliko ti zavidim, ja sam se vozao tri kruga po naselju dok nisam našao parking, rekao sam sebi, dogodine, čim deca polože, prodajem ovu grdosiju i kupujem i ja sebi jednog Smartića.

-(Daj molim te, kupi neki sportski auto, ili džip) nemaju dva parkinga sa banderom.

-Da, vidiš.

-(JES, kako volim kad mu nadjem rupu u planu).

-Ni ti ne možeš da ih jedeš, izvini, baš sam hteo da te obradujem al’ uvek negde pogrešim, zašto nemamo neki recept za lazanje?

-Ma ne, nije to, samo nisam gladna, jele smo neke grickalice uz pivo.

-Ti si pila pivo?

-(samo to je imao u frižideru) Ma da, nije mi izgladalo kao da imaju neko prihvatljivo vino pa smo…

-Večeras bi mogla dva puta da opereš zube, znaš kakv je zadah od piva.

-(znam, još ga osećam) Još sam i dve cigarete popušila (bez tog nikotina bi još bila u ekstazi).

-Dve cigarete!?! Pa to su ti prve posle diplomskog.

-Da (al’ ne i zadnje).

-Onda tri pranja zuba večeras. Ja se tu zezam a tebe je ovo baš potreslo, zar ne?

-(O da, baš-baš me je protresao, muški), nešto mi je toliko dosadio ovaj posao da mi neće ni biti žao ako me otpuste (tako, malo da prebacimo loptu na drugu strau, ovo mi laganje baš dobro ide, samo od sebe).

-Naravno, uvek možeš naći sebi drugi posao, sposobna si, vredna, lepa…

-(Ako kažeš i mlada gađaću te ovom lazanjom)

-…u najboljim godinama…

-(u najboljim za šta? Za starenje u miru. Koje su godine najbolje da me on opet uzme onim onim svojim velikim rukama, da mi svojim grubim koščatim prstima po koži seje užitke, da me žigoše svojim vrelim ustima svuda po telu, da me naglo okrene i postavi tamo gde on hoće ne da me pita dali mi je udobno, dali mi se sviđa, da li ovo, da li ono. Dušu bi prodala đavolu sad da znam dali sam se ja stvarno zaljubila u njega ili je to samo trenutna stast, da postoji neka aplikacija za mobilni da mi to kaže…)

Iz tašne izvadi veliki beli smartphone otključa ga i pogleda u ekran

-(…verovatno i postoji, bolje da ne gledam, nisam spremna za istinu).

-Koliko je to već sati, deluje mi da je kasno?

-(A ne, još nije kasno, za mene ne, ja tek sad počinjem da živim) pola jedan. Idem da se istuširam.

-Važi, ja ću staviti sudove u mašinu pa dolazim.

-(da, to je baš mačo)

Čajna kuhinja je bila sve drugo više nego to, prvo niko skoro nije tu pijo čaj a drugo nije bila kuhinja godinama. Kad su renovirali prostorije izbacili su kuhinju i postavili četiri automata, jedan za sokove, jedan za čokoladice i grickalice i dva za kafu. Ona i „kolega“ su iz čiste zajebancije prošle godine počele svima govoriti da je kafa iz levog aparata mnogo bolja nego iz desnog dok skoro svi nisu počeli koristiti samo levi. Par meseci kasnije je stvarno bilo tako jer su se sastojci u desnom potpuno ubajatili. Momku koji održava aparate to nikako nije bilo jasno a niko se nije više ni sećao, osim njih dve, kako je ta diskriminacija počela. Toga jutra čajnu kuhinju, na vratima je još stajao stari naziv, je ispunjavala Keti, uglavnom svojim ogromnim telom, ostalo svojom pričom bez glave i repa, tako da je ona stajala sabijena u uglu. Možda bi i mogao još neko da se ugura ali su svi čekali da Keti ode. Ona je tu samo zato sto nije mogla da čeka, nije mogla da rizikuje da se mimoiđu. Keti je prepričavala sinoćnu epizodu neke serije koju niko osim nje ne gleda, ili je pričala o svojoj sestri. To su bile dve njene glavne teme, samo niko nikad nije znao koja je trenutno na repertoaru, i nikog nije ni zanimalo, sama boja njenog glasa je bila previše naporna tako da niko nije ni probao da sluša sadržinu.

-(Jao Keti, dal bar ti znaš o čemu pričaš? I ta fora sa nadimkom Keti, „tako me zovu od milja“, kot tebe zove od milja, ko tebe uopšte i zove. Ovo što sam ovde s tobom ti je dovoljna čast, nema ništa od čokolade, poješću je ja sama. A možda je i podelim sa nekim. To što te uopšte trpim je samo zato što imam neodoljiv osećaj da će se svakog trenutka pojaviti. Znam da hoće.)

Tog trenutka se na ivici vrata pojaviše četiri duga koščata prsta, jedno klempavo uvo i jedno šareno oko.

-(ZNALA SAM, ZNALA SAM!! Vidiš da tu već postoji konekcija među nama, neće mu ona njegova ženica više ni pasti na pamet. Šta je on uopšte video na njoj, građena je kao trinaestogodišnji dečak. Nije nešto ni prijatna, ni druželjubiva. Ono kad sam je upoznala, kad ga je dovezla na posao sa planinarenja, kako je to romantično za godišnjicu otići na planinarenje, je jedva dve reči promrljala. Doduše, noć su proveli u kolima zaglavljeni u šumi, al’ opet. Ja ne bih imala ništa protiv da sa njim provedem noć u šumi)

Trudila sa da izraz njenog lica ostane ne promenjen. Jedan prst se podiže, oko namignu i za trenutak nestade. Zatim se pojavi celo lice kojim je dominirao nos.

-Dobro jutro dame, kako ste? Keti, tebe traže gore kod…, u računovodstvu.

-Gde gore u računovodstvu, računovodstvo je na našem spratu?

-Ne znam, nisam dobro razumeo, samo znam da tebe traže.

-Ništa ne mogu bez mene, idem da vidim šta hoće pa ću se vratiti da ti ispričam do kraja.

-(ŠTA!!! Tvoja priča ima kraj, ne mogu da verujem!)

Kad ostadoše sami on stavi ruke u džepove pantalona i povi glavu na dole.

-U vezi sa onim sinoć… ne bih da… nisam…

-(ovo ne obećava)

Skupi hrabrost, udahnu i poče:

-Ne želim da me pogrešno shvatiš, ali ja još volim svoju ženu, mislim ne još, nego je volim, nisam ni prestajao, i hoću da probam da se pomirimo.

-(zar sam bila toliko loša da odmah hoće da se vrati ženi!?!)

-Ma ne, potpuno te razumem,(i tu se krug zatvara, juče je počelo tu u čajnoj kuhinji i danas se tu i završava, kod kafe aparata. Znam da sve u životu ide u krug ali nisam očekivala da se krug zatvori za manje od dvadeset sati. Ženska iskuliraj se, ako te provali stvarno ćeš morati tražiti drugi posao), ono sinoć je bio samo trenutak slabosti, bio si raztresen, povređen (a šta je meni bilo?), kad je čovek povređen pristaje na bilo koga da mu liže rane.

-Ne vidim tebe kao bilo koga, puno si mi pomogla

-(da, pomogla, da shvatiš koliko ti je žena dobra)

-Pa kolege smo, godinama, prijatelji, to bi svako za svakog tu uradio, mislim ne TO, nego, to, što je trebalo da bude, prijateljska ruka, rame za plakanje. U ostalom, ja imam muža, i dvoje dece koje volim. Mislim, i muža volim, naravno. Ono je bilo samo…(najbolji sex u mom životu, i verovatno ikad) mali ispad iz koloseka.

-Da…greška.

-(Ne, bilo je bez greške)

-Ja ću za neko vreme dolaziti po kafu ranije, dok je Keti tu, ne bih da ti bude neprijatno, mislim nama, oboma.

-To je prevelika žrtva, svako jutro na kafu sa Keti? Ne, nema potrebe za…

-Nije mi problem, ja se potpuno isključim. A i ti treba da se koncentrišeš kako da opet osvojiš svoju ženu, ne trebam ti ja da te podsećam na sopstvene greške.

-Da, hvala. Ako mogu ja da nešto učinim za tebe?

-(da naučiš mog muža to što si meni sinoć pokazao)

Blagi smešak, samo sekundu-dve, i bljesak u očima pre nego je spustila glavu je bio njen odgovor.

On nestade u ženskom žamoru koji ispuni prostoriju uz zujanje kafe-aparata, zveckanje sitnog novca i ključeva.

-(i to je to znači, ništa završetak ko u bajci, samo izgovor i gotovo. Jednostavno mi je suđeno da mi ceo život teče polako i ekonomično, bez uzbuđenja, u savršenom braku, sa mojim savršenim mužem, savršeno dosadno).

-Ej kolega, ti si tu, ja te tražim da pijemo kafu. Šta ima, nešto si mi zamišljena?

-Ma ništa, nešto sam sam se setila stričevog Golfa, (dobro, nije kao sričev, ono je bila dvojka, on je lep, zgodan, više je kao petica-šestica, koji je već onaj što smo ga videli na sajmu prošli mesec, onako baš lepo izgleda, i udoban je. Samo kad bi bio malo sportskiji, ili terenskiji, avanturističan. Moraću da mu predložim neku avanturu, neki rafting ili letenje balonom, on inače sve prihvata. Ili da mu pokažem nešto od onog što sam sinoć naučila, ako nešto posumnja rećiću da je to nešto iz onih ženskih časopisa, da me nije džaba na njih pretplatio, on nikad ne sumnja, šta fali da se malo zabavimo, on uvek samo hoće da meni ugodi, možda zato nikad ništa i ne predloži novo, da meni ne bude neprijatno, pa deca su već velika mogli bi malo i sebi da posvetimo pažnju, nemamo sto godina da moramo da živimo k’o neki baba i deda, još u nama ima snage, a i želje, pogotovo one seksualne, pa da.) šta ima kod tebe?

-Stričevog Golfa!?! Što, da nećeš možda da menjaš auto, nisi zadovoljna sa svojim „smartićem“?

-Ma neću ga menjati, lep mi je, i udoban, samo ću da ga malo nabudžim.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s