Nova Godina

  Sanjala je njihovo venčanje. Ali ne onakvo kakvo je bilo, njih sedam u opštini, računajući tu i  matičara i par koji je čekao da se „registruje“ posle njih, u utorak pre podne, sa škembićima u Ekspres restoanu umesto svadbene gozbe, već venčanje iz nekog Američkog filma, na proplanku na obali mora. Na tom venčanju iz sna umesto matičara stajao je Ričard Čembrlen kao sveštenik iz serije Ptice Umiru Pevajući, jedini muškarac, pored Steve, za kojim je uzdisala. Iza njih je bilo stotine svatova nejasnih lica, svi u belom. Ni njih dvoje nisu bili onako mladi, tek punoletni, već su bili zreli, u punoj snazi, trideset i par. Stevo je nosio beli frak. Ona satensku venčanicu sa čipkom. Držali su se za ruke. Čembrlen je u rukama držao crnom kožom ukoričenu bibliju. Govorio je tiho i melodično:

  -…da je voliš i poštuješ?

  -Da! –gromkim glasom odgovarao je Stevo.

  -…u bolesti i zdravlju?

  -Da!

  -…u siromaštvu i blagostanju?

  -Da!

  -…dok vas smrt ne rastavi?

  -Dok nas smrt ne rastavi. –ponovi Stevo sa osmehom na usnama.

  Tu se san prekinu.

  

  Stevo se sa velikim naporom podiže na ivicu kreveta. Bio je u godinama kada mu je sve predstavljalo napor. Nije bilo loša Marina ideja da posle ručka odspavaju da mogu budni da dočekaju Novu godinu, taman će i testo za krofne nadoći, da se malo zaslade. Samo da je Stevi prostata dozvoljavala barem sat sna u komadu. Sa setom se je sećao vremena kada je ustajao samo jednom na noć. One noći kada se je moglo i bez odlaska u vece su bile preduboko zakopane u sećanju. Nazuo je papuče i stenjući se podigao na noge. Pomislio je na životnu ironiju, dok mu je bilo lako da ustaje nije morao, a sada, kada mu je to izuzetno teško, mora svaki čas.

  -„Kanda mi je istek’o rok trajanja, dok mi je pišanje glavna stvar u životu“. –mislio je u sebi dok je sitnim koracima obilazio masivan drveni krevet. Mara je ležala na boku na svojoj strani kreveta, okrenuta prozoru. Noge su joj virile ispod jorgana. Stevo brižljivo navuče jorgan preko njih.

  -„Uvjek su ti ’ladne noge i uvjek ih otkrivaš. Kud ti bosa u snu ’odaš kad su tako ledene noge, da mi je znati?“

  Prišao je prozoru i dodirom proverio temperaturu radijatora. Napolju je bila magla i bljuzgavica. Ništa više nije kao što je nekad bilo, čak ni zime. Sećao se obilnih snegova i metarskih smetova iz detinjstva, kada je u školu išao kroz prtine koje su bile više od njega. Danas je i sneg postao luksuz. Oni su se kao deca „rodlali“, kako se je to tad tamo zvalo, niz beskrajne strme Krajiške livade, na ostatku starog drvenog korita. Tek po koja „curica“ iz bogatije familije je imala prave „rodle“. Njih niko od dečaka nije ni želeo jer nisu bile potkovane, to je bio već neprihvatjiv finansijski zalogaj, i zato su bile spore. Najlonski džak napunjen senom je bio deo tehnološke revolucije. Sremska ravnica je sankanje gurnula u pola veka dug zaborav. Sneg je sada, bar je u njegovoj glavi to tako izgledalo, padao samo na Kopaonik, Zlatibor i druga skupa mesta gde mogu da se sankaju samo bogataška deca.

  -„Sirotinjo, i bogu si teška. Uvijek si i bila, al’ sad, kad te ni on više ne pogleda… Prije si bar kad pišaš, piš’o po svima jednako, i po bogatima i po sirotinji, sad si i tu poč’o pravit’ razliku. E jebem te živote, kad se sve samo na pišanje svodi.“

 

  Vratio se u spavaću sobu sa novinama u rukama. Ponovo je iščitavao teve program i sa nevericom tiho coktao.

  -„E jebem ti…, evo vid’ da danas ništa živo ne valja, novogodišnji program počinje tek poslije dnevnika, i to prvo repriza od ko zna od kad. A i onako je deset godina sve isti program, ni ne znaš jel’ repriza il’ nije. Nekad je novogodišnji program trajo’ o čitav dan, i sve novo snimali, repriza od prošle godine se davala dan-dva ranije. I samo pjevači, nasnimali još prije dva-tri mjeseca, svi još od mora crni k’o naviksani, pa puštaju k’o uživo, odbrojavaju u ponoć. Nema ništa k’o što su prije Sedmorica Mladih snimali, da se čovjek malo nasmije… A vid’ i novina, matere ti, da nema programa i čitulja ne bi imali šta na dvije strane u nji’ pisati, nije ni čudo što smo i mi u nji’ dosp’jeli“.

  Brzo je preskočio deo sa čituljama, ne zato što se bojao smrti, nego zato što se osećao krivim, već godinama su svi u njima bili daleko mlađi od njega, i po ko zna koji put otvorio na članak pod naslovom „Ljubavi za šezdeset godina braka“ koji je o Mari i njemu napisala mlada novinarka lokalnih novina, fascinirana prvo njihovim dugovečnim brakom, a posle i njima samima, njihovom prostodušnošću i životnim mudrostima koje su u sebi nosili. Držao je novine ispred sebe ali ih nije čitao već se je sećao samog razgovora sa novinarkom.

 

  -Šta je tajna vašeg dugovečnog braka?

  -Inat. –reče Stevo kroz smeh.

  -Kako to mislite, inat?

  -Nama su svi branili da se uzmemo, i mi smo, svima njima u inat, evo šezdeset godina u braku.

  -Zašto su vam branili?

  -Meni su moji branili zato što je ona šokica. Ne znam, jel smije to sad tako da se kaže? Hrvatica je, a moji su srbi, krajišnici.

  -A vama su vaši, predpostavljam, branili zato što je on srbin?

  -Nije bilo mojih, ja sam ovde samo majku imala. Stevin otac je bio prek čovek, teška ruka a kratak fitilj, moja mati se bojala da bi i Stevo mog’o biti taki, zato mi je branila. Al’ nisam ja za nju marila, godinama sam je čak mrzila, zbog oca. Posle, kad je počeo onaj prokleti rat u Hrvatskoj sam vidila da je imala pravo, samo ona to, na žalost, ustvari bolje reći na sreću, nije dočekala. Moj je otac bio ustaša, sad mogu da kažem, baš me brige, ubili ga partizani četrdes’ pete na kućnom pragu, meni i materi na očima. Mati nas ondak spakuje pa bež’ di nas niko ne zna. Ako ’oćeš da te niko ne pita za oca moraš reći da si kopile. Nisam ja to tad znala, cela mladost mi presela zbog toga, dok nisam Stevu upoznala, posle, devedesetih, kad sam vidila kako se mrzedu ustaše i četnici i kako se kolju među sobom, sam vidila da sam bolje prošla k’o kopile neg’ da sam istinu kazala.

  -Kako ste se upoznali?

  -Moja mati je radila u bifeu, po celi dan, i ondak, šta god da mi zatreba ja sam morala ići kod nje u bife, samo ja nisam ’tela unutri ulaziti, neg’ sam napolju čekala dok ona iziđe. A Stevin otac je vol’o popiti pa je dolazio u taj bife. Ondak Stevo dođe oca tražiti a isto nije vol’o unutra ulaziti pa smo tako zajedno čekali ispred. I tako, reč po reč i zaljubimo se.

  -Ma nisam ja radi oca dolazio pred bife, šta je mene bilo briga za njega, ja sam radi Mare dolazio, ja sam se u nju bijo zaljubio još u školu kad smo išli, samo me bilo sramota reći.

  -Ih što laže! Nemoj mi sad tu, za novine, romantiku glumiti.

  -Ne lažem matere mi!

  -I onda, kad je to postalo ozbiljno, vaši roditelji su se pobunili?

  -Meni mati govorila: Man’ se Marija onog bosanca, ako je jedan posto k’o otac mu neš se s njim dobro provesti, malo koje veče da se on u bifeu s nekim ne pobije. A ja bila bezobrazna pa joj odgovorim: Šta ću kad sam kopile pa ne mogu birati.

  -A vaši Stevo?

  -Ma davno je to bilo, ni ne sjećam se više. –nevešto salga. Scena tog sukoba na njegov osamnaesti rođendan, koju ni Mari nikad nije tačno prepričao, mu je bila čvrsto urezana u sećanje.

 

  Bezuspešno je pokušao je da se iskrade iz kuće neopažen dok je otac večerao.

  -Đe ćeš ti?-upita ga otac punih usta.

  -Ide opet da ašikuje sa onom malom, šokicom.- majka dobaci iza očevih leđa.

  Zaprepašten činjenicom da njegova tajna uopšte više nije tajna, kao ukopan stade na ulaznim vratima. Okrenu se i pogledom pređe preko sobe. Lice Stevinog mlađeg brata, sakriveno u svesku, je kao neonski znak označavalo izdajicu.

  -Pa šta ako je šokica, šta to smeta? –osmeli se da se prvi put u životu suprotstavi roditeljima, ne zato što ih se je bojao već zato što je sad prvi put imao šta da štiti.

  -Smeta, smeta što je kopile, što ne znaš ko joj je ćaća, od kak’e je familije, a i mater joj konobarica, ko zna kak’ih bolesti ima u sebi…

  -E sunce mu jebem, Stevo, pa jel nema neka čestita cura za tebe neg’ mora ta šokačaka sirotinja?- otac je pokušavao da obuzda bes koji ga je obuzimao.

  -Pa i mi smo sirotinja. A i ona je čestita cura.

  -Sve i da jeste, kopile je i šokica je, mi se sa tak’ima ne mješamo, drugu curu traži. A i mi smo sirotinja jer smo čestiti i pošteni, ne krademo, ne varamo, i nikad nijesmo, eto zato smo sirotinja. Ne dajemo našega obraza za par dukata.

  -Ja neću druge cure, ’oću samo nju!

  -Jes’ ti čuo šta sam je tebi rek’o?

  Stevo je od rođenja bio vaspitavan da poštuje starije, pogotovo oca, ali se je to poštovanje smanjivalo svaki put kada bi oca video kako se pijan spotiče ili valja po dvorištu i ne može da ustane. Sada je u sebi tražio ostatke tog poštovanja, da ga ponovo izvaga i premeri, ali nije mogao da ga nađe, nalazio je samo blatnjavu prazninu. Nije bilo ničega više u njemu što bi moglo da ga zaustavi.

  -Pa i njena mater je šokica, -reče Stevo mirno gledajući oca direktno u oči. –to ti ne smeta da joj zavlačiš ruke pod suknju i mećeš pare u sise?

  -O sunce ti jebem krvavo!!! – otac skoči sa stolice rušeći sve sa stola pred sobom. –’Rani kera da te ujede, eto to je! – Zatim zagrme na ženu, zgrabi je za maramu i zajedno sa pramenom kose joj je strga sa glave –Ovo si ga ti vaspitala, neđelju ti jebem krvavu, da ni ćaću ne poštuje!!!

  Majka je u rukama držala tanjir koji je uspela da sapse od pada na pod. Pogledom je streljala muža. Tresnu tanjir o sto ispred njega takvom silinom da se komadići keramike rasprsnuše na sve strane.  

  -Idi kod one šokačke kurve pa nek ti ona bolje đecu vaspita. –prosikta kroz zube i napusti sobu.

  -Vidi šta materi radiš, jebem li ti…

  -Jebem i ja tebi! To joj ti radiš a ne ja!

  -M’rš, bježi mi s očiju da te ne vidim.

  -I ’oću, neš me više nikad ni vidjeti!

Stevo izjuri kroz vrata i otac ga zaista nikad više nije video.

 

  -Čim smo postali punoljetni smo se vjenčali i odlučili smo da se odma’ preselimo ovamo, đe nama nikog od naših da nas, da izvineš, zajebava.

  -Ni ovdi ni tamo nismo imali ništa, pa kad je već ništa nek’ je bar naše ništa. Al’ evo, k’o što vidiš čedo, lepo smo se skućili.

  -Kako je to što niste imali dece uticalo na vaš brak?

  -Gre’ota reći, nemoj me, čedo, pogrešno razumeti, al’ to nam je nekako i dobro došlo. ’Teli smo mi decu, nije da nismo, samo nam se nije dalo. I medecina pre nije bila k’o danas. Da ti kažem, muški su ti k’o deca, samo traže da ih neko tetoši, i kad imaš dece ne moš sve stići potetošiti, i decu i muža, i ondak oni postanu ljubomorni, na decu. A ja, pošto nisam imala dece, stalno sam samo Stevu tetošila, i zato je on meni ost’o tolke godine.- pričala je Mara sa osmehom na usnama.

  -Ma aj’ šta pričaš budalaštine, izbrišite to. Jesi l’ ti Maro to skroz posenilila? Imali smo djete, kako nismo. Imamo ga još samo daleko živi pa rijetko dođe. Nije naš rođeni, al’ k’o da jest’.

  -Ta nisam luda, naravno da nisam zaboravila na našeg Borisa, nego žena pita za našu decu. Mi, kad smo njega uzeli, on je im’o već dvanaest godina, i nije bio voljan da ga zvanično usvajamo nego je bio kod nas kao u hraniteljskoj porodici. Sad ću ti, čedo, reći šta mi leži na duši, malo smo se ogrešili o to jadno čeljade. Voleli smo ga, nije da nismo, i sade ga volemo, al’… nismo mu bili dobri roditelji. Nije ovo lako za reći al’ je istina. Im’o je uvek i skuvano i oprano, daleko od tog’ da nismo vodili brige o njemu, samo… Nije biti roditelj laka stvar, ni za običan svet koji imade svoju decu, a kamoli za nas koji… Nit smo mi imali čestite roditelje da od njih nešto naučimo nit nam je bog dao naše dece pa da se sami… Vaspitavati i odgajati dete to ti je k’o da slep zidaš zid. Imaš u glavi kako treba zid da izgleda, al’ radiš po osećaju, kako misliš da treba, al’ ništa ne znaš dok zid ne bude gotov, mož’ da pipaš jedan deo al’ nikako ne znaš ceo zid, jel se naherio tamo il’ vamo. Pa ako si ga dobro ozid’o bude jak, stoji čvrsto, al’ ako nisi, sruši se, il’ na tebe il’ drugome na grbaču. Mi smo imali blizu po pedeset godina kad smo uzeli Borisa, pre toga trideset godina sami nas dvoje, znaš kol’ko je to eeej. Jednostavno nismo znali da se ponašamo kao roditelji. Navikli da vodimo brigu jedno o drugom pa na njega, bož’ me oprosti, skoro da zaboravimo. Jedared sam mu i rekla, da je bilo sreće da smo se Stevo i ja odlučili ranije, dok smo bili mlađi, pa da smo te uzeli još dok si i ti malen bijo, bolje bi se srodili, a ne ’vako stari, a on će meni: Ne jezim se ja na vas, srodili smo se, samo se nismo saživeli, al’ sam ja vama puno zahvalan što ste me iškolovali i od mene čoveka napravili. Sad je u Novome Sadu, oženio se, ima dve divne devojčice…, samo retko dođu.

 

  Dašak sna sa očiju mu rastera pritisak iz bešike. Uzdahnuo je duboko, više od besa što ponovo mora da ustane nego od napora. Ulična svetla su, proceđena kroz zavese, šarala zidove sobe.

  -„Blago tebi Maro, kad moreš tako spavat’.“

  Na putu do vecea proveri radijator, pa sat, baci jedan tužan pogled prema telefonu. Nadali su se da će Boris zvati da im čestita Novu godinu.

  -„Vjerovatno su zauzeti oko spremanja za doček. Sutra će sigurno.“

  Na kuhinjskom stolu je stajala plava vangla prekrivena krpom. Stevo podiže kraj krpe, baci letimičan pogled na testo i spusti je nazad. Vrati se u spavaću sobu vukući papuče i tiho reče:

  -Maro, prijeće ti tjesto za krofne, eno ga diglo krpu.

  Marin san je inače bio nežan kao paučina. On joj se sitnim koracima još približi.

  -Maro dušo, pola osam je, ode i Nova godina i krofne.

  Nežno spusti ruku na njeno čelo, zatim na obraz, spusti se na kolena, prisloni lice uz njeno i tiho zaplaka.

  Noge su mu bile potpuno utrnule, kolena više nije osećao, nije se pomerao.

  -Maro dušo, neću ja nikog zvati do ujutru, odnijeće te, šta ću ja sam?

  Vreme je letelo, ili je tapkalo u mestu. Stevo se nije pomerao, i nije išao u vece još od prošle godine.

  -Maro dušo, samo da se Boris ujutru javi, da čestita Novu godinu, pa ću i ja za tobom. Šta ću ja, dušo, ovdje bez tebe?

Advertisements

Amajlija

Kožna fotelje, iako je bila vrlo udobna, bola ga je sa hiljadu nevidljivih bodeža. Leđa su mu gorela ako bi se njima samo dotakao naslona. Sedeo je u tom, za tako nisku fotelju, nemogućem položaju da bi se čim manjim delom dela doticao crne kože dok mu je leva ruka drhtala na plavoj fascikli koju je balansirao na kolenima. Desnu ruku nije vadio iz džepa olinjale jakne. Metalna alka koju je njome nekontrolisano jako stiskao mu se je usecala u kožu i postala lepljiva od krvi. Dovoljno dugo je sedeo tu da su mu se čarape u starim cipelama već osušile ali noge i dalje nije osećao, nervoza nije popuštala ni za milimetar. Za njega je vreme stajalo. Povremeno bi otvorio fasciklu i iz nje udahnuo životne energije za narednih nekoliko minuta tog nepodnošljivog čekanja. Crvenim flomasterom nacrtano nesimetrično srce sa natpisom „srećno tata, volimo te“ iz kojeg su se nazirale grafitnom olovkom iscrtane mamine linije vodilje je za njega i njegovo srce, koje je, činilo mu se, više treperilo nego kucalo, bilo kao defibrilator, jedina veza sa životom, ako se ovaj bućkuriš poraza i razočaranja koji kusa svih svojih trideset i kusur godina može tako nazvati. Sve lepe trenutke je mogao izbrojati na prste jedne ruke, a zadnjih šest godina život mu se činio kao jako usporeni snimak pada aviona. Svestan da je sve što pokušava da učini da se spase potpuno izglišno, da je kraj neminovan i da je zemlja sve bliža, da sva ova agonija toliko traje samo zato što su „čudni putevi gospodnji“ i, znajući kakve posledice će to ostaviti ni jednog trenutka ne pokazujući to, počeo da priželjkuje tu eksploziju u kojoj će se sve okončati. Iz ličnog iskustva je znao da jedna eksplozija može da promeni sve. Znao je da jedna ručna bomba može da sruši mnogo više nego kuću, da može želje i snove, i normalan život jednog dečaka da sravni sa zemljom.

Prijatna i vrlo lepa mlada žena, direktorova sekretarica, ga je sa nelagodnošću krišom posmatrala. Njegov unezveren pogled u prazno ju je činio nervoznom. Još pre petnaest minuta je trebala da mu saopšti da će morati još da čeka ali se jednostavno bojala njegove reakcije. On ni jednog trenutka nije pokazao nikakve znake agresivnosti, a i obezbeđenje je bilo odmah pored čekaonice, nije bilo razloga za strah, ali ipak, straha je bilo na pretek. Njena ženska intuicija joj je govorila da sa ovim čovekom nešto nije u redu, mogle je da opipa njego očaj. U sebi je pokušavala da sklopi i uvežba najsmireniju rečenicu, rečenicu sa snagom najjačeg sedativa, i da mu je sa najvećim saosećanjem saopšti. Usput je i sebi, vrlo neuverljivo, ponavljala da nema čega da se boji, koliko god da je lud ili očajan ne može joj ništa tu u sred banke u po bela dana.
-Hm-hmm, gos…, gospodine Rašić! –presabra još jednom izveštačeni osmeh na usnama i ponovi malo glasnije –Gospodine Rašić!
On se trže iz svog transa kao da ga je stresao elektrošok, podiže pogled prema sekretarici. Drhtavica koja mu je tresla celo telo se zaustavi na kratko.
-Mmm, molim?
-Strašno mi je žao, sad mi je gospodin direktor javio, -njegovo srce je prestalo da kuca, ponovo baci kratak pogled na crtež u fascikli, udar defibrilatora, ravna linija, u ušima mu je odzvanjalo, pred očima mu se mutilo, goreo je iznutra.
-Ali, …ja sam zakazao još pre tri meseca. –te jedva izgovorene reči su mu se vraćale u grlo i gušile ga. Metalnu alku u desnom džepu je stiskao još jače, ruka mu se grčila od bola koji nije osećao.
-Da, znam, strašno mi je žao, i direktor se izvinjava, stvarno, ali sastanak se odužio, znam da je neprijatno, ali ako vam nije problem da još malo sačekate, pola sata, sat najviše.
-I onda će me primiti? –neverica, srce poče da mu kuca neravnomerno.
-Da, naravno, direktor je čovek od reči i zato mu je strašno neprijatno što ovoliko čekate.
-Sačekaću. –vraćao mu se ubrzan ali normalan puls.
-Hoćete li možda kafu ili nešto?
-Sačekaću. –ponovi, pa kad razume pitanje dodade –Ne, hvala vam.
Uvežbani osmeh prijatnosti na okruglastom lepom licu sekretarice zameni izraz iskrenog saosećanja. Njena strepnja i strah za trenutak nestadoše. On se za nijansu opusti i nastavi da cupka nogama i glasno diše.
-Rašiću!? Nisam ni video da ste tu, sakrili ste se ovde kod Milijane. -taj poznati glas ga je isekao na komade. –Jel ovo dobra ili loša iznenadna poseta?
Zateklo ga je to pitanje, nije više znao šta je dobro a šta loše, znao je samo za očajno i još gore. Negovan i lep mladić u sivom odelu koji je stajeo pred njim bio je otelotvorenje njegovih problema, ne svih ali začetnik, zao glas, vesnik kraja. Svestan je on bio da taj ambiciozni bankovni službenik pred njim nije kriv za sve to što mu se događa ali nekoga je morao da mrzi.
-Ja sam…, tu čekam… –mucao je pokušavajući da sklopi rečenicu.
-Razumem, imam još deset-petnaest minuta da završim sa ovom strankom pa onda dođite kod mene. –razmišljo je da doda „mada stvarno ne znam zašto“ ali prećuta.
-Ne! –samog sebe iznenadi glasnoćom sopstvenog glasa -tu čekam kod direktora.
-Rašiću, razumem ja da ste u bezizlaznoj situaciji ali tu vam ni direktor ne može ništa pomoći, gubite i svoje i njegovo vreme, ne može vam on samo tako izbrisati kredit. Koliko god smo mogli mi smo vam pomagali, odlagali, smanjivali kamate, olagali izvršenje, ali ne ide više, razumete da to nisu naše pare pa da vam ih oprostimo, i mi imamo šefove iznad nas, i direkror, on jedino da vam izvadi pare iz svog džepa pa da vam da, a verujte da ovo sve samo izgleda lepo, ne zaradimo mi ni približno toliko koliko se možda vama čini.
-Ne, za drugo sam došao.
-Dobro, kako hoćete. –pomalo razočarano mladić nastavi svojim putem, -Svratite ipak do mene kad završite, ako imate par minuta, može?
Rašić, bez reči, jedva primetno klimnu glavom. Znao je vrlo dobro kakvo mučenje bude tih par minuta dok mu prijaten mladićev glas čita smrtnu presudu u vidu nekih nemogućih cifara, dok mu suptilnim rećima objašnjava da će crći kao pas na ulici ako odmah ne stvori više novaca nego što za godinu dana može da zaradi. Stresala ga je jeza od tih par minuta, morao je pod hitno da se fokusira na plan, na ono za šta je došao, jer tu je jedino rešenje, ponovo je svom snagom stisnuo metalnu alku u džepu, ako mu uspe da izvrši to zašto je došao neće morati nikad više da ide ne onih par minuta, to će sve biti gotovo.
-Gospodine Rašić, direktor će vas primiti sada. –sekretarica je sa olakšanjem izgovorila.
-Molim! –sročio je iz svojih misli i iz fotelje.
-Direktor vas čeka, izvolite unutra.
I dalje pun neverice je prišao tapaciranim crnim vratima, okrenuo se sekretarici i tiho rekao:
-Hvala.
Visok, proćelav gospodin koščatog lica u elegantnom teget odelu je stojeći preturao papire po velikom kancelarijskom stolu.
-Ah, gospodiiiin… –pogledom je na rokovniku tražio zapisano ime nadajući sa da njegovo iznenađenje neuglednošću posetioca nije vidno.
-Rašić, Jovan.
-Da, Rašić. Jovane, prvo da vam se izvinem za ovo čekanje, -govorio je odsečno -kao što i sami vidite, ja sam prezauzet, već me čekaju na drugom satanku…
-Ali ja sam zakazao još pre tri meseca.
-Da, znam, i da mi Milijana nije rekla koliko ste bili uporni ni od ovog ništa nebi bilo. Nije do mene, vidite i sami u kojoj sam gužvi. –blefirao je direktor znajući da mu niko ko je došao da traži uslugu od njega neće protvurečiti.- zato ćete morati biti jako brzi.
Jovan je zbunjeno ćutao nerazumevaljući šta se od njega očekuje.
-Recite Jovane, kako vam mogu pomoći?
-Sreten Đokić za novu godinu ide u penziju i…
-Ko?
-Sreten Đokić, on je tu kod vas u kotlarnici, ložač, mislim sad nema šta da se loži, na gas je, ali ima da se to kontroliše, da se održava, da se pali i gasi kad treba… –zbunjivalo ga je direktorovo odutno rondanje po papirima –pa sam je hteo da vas zamolim da…, ja još nemam taj ispit za rukovaoca kotlova, ali znam sve o tom kotlu, i pumpe poznajem, ceo sistem, tu vama pritisak stalno varira i to treba stalno pratiti, biće tek u februaru taj ispit pa ću ja tad to sve da regulišem. Molim vas, neophodan mi je ovaj posao. –osećao je kako mu tlo klizi pod nogama.
-Razumem vas Jovane, teška su ovo vremena, ali ja na to nema nikakvog uticaja, mi nismo sami u ovoj zgradi…
-Znam, ali banka je vlasnik zgrade. Zgradu je sedamdeset druge napravila bivša Jugobanka kao regionalni centar i kad je posle privatizovana zgrada je ostala u njenom vlasništvu, ostali su kod vas u najmu, mislim kod banke.
-Da, to je tačno, vidim da ste dobro informisani,
-Ima tabla dole pored ulaza. –prekide ga objašnjenjem.
-ali taj ložač nije radnik banke, i to radno mesto nije naše već firme koja održava zgradu.
-Ne! Izvinite, ali ne, on je radnik banke, platu dobija od vas, mislim od banke.
-Jeste li sigurni? Kako vi to znate?
-Sereten i ja smo prij…, poznanici, on mi je to rekao. –tu se je ugrizao za jezik, znao je da će morati nekoliko činjenica malo da izvitoperi i nekoliko potpuno da sakrije, zato mu je bila neophodna koncentracija koja je popuštala pod direktorovim autoritativnim glasom. Nije smeo da kaže da su se upoznali dok je od rane zore čekao da se banka otvori pa da traži odlog za odplaćivanje kredita, da ga je Đokić puštao u kotlarnicu, da je od njega za rakiju kupovao ugalj koji je preostao posle uvođenja gasa i iznosio ga u torbi iz podruma zgrade, da je uzeo i prekopirao sve priručnike od kotla da bi ih kasnije naučio na pamet od korice do korice, a posebno nije smeo da kaže, a to je ustanovio spremajući se za ovaj razgovor i učeći sve što je mogao da nađe o grejanju, da skoro sav taj posao može da obavlja jedna ekspanziona posuda i programirajući termostat.
-Vidim, bolje ste upućeni u to nego ja.
-Stvarno mi je neophodan ovaj posao. –ponavljao je tiho.
-Verujem vam ali nisam siguran koliko mogu da vam pomognem. Tu će verovatno centrala raspisati konkurs, ja mogu da vas preporučim ali ako vi nemate sve potrebne kvalifikacije nećete ni stići do komisije.
Sada je već lebdeo potpuno u vazduhu, visoko iznad ponora, trebalo je još samo, kao u crtanom filmu, gravitacija da ga spazi i da nestane bez traga.
-Ne odlučujete vi o tome direktno?
-Neee, pa ja za svaku sitnicu moram da tražim saglasnost od centrale. Kad se kaže „direktor banke“ zvuči kao važna funkcija, uticajna, ali ja sam, verujte mi, obični potrčko za ove u centrali, samo sa diplomom. Žao mi je, stvarno.
-I meni. –nervoza ga je trgala, znao je da je ovo kraj ali nije mogao da se pomiri sa tim. –Neophodan mi je ovaj posao, ne znam šta drugo da radim.
-Ja bih vam rado pomogao, ali nije u mojoj moći.
-Da vam ostavim moje podatke, za svaki slučaj? Imam tu ovaj rezime, si-vi.- beznadežno upita pokazujući plavu fasciklu u ruci dok je neverovatnom brzinom leteo prema dnu ponora.
-Da, ostavite Milijani, ja ću to zaturiti među ovo papire.
-Dobro. Hvala vam u svakom slučaju.
-Nema na čemu, žao mi je što vam nisam mogao pomoći.
Ponosan na sebe što je stvar rešio tako efikasno pruži nesretnom Jovanu ruku. Iznenađen i zatečen ovim gestom Jovan refleksno izvuče iz skrovišta džepa desnu ruku i pruži je prema direktoru. Prvi talas direktorovog iznenađenja kada je video tu šaku sa samo tri prsta je bio zanemarljiv za cunami koji je usledio kada je iz te šake na sto pala metalna alka na kojoj je bila zakačena rascepka i kada je prepoznao da je to osigurač od ručne granate. Šok ga je sledio, svaki refleks u telu mu je govorio da treba da se baci na pod ali mišići ga nisu slušali.
-Vi imate bombu u džepu? –govorio je neverovatno staloženo s obzirom na paniku koji je imao u glavi tog trenutka. Sekunde su bile ogromne i nije bio svestan da je odgovor na to pitanje upravo u njihovom broju.
-Ne! To je moja amajlija. Izvinite molim vas, nisam želeo da vas uplašim, nego mi se zalepila za ruku. –pokazao je te svoje dve trećine dlana sa par otisaka metalne alke i uboda rascepke i flekama sasušene krvi. –Ta bomba je odavno eksplodirala.
-Nosite osigurač od bombe kao amajliju i fale vam dva prsta na ruci? Premladi ste za ove naše ratove? –progovori direktor kada se malo sabrao.
-To dvoje nema nikakve veze jedno sa drugim. –postiđeno je pružio ruku i uzeo osigurač sa stola.
-Moram da priznam da ste me pošteno uplašili.
-Stvarno izvinite, nije mi to uopšte bila namera, -shvatio je da mu je ova glupost odnela i najmanju šansu, ako je ikada i postojala, za posao ovde, nije bilo smisla niti ostavljati Milijani rezime. –to mi je amajlija, ona me podseća na koliko malo se drži život, da jedna tako jednostavna sitnica kao što je ovaj osigurač drži haos pod kontrolom, da je to ključ pandorine kutije, sreća ili tuga, život ili smrt, jednim potezom se menja sve.
Nosio je taj osigurač sa sobom preko dvadeset godina, bio mu je kao deo tela, ali nikada do sad njegovo značenje nije pretočio u reči. Pognute glave je zakorakao prema vratima i mrmljao sebi u bradu.
-Uskoro će i onako biti kraj svemu.
-Jovane, jeste li dobro?
-Da…, hvala…, izvinite još jednom. Doviđenja.
-Čekajte, dužni ste mi bar da mi ispričate priču o toj bombi, za pretrpljen strah. –nije trebao biti psiholog da prepozna očaj koji je Jovana proguatao.
-Ma, nije to neka priča.
-Voleo bih da je čujem, ako imate vremena?
-Danas nemamo ništa da se radi, jedino Mara i Ljubica čekaju da im kažem šta je bilo tu, za posao. Bolje da se nadaju još malo.
-To su vam…?
-Žena i ćerka.
-Kolika vam je ćerka?
-Šest godina.
-Lepo, dogodine u školu.
-Da.- a kroz misli mu prođe još i „nadajmo se, samo ne znam više čemu“.
-A amajlija?
-To je bila bomba moga oca. On je uvek bio osobenjak, onako malo čudan, i alkoholičar. Nije nikad bio agresivan ali je, bar su mi tako pričali, bivao dosta težak kad popije i ljudi su ga izbegavali. Devedesetih je proveo neko vreme na ratištu i kad se vratio bio je još gori, potpuno zatvoren, paranoičan. Nije mogao da se dotakne ni mene ni majke, niti da se rukije sa nama. Nije mogao da svari to što je tamo video, ili uradio, pa je uzeo tu bombu što je doneo sa sobom, otišao u šupu iza kuće i izvukao ovaj osigurač. Ono što nije znao je bilo da je mama pošla da ga traži i da je u trenutku eksplozije bila ispred vrata šupe. On je umro na licu mesta a ona četiri dana kasnije u bolinici. Ja sam tad imao osam godina. Niko od familije nije hteo ni da čuje da me uzme kod sebe, bojali su se da sam i ja lud kao moj otac, pa su me poslali u sirotište. Nije ni to sve bilo loše, tamo sam upoznao Maru. Ona je tamo bila od rođenja. Neka devojčica od petnaest-šesnaest godina ju je rodila i odmah posle porođaja pobegla iz bolnice. Dala lažne podatke i nikad je nisu našli. U bolnici se predstavila kao Ljubica, i zato je Mara dala to ime našoj ćerki, ne znamo ko je Mari dao ime. A Mara uvek bila sitna, mršava, bolešljiva, niko nije hteo da je usvoji. I sad je takva, hronični bronhitis, alergija na sve živo, al’ je dobra kao niko na svetu.
-A ruka, prsti?
-To sam odsekao cirkularom. Jedno vreme sam radio kao stolar, ne previše dobar, očigledno.
-Dobar je to zanat.
-Jeste, samo je i tu sve manje posla. Prozori na kućama su plastični, nameštaj od iverice, automatizovana masovna proizvonja, jeftin nameštaj za jednokratnu upotrebu, šta stolari tu da rade, samo vrhunski majstori još opstaju, i za njih je pitanje dokle će. Kod jednog od njih sam radio kad mi se ovo desilo. Renovirali smo staru kuću mojih roditelja, petnaest godina niko nije živeo u njoj al’ je bar bila naša, nismo morali plaćati kiriju, do tada smo se potucali kojekuda. Mara bila trudna tada pa muke sa pritiskom, alergije, sto čuda, a ne sme tablete, zbog bebe. Ja se dogovorio sa majstor-Živanom, gazdom, da ostajem posle posla da napravim prozore nama za kuću, malo umor, malo briga za Maru, malo više nepažnja i eto. Ja se onda uspaničio, nisam znao šta da radim pa pozvao hitnu pomoć, oni zvali policiju, policija inspekciju, zatvorili majstor-Živanu radnju na godinu dana, pa još neke silne kazne platio. Ja mu dao nešto para od toga što smo digli kredit da renoviramo kuću, on posle ni da čuje za mene. Odjavijo me pa sam morao i bolnicu da platim. Da sam bar odsekao ova druga dva, nego palac i veliki, bez palca ne možeš ništa. Mada, naučio sam od tada dosta da se koristim levom rukom, ali je opet jako teško naći neki stalan posao.
-Pa kako ste vratili kredit?
-Nismo ga još ni vratili, sve.
-Gde ste uzeli kredit?
-Ovde, kod vas. Vi tad još niste bili direktor, al’ ste mi vi posle podpisali dva odloga.
-Kakva odloga?
-Pa to, kako se zove kad treba da se oduzme kuća da se proda za dug pa se onda odloži to oduzimanje. Nebi vam tu našu straćaru i onako niko kupio, sva se raspada, a ni plac nije neki. Raspitivali smo se mi kad je Ljubica trebala prvi put na operaciju pa nijedna agencija nije htela niti da uzme u ponudu da je stavi.
-Ljubica vam je ćerka?
-Da.
-Na kakvu operaciju je trebala?
-Bila je na dve do sad, rođena je sa srčanom manom, zalisci joj nisu bili kako treba. Trebala bi do škole na još jednu, odnosno, trebala je ove godine ali pošto nemamo socijalno nijedan doktor nije hteo da nam napiše uput za operaciju, znaju da ne možemo da platimo. Njoj su ugrađeni ti neki veštački zalisci, ali kad je bila beba, sad je srce poraslo a zalisci su ostali mali, jedva prepešači sto metara, toliko se brzo umori. Neće je takvu ni u vrtić, kažu ne mogu oni tamo da je paze. Hteli smo da je damo pa da bar do podne jede nešto čestito, nama to nebi bilo skupo jer smo oboje nezaposleni. Pogledajte ovo što mi je nacrtala, znate li zašto je tako nejednako nacrtano? Kaže: to je zato što takvo moje srce, moje srce je pokvareno i ti ćeš onda znati da je to moje srce. I slova neće da uči, vidite, ovo joj je sve Mara ispod olovkom napisala pa onda ona samo ponovila flomasterom, kaže: ako budem išla u školu, tamo ću naučiti. Verovatno je čula doktore kad su nam ojašnjavali situaciju i sad za sve govori „ako“ a ne „kad“. Za prve dve operacije je Mara radila u predionici pa je imala socijano, ali nije mogla više da izdrži, tamo je prašina, ona sa bronhitisom ne može da diše tamo, toliko je kašljala da se onesvesti. Sad povremeno čisti neke lokale i kancelarije, al’ i to, nedelju dana čisti pa nedelju dana boluje. Ja radim šta stignem, nađe se svega po malo, ali sve to na crno, ima zdravih i pravih radnika koliko hoćeš, kome ja trebam ovakav, a ja ako ne dobijem socijalo ne znam šta ćemo za Ljubicinu operaciju. Zato sam se nadao za ovaj posao, naučio sam na pamet ceo priručnik za kotao. Kad sam dolazio tu kod vas par puta, u banku, da molim da mi se odloži rata, kad nemam sve da platim pošto kasni plata, tad sam radio kao noćni čuvar, isto na crno, pa navratim sa posla, rano, dok banka još ne radi, Sreta me pusti unutra da se ne mrznem napolju, tako smo se i upoznali, pa mi po par sati priča gde šta radi, on baš voli da priča o tome, na pamet znam gde je koji ventil, gde je koja pumpa i za šta, sve znam, ceo sistem, vama tu zbog diletacije varira pritisak, kad se sve greje punom parom malo izbaci na sigurnosnom ventilu pa posle morada se dopunjava i da se sve odzrači inače ne greje dobro gornji sprat. Kad bih imao socijalno samo za tu operaciju, pare nam i ne trebaju, mogla bi cela plata da ide da se vrati kredit, za drugo bi se mi snašli k’o i do sad. Izvinite, ja se raspričao, k’o Sreta, a vas čekaju na sastanku, hvala vam što ste me primili i što ste me slušali. I izvinite za ono plašenje. Doviđenja.
-Ma nek’ me čekaju, ko ima većih problema od vas neka prvi baci kamen. Hoćete li popiti kafu samnom, ja sam samo jednu od jutros popio, molim vas?
-Čekaju me Mara i Ljubica kući, zabrinuće se. A i ne pijem ja kafu.
-Dajte mi da zapišem vaš broj telefona, da mogu da vas nađem, ujutru ću ja odmah zvati centralu da vidim za to Sretino radno mesto. Kad rekoste da ima taj ispit?
-U februaru.

 

Pravila Igre

Nekada davno, baš davno, u davna pradavna vremena, pre istorije i svega, ne ono “trinaest zarez osam milijardi godina” davno kao što danas naučnici tvrde, nego nekih onako… ma baš-baš davno, postajali su samo bogovi. I vreme. Bogovi su, kao što znamo, besmrtni, a vreme beskonačno, tako da jedni na drugo nisu uticali, nisu se čak ni obazirali niti primećivali međusobno. Vreme je teklo po svom a bogovi za njega nisu marili. Ko zna, možda tad i nije još postojalo vreme, možda vreme ne postoji ako nema nikoga da ga meri i za njim kuka, ali su bogovi postojali, to je sigurno. Bogova je bilo mnogo, i bilo ih je raznih, baš svakojakih, velikih i manjih, opštih i usko specijalizovanih, dobro, nisu baš znali za šta su usko specijalizovani jer ničega nije ni bilo ali su svaki dan, ili svaki milenijum, to je jako teško definisati kad niko ne meri vreme i nema sunca da izlazi i zalazi pa samim tim nema ni dana i noći da bi na bilo koji način bilo moguće pratiti proticanje vremena, ako ga je uopšte bilo, otkrivali svoje moći i talente. Ne znam dali ste to primetili ali bogovi su vrlo slični deci, ne samo zato što imaju neograničene moći, bar u svojoj mašti, i potpuni nedostatak osećaja za vreme, već i zato što su egocentrici koji nemaju ni trunku razumevanja za svakodnevne životne probleme običnih ljudi. Pored toga, vole da se oblače u razne šarene kostime. Ta deca svega što postoji, odnosno bogovi, su svoje dane, ili šta je već bilo tada, trošili na igru. Igre su bile razne, uglavnom društvene, ako se pravljenje smicalica može tako okarakterisati, ali u svakom slučaju poučne, i oslanjale su se prvenstveno na maštu, pošto ničeg drugog nije bilo, jel. Velika većina bogova, pritom mislim na sve, a i boginja, da, bilo je i njih, nisu voleli smicalice i šale na svoj račun, to jednostavno ne ide uz megalomaniju koja je za boga neophodna. Jedni bi odmah postali osvetoljubivi dok su drugi više bili namrgođena zlopamtila. Udruživali su se, pravili klanove da bi se što bolje osvetili za njima lično nanesenu nepravdu, što se kasnije pretvaralo u osvetu suparničkog klana prema nekom drugom pripadniku prvog koji bi posle pravio svoj klan da…, razumete već kako je to išlo. Klanovi su se stvarali i rapadali a smicalice i osvete se nizale u beskonačnost. Međutim, nisu svi bogovi bili oduševljeni tim igrama. Bio je jedan posebno namrgođen. Nije vole da se druži ni sa kim. Bio je vrlo osvetoljubiv ali nije mogao da napravi nijednu dobru osvetu jer je uvek bio sam, pa je postajao još namrgođeniji. I bio je vrlo nekreativan, ne samo za osvete i smicalice nego za sve. Bio je jedini bez šarene odeće, nosio je dugačku, čisto belu odoru, bez ikakvih ukrasa i bio onako baš Gandalfovski lik, odnosno bio bi da je tad Gandalf postojao, ovako bi se moglo reći da nije bio česta mušterija berbernice, koja isto nije postojala. Čak mu ni ime nije bilo kreativno, zvao se Bog. Bog Bog, ili ga možemo oslovljavati samo sa Bog, je najčešće sedeo sam u nekom svom zabačenom kutku ništavila i čekao svojih, metaforičkih naravno, pet minuta. Iskreno, samoća mu nije prijala, a i kakav bi to bio bog da jeste, ali mu je još manje prijalo šepurenje drugih bogova. Njemu je bio potreban neko inferioran ko će mu se iskreno diviti, neko ko će biti surovo kažnjen ako samo posumnja u njegovu božanstvenost. Ali ko? Pa i svi drugi bogovi su baš to želeli, zato su i pravili sve te silne smicalice jedni drugima. Možda je to hipotetičkom posmatraču izgledalo kao bezazlena dečija igra, ali realno, da nisu bili besmrtni neko bi tu mogao biti ozbiljno povređen. Zato Bog nije mogao da očekuje da će nekoga od bogova moći pridobiti za divljenje, a još manje za kažnjavanje. Voleo je kažnjavanje. Nikad nije imao prilike da nekog kazni ali mu se ideja jako sviđala. Postaviš neka pravila i ko prekrši, kazna. Ako ne prekrši promeniš pravila, stiskaš dok neko ne prekrši, i onda, zna se, kazna. Ili staviš neko skroz blesava pravila da svako mora bar neko da prekrši. Nije da je Bog bio sadista, dobro, možda malo. Ali kako kazniti bogove, ne vredi, mora nešto drugo, neko drugi. I tada, beskonačno vreme nekreativnosti u njegovoj glavi implodira u jednu ideju, stvoriti nekoga ko nije bog. Zašto da ne, pa svemoguć je, ne bi trebalo biti problem stvoriti nešto što izgleda kao bog a može da se kazni.

Na sredini glavnog ništavila, gde su se obično okupljali, stajala je veća grupa bogova i svi su se grohotom smejali. Ustvari, svi osim Posejdona, koji se je zaskakivao na ogromnog Tora pokušavajući da mu otme svoj trozubac kojim je ovaj, opet, čačkao zube. Zevs je stajao malo sa strane i kiselo se smeškao, nije voleo kada je neko iz njegove ekipe predmet zajebancije ali mu je to bilo daleko podnošljivije nego kad je to on. A i bio je svestan da će, kad Posejdon dobije svoju igračku nazad, pažnja mase ponovo biti uperena u čičkove upletene u njegovu bradu. Ovde treba malo objašnjenje, bogovi su vrlo često, zato što mogu, stvarali razne stvari za potrebe svojih vragolija, jedna od njih, koja se je najduže zadržala su bili upravo čičkovi. Jako mnogo bogova, a bogami i dosta boginja, je imalo dugačke, bujne brade i baš zbog toga su čičkovi, kada druge zvrčke zakažu ili se izjalove, bili sigurna rezervan varijanta. Zadnja žrtva te sigurice je bio Zevs. Imao je i Frej, Torov drugar, punu bradu čičkova, ali su njega i onako svi imali za perverznjaka pa njegovi čičkovi nisu nikome bili posebno smešni. Taman kad se žamor umirio Lakšmi uperi tri kažiprsta u Zevsa, koji je sa bolom na licu pokušavao da isčupa čičak iz brade, a četvrtom rukom pokri usta i ponovo se zakikota.
-Da, da, jako smešno.
-Pa bilo ti je smešno kad su bili u mojoj bradi. – zagrme Jupiter iz mase.
-Tebi su se bili upleli tu sa strane, i u brkove, skroz. Bilo je smešnije nego kod mene.
Jupiter je inače bio jedan od glavnih kolovođa i retko je sam bivao žrtva. Znao je kako da se izvuče, da pažnju preusmeri na drugog. Vrlo često je za to preusmeravanje pažnje koristio dežurnog čudaka, Boga.
-A gde je Bog?-majstorskim eskivatorskim manevrom je izbegao napad- Nisam ga video još od onog gega što mu je Virakoča priredio.
Glasan smeh prouzrokovan sećanjem na pomenuti dogodak ispuni centralni komad beskonačnosti.
-Naljutio se opet.- ubaci se Dagda. Kaže on meni: neću više da se družim sa vama! Ja ga pitam: zašto? A on, ludak, kaže: bog je jedan.
-Pa bog jeste jedan, jednina, bogovi su množina.
-Pa to sam mu i ja rek’o, al’ on kaže da postoji samo jedan bog, on, nema množine!
-Kako nema, pa šta smo mi?
-Pa mi, kao, ne postojimo!
– Kako ne postojimo, pa šta radimo ako ne postojimo?
-Ne znam, tako on kaže.
Ćutali su jedno vreme zamišljeni.
-Ma on je budala!
-Gde je on sad da ga ja pitam ko postoji a ko ne postoji?! – gnevno je brundao Mars.
-Ajde da idemo svi kod njega da ga pitamo, kako on to tako nama?
-Idemo! Jedno je zezanje, al’ ovo su već ozbiljne stvari!
Smenjivali su se razni glasovi i pretnje iz rulje spremne na linč dok se je kretala prema Bogovom zabačenom kutku. Bog im je bio okrenut leđima pa nisu mogli da vide šta ima ispred sebe i sa čim se igra. Kada ih je primetio zgrabio je to nešto zeleno što je imao ispred sebe I zgužvao ga u loptu.
-Šta hoćete od mene? -brecnuo se dok je zelenu loptu stiskao na grudi toliko da se je malo spljoštila na polovima.
-Ko šta hoće?- promoli se neimenovani glas iz mase.
-Pa vi, šta hoćete?
-Kako možemo nešto da hoćemo kad ne postojimo?
-Da, zar nisi ti samo jedan?
Po koji stidljiv, prigušen kikot se pomaljao iz, za ovu družinu potpuno neuobičajene tišine.
-Jesam, pa šta? Šta se to vas tiče?
-Pa kako da nas se tiče ili ne kad mi…
-Daj zajebi više to prepucavanje, -Jupiter besno razgrnu par manjih bogova ispred sebe i priđe Bogu,- šta imaš to tu?
-Neću da ti kažem.
-A jel hoćeš punu bradu čičaka?
-Na tu tvoju dužinu do kolena samo makaze mogu da te spasu.- sa mrvom saosećanja dodade Zevs.
-Neću.-procedi kroz zube instiktivno sakrivajući rukom dugu sedu bradu.
-Onda pokaži!
Bog stidljivo pokaza, sad već malo deformisanu kuglu.
-Šta ti je to?
– Svet.
Naravno da niko nije pitao šta je to svet, niko nije hteo da rizikuje da ispadne glup, i naravno da niko nije znao šta je svet. Samo su mudro klimali glavama praveći se da svaki dan imaju prilike da vide bar po desetak sličnih i najmane dva potpuno ista sveta.
-A šta radiš s njim? – došunja se anonimni glas iz neodredivog dela grupe.
-Pa tu sam stavio ovog čoveka da me obožava.
-Gde ti je čomek, ne vidim ga?
-Čovek, evo ga ovde.
-Pa to sam i rek’o.
-To sve ti je čovek?
– Ne, ovo zeleno okolo je svet, ovo ovde je čovek. On nije kao mi da može da egzistira ovako na ničemu, mora da ima na nečemu da bude i zato sam mu stvorio svet. Trebao je da bude ravan al’ sam ga zgužvao kad ste vi naišli.
-A što ti je tako mali taj…?
-Pa da bih ja njemu bio veliki.
-Ahaaa!-reče sa potpunim razumevanjem, a onda dodade- a zašto?
-Pa da mi se divi, i da me se boji ako treba.
-Pa treba.
-A šta može taj čobek?
-Nije čobek nego čovek!
-Pa čovek sam i kazala, šta me ti tu ispravljaš kao da ja ne znam šta je čovek!
-Kako možeš da znaš, ovaj je prvi, ja sam ga stvorio malopre.
-Pa šta, ja sam znala da je to čobek i pre nego što je postojao!
-Nije čo…
-Aj’ dosta s tim, koga briga jel čobek il’ čomek, pokaži šta može!
Bog se zagleda u sićušnog Adama i ovaj pade na zemlju i poče da se previja.
-Šta sad radi?
-Trpi!- sa ponosom u glasu reče Bog.
-UAAUUU!- prolomi se društvom.
-I šta još može?
-Može da bira?
-Šta da bira?
-Sve.
-Kako?
-Pa lepo, ima svoju slobodnu volju.
-Pa šta će da izabere?
-Mene.
-Zašto?
-Zato što sam ja stvorio njega i sve oko njega.
-Kako sve, pa nisi nas srvorio, mi smo tu od kad i ti?
-Ali on za vas ne zna, zna samo za mene i samo mene će da izabere.
-A šta ako ne?
-Biće kažnjen.
-I šta radi kad je kažnjen?
-Pa trpi, fizički ili duhovno.
-Koja dobra fora!
Talas oduševljenja zapljusnu družinu.
-Čekaj, ja baš nisam skontao, ako će već da izabere da obožava tebe zašto ga nisi odmah napravio da te obožava, čemu služi slobodna volja?
Cela svita, kojoj je do pre par trenutaka sve bilo savršeno jasno, je sa nestrpljenjem čekala odgovor.
-Pa nije fora da me obožava zato što mora već da izabere sam da me obožava, a ja samo malo da mu pomognem, ako treba.
Posejdon, koji je sve vreme pokušavao da se progura bliže da vidi to čudo ne viđeno, napokon u tome uspe i zgrabi kuglu iz Bogovih ruku I poče da je prevrće po rukama pokušavajući da vidi čoveka.
-Daaaj, šta radiš, tebi su uvek mokre ruke, sve ćeš pokvariti!
Svuda po kugli, gde su je Posejdonove ruke dotakle, su ostali plavi, mokri tragovi. Kione, da spase situaciju, ote kuglu iz Posejdonovih mokrih ruku.
-Vid’ sad ove, pa jel vidiš da se je ovo sad sve zaledilo od tebe!
-Samo malo ovde gore.
-I dole, vidi!
-Pa dooobro, malo… ne smeta to.
-Kako ne smeta?!?
-Ajd nemoj više samo da kukaš, ako tako nastaviš izbacićemo te iz igre!
-Mene da izbacite, pa to je moje!!!
-Pa šta ako je tvoje? Ako se ne budeš lepo igrao dobićeš čičkove u bradu umesto sveta, pa se idi žali kome ‘oćeš.
-A moj čovek?
-Pa on ne može ‘nako, bez sveta, mora da ostane. Nemoj da si na kraj srca, tebi ćemo dati da igraš prvi.
-Šta da igram prvi?
-Ovako, stavimo puno čoveka ovde i onda se takmičimo koga će više da obožavaju, daćemo im slobodnu volju i nek biraju. Ko skupi najviše, pobedio je.
Glasan žamor je progutao Bogovo negodovanje, svi su se gurali bliže sveta da bi zauzeli čim bolju poziciju.
-Nemojte se gurati, stanite u krug lepo, svet ćemo staviti u sredinu I onda svako nek’ igra redom.
-Ja ću moje da stavim ovde!- viknu Horus i uperi zrak moći prema sredini kugle.
-Čekaj, ko je tebi rekao da igraš prvi?!?
-Onda ću ja ovde!
-Ja ću moje da stavim da budu druge boje.
-I ja ću, moji će biti crveni!
-E pa ne može, ja sam se prvi setio! Unab Ku stavlja crvene a ja sam se prvi setio!!!
-Pa ti stavi plave!
-Neću plave!
-Pomeri se onda da ja igram, ja ću da stavljam crne.
-To je moje mesto!
-Gde piše da je tvoje?!
-Ne može tako! Višnu stavlja sa svih deset inkarnacija od jednom!!!
-Pa šta?!
-Pa ne može tako, to nije po pravilima igre!
-Kakvim pravilima, nema pravila!
-Ima, ima, mora jedan po jedan!
-Ej Budo, pusti ga nek stavlja kako hoće!
-E pa onda ću i ja da stavim puno, i još ću da se pomešam sa njima da misle da sam jedan od njih.
-Zašto to, kako će da te se boje ako si isti kao i oni?
-Ne moraju da me se boje, mogu da me vole zato što sam dobar.
-E da, to će sigurno da ti upali.
-Samo upamtite, SVI MORAJU DA IMAJU SLOBODNU VOLJU!!!
-A jel moraju da budu pametni?
-Zašto bi bili pametni, lakše ih je ubeđivati kad su glupi!
-E pa ja ću moje da stavim da budu pametni!
-I ja ću moje!
-Unab Ku opet prepisuje!!!
-A Virakoča je tužibaba!!!
-Samo vi stavljajte te pametne pa ćete videti koliko će vam trajati!
-Ti se ne mešaj!
-Hoću i ja da igram!
-Ti svoje stavi tamo iza Urala!
-Gde je Ural?
-Sve ti piše, jebi ga, gledaj malo!
-Pa nema mesta tamo!
-Budo, daj pomeri malo ove tvoje žute nek ima i Perun mesta, ne možeš ti zauzeti pola sveta!
-Vulkan, ajd napravi malo svetla, ništa se ne vidi!
-Neću, nek vam Lugh napravi!
-Evo ja ću!
-Evo Atum će!
-Sad se zovem Ra.
-Ra? Kakvo je to ime od dva slova?
-Kratko, da se lako pamti.
-DOBROOO, POČINJEMOOOO!!!
-Ja igram prvi, rekli ste da ja igram prvi!!!

 

Autostoper

 

Brundanje kamionskog motora je narušavalo noćnu tišinu usnulog Stepojevca. Gume prikolice su na mokrom asfaltu ostavile crno znamenje naglog kočenja. Sitne kišne kapi su mu kvasile lice dok je trčao prema izbledeloj crvenoj, više decenija staroj kabini. Šofer, podebeo, proćelavi sedi brka, u raskopčanoj košulji, pokušavao je da proceni da li je lice, čas obasjano žutim svetlom žmigavaca, čas sakriveno senkom kapuljače kabanice, dovoljno pošteno da njegovog vlasnika primi u svoj skromni, pokretni dom.
-Hvala vam puno što ste stali…
-Ma stao sam ja, al’ to ne znači da ću te povezem. Šta radiš ti u ovo doba noći?
-Zakasnio sam na autobus. Stojim ovde već tri-četri sata, neće niko da stane, boje se ljudi valjda, šta znam.
-Neg’ šta neg’ se boje, aj’ ulazi.
-Mnogo vam hvala. –stoper svuče žutu kabanicu sa sebe, otrese je sa dva energična trzaja i složi na unutra. Svoju malu putnu torbu spusti na pod između nogu i na nju stavi složenu kabanicu –Ovako ću, da vam ne kvasim.
-Ma ne beri brigu, nije kod mene kamijon k’o kod ovi novi šoferi picani što u čarape vozu, kod men’ mož’ miš kurac da polomi. Zatvaraj samo da ni ’ladno.
-Neka, ovako ću ja to da vam se ne cedi po kabini. Da ne pada kiša možda bi neko i stao al’ ovako i ko se ne boji neće da im prljam kola. Mislim, razumem ih, donekle. Prođoše i par autobusa, ali ne ovih lokalnih, i ako nemaju ovde stanicu kažu ne smeju da prime putnika.
-Trt-mrt, sad se od jedanput svi setili da poštuju neka pravila, to bre ti autobusdžije jedu govna, glume neku gospodu, ne moš čoveka ostaviti da kisne zato što ti nemaš stanicu.
-Kažu ima kontrola na sve strane, neće zbog mene posao da izgube.
-Ma di mu kontrola, jebala ga kontrola, viš da nema bre živa duša!
-Znam, al’ boje se ljudi.
-Ja se, bogami, ne bojim, viš ovo, -šofer upali prigušeno svetlo u kabini i rukom pokaza na kraj metalne cevi koja je virila iza sedišta –colova cevka, od metra, taman da moš lepo s nju da zamaneš, da ti ne padne na pamet kakva glupost slučajno. Imam i jednu manju cevku, od devet milimetara, isto tu pri ruci, al’ to neć’ ti pokazujem.
-Ma ne bojte se, ja…
-Ne bojim se ja nikoga do boga, sad ti kažem. Jerbo ja da se ne čuvam ne bi’ ni doživeo šezdeset i kusur godine.
-Tu ste u pravu, mora čovek da bude spreman na sve, pogotovu ako radi ovakav posao.
Šofer povuče dugačak dim iz dokrajčene cigarete i opušak baci kroz odškrinuti prozor. Trljao je svoj mesnati vrat i proćelavu glavu i uz radijo kroz zube pevušio:
-„…most bez kraja, most do mogaaaaa zavičajaaaa.“ Dobar ovaj Bilkić, peva mame mu ga. Pravo da ti kažem, je nikad ni ne skupljam stoperi, da je neka onako fina ženska pa ajd, al’ nema to, samo u filmovi, i u kafane, kad se malko popije pa se počnu te lovačke priče, te ova ovakva bila, te mi ovo radela, al’ ovako po put da i’ sretneš, nema. Ima za pare, gor’ po Rusiju, to ima kolk’ ’oćeš, al’ ovako k’o što pričaju po kafane i po parkinzi to nema, to sve lažu. Pa majku mu, ja sam trijes i kusur godine po put pa ni jednu ne vido’. Ma ima i četeres godine…, onu našu bivšu jugu sam preš’o uzduž i popreko, i to ne jednom, neg’ sto put. Gor’ za Rusiju idosmo, za Sibir, odeš na turu pa po tri mes’ca nema da se vratiš. Nije bilo ovi telefoni, nema ni da se javiš, kući te čekaju, pa ako se vrneš, vrneš. Nego mi se nešto prispa pa kad te vido’ reko’ aj te povezem da te spasim od kišu i malo san s oči da mi razmavaš.
-Dokle idete?
-Dol’ do Crnu Goru, dovezo’ papriku iz Makedoniju, istovari jutros na kvantaš u Beograd i nema ništa za dol’ za kući, ja sam iz Aleksinac inače, neg’ ako ’oćeš, kaže, ima stočna ’rana za Podgoricu, šta će njima stočna ’rana dol da ga jebem, kuga će on s’ to da ’rane ne’am pojma, al’ ajd, reko, ’oću, što neću, al’ kaže moraš sutra da istovariš, pa sad žurim da stignem dol’ na carinu da predam papiri pa ću taman da dremnem malo dok oni ti završe, posle će valjda da bude nešto za kući, il’ ću prazan do Novi Pazar, tam’ će se nešto nađe.
-To je dobro kad može noću da se spava, ne može čovek da se odmori dobro kad spava preko dana.
-Ma kad se umoriš, onako ljucki, spavaš k’o zaklan, ne pitaš jel dan il’ noć. Nekad bi’, čini mi se i na drljaču zasp’o.
-Da, kad savlada umor ne bira se ni mesto ni vreme ali nije to pravo spavanje, ono kad se čovek posle probudi svež i odmoran.
-Dosta samo da odmoriš oči.
-Oči da, ali to ne može da odmori dušu, a najgore je kad je čoveku duša umorna.
Šofer usnama izvuče novu cigaretu i kutiju baci je prema saputniku. Plamen upaljača na kratko obasja crnpurasto lice i nesta u vrhu cigarete.
-Pa sad, jebem li ga, to ti ne bi’ znao reći. Pali ako pališ.
Odmahivanjem glave stoper odbi ponuđene cigarete.
-Znam ja, iz ličnog iskustva. Ja već godinama ne spavam noću, jednostavno ne mogu, tek pred zoru umor sklopi oči i mozak se isključi na par sati i to je sve, al’ to nije spavanje, umoran se budim, još umorniji, čini mi se, nego kad sam legao.
-Da nis’ bolestan, bož’ me oprosti?
-Post traumatski stres, još od rata u Hrvatskoj. Devedesete sam služio vojsku, devedeset prve u martu trebao da se skinem i produže nam još tri meseca. U maju nas pošalju na Vukovar, nismo mi ni imali pojma ni gde smo ni zašto, dovezli nas autobusom, ne znamo ni da smo u Hrvatskoj, niko ništa ne govori, dali nam po dva okvira bojeve municije i rekli tamo, u napad. Tek posle par dana kad smo došli do table grada shvatili smo gde smo. Skoro tri meseca smo bili tu, kažu ne smeš da pucaš nasumično, drže naše, civile, kao živi štit, i onda smeš da opališ metak tek kad si sto posto siguran da je Zenga. Prošla tri meseca i više mog produžetka al’ ne smem ni da pitam da me puste kući. Mene non-stop drže napred na prvoj liniji. Moja majka je hrvtica, iz Siska, i kažu mi: ti si polutan, ti moraš da se dokažeš, inače te šaljemo preko kod njih. Gde ću ja kod njih, tri puta u životu bio u Sisku kod kevinih još kao dete, oni zagrižene ustaše, od kad je ćale okačio ikonu Svetog Nikole na zid i ponovo počeo slavu da slavi nisu ni telefonom više nazvali a kamoli nam u kuću ušli, još pre rata. Posle pada Vukovara, mene i još par polutana, napravili čitav vod samo od nas, poslali gore po „srijemskim“ selima da ganjamo duhove, šta li. U jesen krenu kiše, čini ti se čitav život već pada, noge se raspale u čizmama, skineš kožu sa tabana zajedno sa čarapama. Najveća sreća je bila kad nađemo neobrane kukuruze, pa založimo vatru od kukuruzovine a kukuruze ispečemo, prezreli, tvrdi, al’ bolji nego ništa. Bolji bi bili da se skuvaju ali ne smemo toliko da se zadržavamo na jednom mestu. I tako od zaseoka do zaseoka, ni na karti ih nema, po par kućica čerpićara, blato, jad božiji, za šta se tu ratovalo? Nađemo jednom neku noviju kuću, unutra suvo, kreveti, posteljina još na njima, tu se poskidamo i poležemo, pokosi nas umor sve. Probude nas ustaše pred zoru, povežu žicom i u logor. Nije to pravi logor nego uzgajalište pasa nekad bilo, i potrpaju nas u boksove za kerove, za bolje, kažu, i niste. A komandir logora moj ujak Domagoj iz Siska, mamin rođeni brat. Tu su nas držali skoro tri godine, imaš kereću kućicu u koju ne možeš da uđeš, ograđen žicom, to ti je ceo svet, tu spavaš, na betonu, sunce, kiša, sve po tebi. Ko se pobuni za kaznu ide u bure. Stave te u metalno bure od dvesta litara i zatvore, i tu budeš, ko zna, dva-tri dana, ne vidiš ni sunce ni mesec, bez hrane, bez vode, tu sereš i pišaš po sebi, malo kotrljaju bure da se dobro uvaljaš, posle, kad te puste, tebi onaj kereći boks kao Hajat. Ne znam ni gde se to nalazilo ni koliko nas je bilo na početku, na kraju nas je ostalo šestorica, nadrogirali nas nečim, stavili nas na traktorsku prikolicu i pomešali u kolonu za Srbiju za vreme Oluje, tako smo se izvukli, odnosno, tako su se otarasili nas koji nismo tamo pocrkali. I od tad ja noću ne spavam. Od one noći u onoj kući kad su nas zarobili ja se nisam naspavao kao čovek.
-U lebac ti jebem, pa jeste prijavili to nekom?
-Šta da prijaviš, kome? Nit znaš gde si bio, nit je koga briga. Hiljade ljudi u koloni, ne znaju ni kud će ni šta će, koga briga za nas pet-šest.
-A ono jes’, kad tako pogledaš. Tuga je to bila da te bog sačuva.
-E ovde meni stanite!
-Što ne reče ranije, prođosmo Ljig.
-Ne, ne, ovde mi odgovara, na ovo autobusko stajalište.
-Evo prijatelju, i kiša ti je prestala…
-Najlepša vam hvala i svako dobro!
-Aj’ u zdravlje i nek ti je sa sreću!
Brektanje motora je pratilo pištanje komprimovanog vazduha pri menjanju brzina dok su se dva crvena svetalca sa prikolice gubila u daljini. Stoper spusti svoju malu torbu na polomljenu klupu obasjanu prigušenim uličnim svetlom. Iz torbe izvuče krem kaput i obuče a u nju složi kabanicu. Zakopča svu dugmad na kaputu i podiže kragnu oko vrata. Stade na samu ivicu kolovoza i podiže palac u susret farovima koji su se promaljali iz daljine.

 

Farovi su se polako primicali nesigurno smenjujući duga i kratka svetla. Konačno se zaustaviše na početku stajališta na par metara od čoveka u krem kaputu sa podignutim palcem. Kroz jedva desetak centimetara odškrinut prozor desnih vrata starija gospođa doviknu:
-Izvinite, jel trebate pomoć?
Levo od gospođe, avetinjski obasjano crvenkastim svetlom instrument table, stajalo je koščato, izborano lice čije su se usne pomerale ali je kroz prozor dopiralo samo nerazumljivo mrmljanje. Stoper podiže obe ruke u vis i ne pibližujući se doviknu:
-Dobro bi mi došao prevoz, pobegao mi je autobus, a trebao bih do Čačka, moram ujutru na posao.
Bračni par razmeni nekoliko tihih rečenica povremeno bacajući poglede na stopera sa dignutim rukama. Gospođa se okrenu i sa zadnjeg sedišta uze torbu i stavi na pod između nogu a veliku žensku torbu čvrsto privi na grudi.
-Mi idemo za Kraljevo, ne svraćamo baš u Čačak!-doviknu gospođa.
-Odgovara mi i tamo do Preljine, to vam je usput, odatle ću lako, vi samo nastavite posle prema Kraljevu.
-Dobro onda, uđite.
Stoper zgrabi svoju torbu sa klupe i pritrča plavom karavanu. Prva dva pokušaja da otvori zadnja desna vrata su bila neuspešna. Jedan glasan klik mehanizma centralne brave oslobodi vrata. Jako svetlo u automobilu obasja visokog starijeg gospodina sa prslukom na romboide ispod somotnog sakoa čijim je licem dominirao nos i gospođu okrugle glave sa brižljivo natapiranom, retkom kosom u tamno lila kostimu, vrlo očuvanom i vrlo demode.
-Neizmerno vam hvala, spasili ste me otkaza a to danas znači da ste mi spasili život. Ako vas ikad put nanese, ja sam domar u osnovnoj školi Vuk Karadžić, svratite, bar na kafu, da vam se bilo kako odužim. Da sam znao kako će biti da sam bar poneo oraha da vam dam, ili da je leto pa da ima svežeg voća. Ja imam tu blizu neku zemlju, to mi je očevina, i tu tako gajim od svega po malo, voća i povrća, malo za svoje potrebe, malo nešto prodam na pijaci, snalaženje, šta će te, znate i sami kako je to danas.
-Dok čovek hoće da radi nema čega da se boji. –reče odsečan bariton.
-I dok može, moj gospodine. Da zdravi znamo koliko zdravlje vredi bolje bi ga čuvali.
-To je tačno, to ste lepo rekli.-nadoveza se gospođa.
-Mada, ne može se čovek od svega ni sačuvati. Ni od bolesti ni od ljudskih zala. Evo ja, ja sam dvanaest godina radio kao nastavnik, predavao opšte-tehničko, u toj istoj školi gde sam sad domar. I onda od jednom nova sistematizacija, to sve po političkoj osnovi. Pa ne mogu ja sad da se učlanim u neku partiju i da deci umesto gradiva predajem političku propagandu. Da idu da ubeđuju roditelje za koga da glasaju, šta li? Van svake pameti. Al’ nađu ti, neke sitnice, pa to naduvaju, dovedu svoje stranačke pajdaše, kao oni su roditelji i imaju pritužbe na mene, ne samo na mene, bilo nas je više tu. Oni, i ako imaju dece, ta deca nikad nisu išla u našu školu, ali to niko ne proverava, pošalju tako te pritužbe na ministarstvo i eto otkaza. Sin taman krenuo na fakultet, to je ogroman trošak. Još je on na budžetu od početka, odličan đak bio uvek, odličan student, gura redovno, zakleo sam se sam sebi: za njega ima da ima pa makar ja za ‘leba ne imao, da završi taj fakultet i da beži odavde koliko ga noge nose. Nikad ovde neće biti bolje.
-Bolje je bilo, pa smo prokockali, ima vekova da prođe da se krug ponovo okrene pa da ponovo dođe red na nas.
-Možda, samo ne znam hoće li uopšte biti nas kad dođe taj red. Ne nas lično nego nas običnih ljudi.
-Jel vaša gospođa negde radi, sa dve plate je opet lakše?-upita gospođa da skrene temu sa nerešivih globalnih zavrzlama.
-Nisam siguran, al’ znajući kakva je moja gospođa bila domaćica, sad verovatno Svetom Petru lično sprema odaje.
-O, žao mi je, nisam znala, izvinite. Moje saučešće.
-U redu je, hvala. Minulo je već par godina od kad nije sa nama. Grehota je reći, al’ da je bilo sreće njene, da kad nije moglo drugačije, da je otišla još godinu-dve pre, toliko se napatila, jadnica, da je mene nekoliko puta molila da joj skratim muke. Da sam imao samo desetinu njene snage i hrabrosti, verujte, ja bih to i učinio. Ali, i bog sebi bira bolje društvo. A naši mu doktori i ceo zdravstveni sistem mu u tome svesrdno pomažu, danas, u našim bolnicama može od obične kijavice da se umre, još ako nemaš para, za par dana ima da te nema. Bez dvesta grama kafe neće sestra da ti priđe noćni sud da ti donese, i to svaki put. Ili bombonjera, parfem, šta bilo. Ni čistačica neće oko kreveta da ti pomete ako joj ne daš bar sok i pomorandže što su ti doneli posetioci. A za doktore da ne pričam. Ako daš samo onoliko koliko su tražili možeš da dobiješ dijagnozu ali ne mora da znači da je tačna. Moju ženu su lečili godinu i po dana pogrešnim lekovima, mi davali koliko su tražili al‘ džaba, tek kad sam prodao auto, zato se sad i smucam po autobusima, i sve pare dao doktoru, su je ponovo pregledali i našli rak, da su je tako pregledali prvi put mogli su da je operišu, ovako posle godinu i po ono metastaziralo na sve strane. Pa ako hoćeš na hemoterapiju da ne čekaš šest meseci, plati. Pa ako hoćeš na zračenje odmah, plati. Pa još ti oni, doktori, ispod ruke prodaju neke lekove za imunitet, dvesta evra kutija. Prodamo stan, zamenimo za garsonjeru, pa sva ta razlika ode za lekove za par meseci. Pa ne znaš šta bi sam sa sobom, ti lekovi je drže u životu i samo joj se još više produžava agonija. Pa dođeš da nemaš više šta da prodaješ.
A ovamo te polupismeni partijaši ganjaju za neke izmišljene optužbe dece koju u životu nisi video. Dođeš do toga da jedan malo jači mraz u aprilu može da te otera na prosjački štap jer ti je to malo što ubereš i prodaš na pijaci jedini dinar. Al’ evo, daće bog da izdržim još dve-tri godine, da mali završi fakultet pa ću da se vratim gore na očevinu, prodaću garsonjeru samo da si gore ozidam, ma tri sa tri mi je dosta, samo krov nad glavom da imam, bez struje, bez vesti i dnevnika, pojedem što uberem, pa dokle izdržim, dosta mi je.
-Teško je sam živeti, pogotovo u starosti.
-Znam gospodine, ali ja sam, verujte mi, sit ljudi, ne dobrih ljudi, ali takvih davno nisam sreo. Verujete li mi ako vam kažem da su nas svi prijatelji napustili kad su saznali da se je Rada razbolela, u početku, dok još nisu mislili da je nešto ozbiljno su zvali, pitali, posle, kad su krenuli finansijski problemi, nigde nikog, ni na telefon da se jave kad ih zoveš. Rada kaže: što nam niko ne dođe, pa nije rak prelazan. Nije Rado, kažem ja, rak prelazan, al’ siromaštvo jeste, toga se oni boje da se ne zaraze od nas. Zato vam kažem, sam odoh da živim, u šumu. Nema više ljudi ovde, vi ste izuzetak, redak primer stare škole, ugrožena vrsta, zato sam ja i bio onako šokiran kad ste vi stali, znate li vi koliko sam ja dugo stajao tamo pre nego što ste vi naišli, i koliko je vozila prošlo pored mene? Zaprepastili bi se. Možete meni ovde stati, tu na ovu pumpu, i vi onda samo pravo za Kraljevo, eno imate tamo tablu.
Izašao je iz kola i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Spustio je torbu na ivičnjak i podigao kragnu kaputa da se zaštiti od oštrog jesenjeg vetra. Gospođa otvori prozor do kraja i pruži mu ruku za pozdrav.
-Čuvajte se. I pozdravite sina.
On sa obe ruke prihvati smežuranu šaku i srdačno je stisnu.
-Hoću, najviše na svetu vam hvala. Ako ikad budete kroz Čačak obavezno svratite. Srećan vam put i bog vas blagoslovio.
Kada je plavi karavan nestao u mraku on pređe na drugu stranu puta. Dlanom je proverio stepen neobrijanosti. Iz torbe izvadi malu crnu pločicu sa zihernalom i zakači na desni rever kaputa. Mesec je bio visoko, imao je još par sati noći. Podiže palac prema nadolazećim farovima.

Saobraćaj je u to gluvo doba bio redak, tek po neko vozilo na svakih desetak minuta, njegov podignuti palac ih je sve pozdravljao. Pogledom isprati tamnog terenca strane registracije i spazi par očiju uprtih u njega iz belog kombija sa plavim natpisom „Overnight expres“ koji je stajao na izlazu iz benzinske pumpe. Mladić iz kombija je konsultovao sam sebe još koju sekundu pre nego što je otvorio prozor.
-Dokle idete?!
-Gornji Milanovac!
-Ja idem gore za Beograd, al’ ne idem starim putem!
-Može do Takova, to vam je na magistrali, posle ću ja lako dalje.
-Pa ajd’, u ovo doba vam neće niko stati.
Stoper zgrabi svoju torbu i potrča ka kombiju.
-Ovde kod mene je malo tesno. Pazite, molim vas, da mi samo ove papire ne pobrkate!
-Ne sekirajte se, sklupčaću se ovde uz kraj, nećete ni opaziti da sam tu. Hvala vam mnogo mladiću, ne znam šta bi da vi niste naišli, celu noć sam tu.
-Verujte da nije svejedno, ni po danu, a kamoli po noći.
-Verujem, i verujte vi meni da ni meni nije svejedno sa kim ću sesti u kola. Ne znam dali je stvarno tako ili su nas samo isprepadali zadnjih godina sa kojekakvim pričama po novinama i televiziji, ali stvarno nije svejedno.
-I ne samo to, da vam kažem, svakakvih danas imate za volanom, ja sam stalno na putu i svašta vidim, i nervozni i bezobrazni i ludi, da sednete sa nekom budalom da vas ubije.
-O tome, da budem iskren, nisam ni razmišljao.
Mladić je nastavio da vozi ćutke i kraičkom oka pokušavao da odgonetne svog novog saputnika. Ostao je zaglevljen između utiska da stoper ima oko pedesetak godina ali izgleda vrlo mladoliko i utiska da ima trideset i neku ali deluje dosta starije. Koristio je svako svetlo, i ulična i farove u susret dolazećih vozila ali što je više gledao to je manje znao. Pokušaće pričom da izvuče neku činjenicu koja će mu pomoći da donese zaključak.
-Kakva je vas muka naterala da stopirate u ovo doba noći?
-Smrtni slučaj.-licem pokaza prema crnoj pločici na reveru u prilog, kao da je ona neosporan dokaz njegove tvrdnje.
-Moje saučešće.
-Hvala.
-Neko blizak?
-Ujak… Dvadeset godina ga nisam video… On me je odhranio… Da, blizak,… previše blizak.
-Zvuči komplikovano.
-Pa, i nije komlikovano. Odrastao sam bez roditelja. Oboje su poginuli u saobraćajnoj nesreći kad sam imao devet godina. Ja sam imao hronični bronhitis tad i poslali nas na more, pola plaća socijalno pola mi, tad je to tako išlo, i kad smo se vraćali, vozač autobusa zaspe za volanom i sleti u Lim. Šesnaestoro mrtvih, ja sam bio u šaragama, spavao, samo nas osam koji smo bili na zadnjem kraju autobusa smo preživeli, ja samo sa par ogrebotina, čudo, to je tad pisalo po svim novinama. Ni otac ni majka nisu imali živih roditelja, otac je bio jedinac i taj ujak mi je bio jedina rodbina, bilo je ili kod njega ili u sirotište. A i on je uvek bio malo čudan, nikad se nije ženio. Posle su za to krivili mene, ko će čoveka sa detetom na grbači, i to tuđim, al’ nije to bilo zbog toga, već tad je on imao skoro četrdeset pa nije ni pomišljao da se ženi. Vrlo brzo posle, kad sam se preselio kod njega smo postali „bliski“. Prvi put nisam imao pojma ni šta se događa, samo je legao pored mene, mislio sam da me teši zbog gubitka roditelja, mama je isto tako često ležala pored mene kad se uplašim ili nešto ružno sanjam, mazi me dok ne zaspim, kad je on počeo da me mazi pomislio sam da je valjda i tako normalno, svako se drugačije mazi, al’ kad je počelo da boli nisam baš bio oduševljen. Ali šta sam mogao, tad sam imao tek deset godina. Sa godinama je to postalo sve češće, skoro svako veče. Kad bih ga molio da ne on bi mi samo tiho šaputao: pssst, samo se opusti. Kad sam ušao u pubertet bilo me je sramota, svih, sebe samog, nisam znao šta da radim, nisam mogao od sramote nikog da pogledam u oči, postao sam usamljeni osobenjak, kao i on. U šesnaestoj, kad sam krenuo u srednju školu, su mi dijagnostifikovali nakolepsiju, predpostavili su da je posledica traume, od saobraćajne nesreće, nisu imali pojma o traumi u kojoj sam živeo svaki dan, zbog toga nikad nisam mogao da polažem vozački, i zbog toga sad celu noć čamim tu pored puta i čekam da me neko poveze. Doduše, ne znam ni zašto sam krenuo tako, k’o grlom u jagode, u po noći. On je posle, sve do sad, ostao sam, zato su mene zvali sinoć, mi smo jedan drugom bili i ostali jedina rodbina. Ja sam, čim sam završio srednju, taman sam malo pre toga napunio osamnaest, zbrisao od njega i nikad ga više nisam ni čuo ni video, ali sam sam ostao čudak, ni ja se nikad nisam uspeo oženiti, živoratim sam k’o pas, ma ni neku ozbiljniju vezu nisam nikad ostvario, dosta mi je intime za još tri života.
-Što ga niste nekome prijavili?
-Drugačija su to vremena bila, mladiću. Nije bilo ozbiljnih socijalnih službi, nemaš kome da se žališ. A i da imaš, gde i šta posle, i kako posle. Sve bi to izašlo na videlo, svi bi ti se posle ili smejali ili te sažaljevali, ni sa jednim ni sa drugim ne može da se živi normalno. Mislio sam da će, kad odem od njega sve biti normalno, nisam znao da će to sve ići zamnom do kraja života, da će mi to postati život. A i kažem ti da me je bilo neizmerno sramota, ovo je sad prvi put u životu da ja to javno nekom kažem, i to samo zato što je on mrtav. Ne znam hoću li moći ovo sve još jednom nekome ponoviti. Sreća u nesreći je da verovatno neću ni morati jer neću imati kome. Stanite mi na ovo proširenje, tu ću ja izaći.

Otac

Vreme u kojem je živeo nije bilo vreme u kojem je živeo. Opšti utisak je bio da se je transponovao negde u sedamdesete, period kada je njegov otac bio njegovih godina, poznavaoci toga do perioda su znali da je njegov stil nedosledan. Njega nije bilo briga šta drugi misle. Neprilagođenost ga je štitila od lažnih saosećanja. Nosio je tu svoju reputaciju čudnog ali dobrog momka i su ga svi znali kao Bigzijevog sina.

Preko snežno bele majice obukao je crvenu kariranu košulju, zakopčao donju polovinu dugmadi i pažljivo je upasao u farmerice i podigao kragnu. Sa police metalnog ormarića uzeo je ključ na kome je visila mala crna bilijarska kugla sa brojem osam i kutiju Kamela, jednu cigaretu je izvukao vrhovima usana i kutiju stavio u levi džep košulje. Na oslobođenu policu je stavio vojnički složen zeleno-plavi radni kombinezon sa amblemom benzinske pumpe. Iz zadnjeg džepa farmerica izuče češalj i par puta ga provuče kroz gustu smeđu kosu. Sa čiviluka u ormariću skinu izguljenu crnu kožnu „rokericu“ i obuče.
-Miki, telefon za tebe!- kroz vrata je, sa slušalicom bežičnog telefona provirila proćelava glava.
Cigaretu iz usta zadenu za uvo i tiho reče:
-Hvala šefe.
-Zašto taj telefon uopšte stoji kod mene u kancelariji kad samo tebe zovu na njega?
-Ne znam šefe.-uze slušalicu i jednako tiho se javi: -Halo… –Da čika Savo, danas mi je čovek doneo… –Da, sve ima, iglice, dihtunge, gumice, sve, čak i novu ler diznu, Firburg original… –Da… –Čika Savo, ja sam sad završio smenu, jel uredu da to sutra uradimo?… –Okej, ja sam kod vas ujutru u devet pa ćemo ga zajedno sastaviti… –Vidimo se ujutru, vi pristavite kafu… –Da naravno… –Laku noć čika Savo.
Pružio je slušalicu šefu.
-Našli smo originalni servisni komplet za Firburg trideset osam dvogrli karburator, neki dekica ga je čuvao u garaži od sedamdeset sedme.
-Jel to za tvog Forda? –šef upita pretvarajući se da ga zanima.
-Neeee, moj je er es dve hiljade, Pinto motor sa Veberovim četrdeset peticama. To je za čika Miletovog Voksala.
Nerazumevajući nekoliko ključnih reči te rečenice, šef reši da je ignoriše. Šef je voleo Mikija, bio je tih i vredan momak. Bio je najbolji radnik na pumpi i da je hteo da suspenduje neke svoje životne principe, bar što se posla tiče, i ode na neki od kurseva za računare koje mu je šef nudio i tamo nauči bar osnovne stvari, odavno bi već bio poslovođa pumpe, ili nešto više. Šef ga je sažaljevao i zato što je svo slobodno vreme i novac trošio na te stare automobile i njihove još starije vlasnike. I sam je odrastao bez oca i bio je jedan od retkih koji su osećli Mikijevu bezgraničnu i duboko zakopanu tugu.
-Kad ćeš ti Miki kupiti sebi mobilni? –postavi šef jedno od svojih svakodnevnih pitanja iako je znao da je Miki pričljiv samo kad je reč o delovima starih automobila.
-To zrači.
-Danas sve zrači.
-Znam. -reče Miki sa osmehom na usnama. – Vidimo se sutra.
-Sutra si slobodan!
-Ne, menjao sam se, sutra sam noćna, u subotu idemo na Palić, na skup. Pisao sam vam na rasporedu, na stolu vam je.
-Okej Miki, ćao.- Da imaš mobilni imao bi i devojku, ovako ne mogu da te nađu! -doviknu je šef za njim.
Miki je u znak pozdrava mahnuo kolegama i izašao kroz mala metalna vrata. Na početku parkinga za radnike benzinske pumpe je stajao stari Ford Eskort, beli sa dve široke plave trake po sredini duž celog automobila, na haubi i na vratima stajao je veliki crni broj osam, na bočnom zadnjem staklu belim slovima natpis: „Marković Z. A+“, ispod, malo beljim slovima: „Marković M. A+“. Nežnim dodirom punim ljubavi je rukom prelazio preko zadnjeg spojlera prolazeći do levih vrata. Taj automobil, napravljen mnogo godina pre nego što su su Mikijevi roditelji i upoznali, je verovatno svoju karijeru započeo kao skroman porodični automobil dok ga majstor-Savine ruke nisu pretvorile u moćnu trkačku mašinu koja se sa Bigzijem za volanom i startnim brojem osam, sa manje ili više uspeha, oprobala na svim relijima i auto trkama na Balkanu. Zadnjih pet-šest godina, od kad se Miki stara o njemu, je držao nivo vrhunskog muzejskog eksponata iako je svaki dan prelazio najmanje sto kilometara. Miki je poznavao svaki šaraf na njemu. Seo je u neudobno sportsko sedište i dao kontakt. Veliki, pored instrument table naknadno ugrađeni, obrtometar je crvenom kazaljkom pokazivao na šesticu a belom jednu crticu iznad jedinice. Miki prstom kucnu staklo i bela kazaljka se spusti na nulu. Obožavao je tu kazaljku koja bi se zaglavljivala svaki put kada ugasi motor, to je bila jedina nesavršenost koju je dozvoljavao. Mašina zagrme, u kolima nije bilo radija, jedina muzika bila je zvuk motora.
Miki je ustvari imao mobilni ali samo tri osobe su znale za njega i imale njegov broj. Izvukao je mobilni ispod desnog sedišta, imao je poruke od dve od te tri osobe. Jedna je bila od Joleta i glasila je: „svrati na popravak posle posla imam nešto opako.“, druga je bila od Niki i bila je, kao i uvek, prazna. Miki je imao i devojku, ustvari, imao je nekog sa kim je povremeno delio krevet i tugu. Jednom mu je, dok je sedeo na klupi na obali Tise, prišla mršava, u crno obučena i sa dugom crnom kosom, jako našminkana devojka i sela pored njega. On joj je bez reči ponudio cigaretu, ona je bez reči uzela. Tri cigarete kasnije on je spustio ruku na njeno a ona glavu na njegovo rame i tako su satima ćutali. Možda to nije bila prava ljubav ali su od tada vrlo često jedno drugom tom tišinom lizali duboke rane i popunjavali praznine u dušama. Mogli su satima da ćute i da im to ni za sekundu ne bude neprijato. Uzvratio je Niki praznu poruku, to je značilo sve, i „dobro sam“ i „volim te“ i „nedostaješ mi“ i više nego što obične reči mogu da kažu, i uputio se ka Joletu.
Jole je bio njegov najbolji prijatelj i njegov stric. Ako se izuzmu majstor Sava i ostali članovi kluba ljubitelja oldtajmera u kojem je provodio većinu slobodnog vremena, Jole je bio i njegov jedini prijatelj. Težina reputacije njegovog oca, legendarnog Zorana Markovića Bigzija je bila nesavladiva. Bigzi je još u osnovnoj školi bio legenda jer je zahvaljujući prvenstveno njemu i njegovoj virtuoznoj igri njihova škola postala pokrajinski prvak u fudbalu, u srednjoj školi je počeo da svira gitaru i peva, pustio kosu i osnovao bend čija se popularnost na teritoriji opštine merila sa Bitlsima, po zidovima škole i starih varoških kuća se je potpisivao sa velikim slovom „z“ u stilu logoa zizi topa i odatle zaradio nadimak Bigzi. Ako je neko i sumnjao da je Bigzi najžešći frajer u gradu te sumnje su nestale kada je glavnom ulicom protutnjao na friziranoj Jawi tristapedest koju je kupio od novaca zarađenih svirajući po maturskim plesovima. Pre nego što je počeo da vozi auto-trke vozio je motokros i ulične moto-trke. Bigzi je zračio neverovatnom karizmom, čak i kada bi na trci bio peti ili šesti više pažnje bi privukao nego pobednici. Kada bi pobedio pehar bi poklonio nekome, bilo kome, nekoj devojci, nekom detetu koje bi sreo, ili nekom od trkača koji nije završio trku. Uvek je pomagao svima, mnogo više nego što bi bilo ko drugi, često i na svoju štetu i uvek sa širokim osmehom na licu, i uvek častio pićem sve koji ga pozdrave.
Jole je bio dijametralna suprotnost, sitan, tih, neprimetan. Njegov najveći i ujedno jedini pomena vredan uspeh u životu je bio to da su ljudi znali da je on „Bigzijev burazer“, i to tako što je očevo prezime zamenio majčinim, odnosno Bigzijevim. Rodila ga je Bigzijeva majka kada je on imao već dvadeset godina i uveliko sve obarao s nogu, danju momke svojim vragolijama na motoru a uveče devojke prašeći sa bine. Joletov otac je bio neki tip koji se u njihovoj kući zadržao tek par meseci. Vrlo brzo su svi zaboravili i kako je izgledao i niko ga nikad nije spominjao.
Na kraju uske slepe ulice je stajala stara veća prizemna kuća zidana u austrijskom stilu, sa ogromnim platanom tačno između dva prozora, visokom metalnom kapijom i kasnije dozidanom garažom u koju se ulazilo sa ulice. Visoka živica je zaklanjala pogled na dovoz do garaže i Joleta koji je na njemu sedeo u starom ligištulu, pijuckao pivo i čekao Mikija. Pre nego što je lančani lavež pasa izazvan bukom iz Fordovog auspuha utihnuo Miki je već otpijao velike gutljaje hladnog piva a Jole punim plućima vukao dim iz prvog od tri spremljena džointa. Nedefinisan vremenski period su ćutke posmatrali retke oblake koji su bezuspešno pokušavali da sakriju ogroman žuti mesec. Plamen upaljača obgrli špicasti vrh drugog džointa. Povukavši dva kratka dima, Miki vrati Joletu džoint i kroz zube tiho reče:
-Planiram da prodam Eskorta.
-Ha, al’ te je šibnulo. –prasnu Jole u smeh dok mu je dim koji je pokušavao da zadrži u plućima izlazio kroz nos.
-Šta me je šibnulo, zašto?
-Pa jesi li čuo šta si rek’o? –nastavi kikoćući se. –Da ćeš da prodaš Eskorta.
-Pa da, na zapadu takvi idu i po pedeset i više hiljada. A neki čika-Miletov lik ima Lanču Integrale, kompletnu, samo treba da se sredi. Traži deset soma al’ može tu još da se pregovara.
Do Joletovog mozga je doprla mogućnost da se Miki ne šali, samo su mu usta ostala razvučene u osmeh.
-Ma šta pričaš, kakva Lanča?
-Delta, Integrale ha ef turbo, ultimativni reli auto svih vremena.
-Da prodaš Bigzijevog Forda? –i dalje je tetrahidrokanabidolska izmaglica Joleta sprečavala da misli svede u jedan kolosek, po mogućnosti paralelan sa Mikijevim.
-Da. Mislim, ekstra je to auto, bolji od polovine novih reli auta u svojoj klasi, ali šta ja da radim sa njim kad se ne trkam. Potpuno je restauriran, homologiran, za reli samo stavi druge gume i šibaj. Lanču bih sredio da bude bolja nego nova.
-Zezaš me, jel da? Gde bi prodao Bigzijevog Forda, ložiš me?
-Ne. –Miki je bio potpuno smiren, govorio je tiho i između rečenica povlačio kratke dimove iz džointa. –U subotu idemo na Palić na skup, tamo uvek dođu neke švabe sa kintom, ponudiću ga za trideset hiljada keša, ako ne onda preko interneta. Znam da to nije auto koji se prodaje preko noći ali se prodaju, meni se ne žuri pošto ni ovaj za Lanču nije definitivno odlučio da je prodaje.
-Da, al’ to je Bigzijev…
-Znam da je to Bigzijev auto, al’ pošto je Bigzi mrtav ne treba mu. U ostalom to i nije Bigzijev auto, njegov je bio krš, ovo je sad moj auto, ja sam ga napravio ovakvog kakav je. Jeste mi čika-Mile pomagao al’ ja o tom autu znam više nego što je Bigzi ikad…
-Ou jee! Šta se ljutiš?
-Ma ne ljutim se, samo kažem. Nešto sam nervozan.
-Jel zbog prodaje Eskorta?
-Jel me zajebavaš?!
-Ne, zašto? Nešto sa onom tvojom devojčicom?
Miki ga malo iznenađeno pogleda.
-Nikolina, ne, ona je okej, zbog keve sam nervozan, uopšte joj nije dobro i ni sa kim ne razgovara.
-Zato sam te i zvao na opuštanje.
Suzdržavao se da ne prokomentariše stričevu sposobnost da sve pretvori u razlog za „opuštanje“.
-Ma ni to mi ne ide.
Jole mu nestrpljivo uze iz ruke džoint koji se već par minuta dimio u prazno.
-Znači Lanča Delta.
-Intagrale ha ef turbo.-osmeh mu je obuzimao lice pri samom izgovaranju tih, za njega čarobnih reči. –Ofarbam je u Martini boje, ima da bude…
-Bigzi je bio opsednut tim autom kad se pojavio.
-Daj molim te dosta više o Bigziju!
-Šta je s tobom?
-Sa mnom šta je?! Ima li išta na ovom svetu da nije vezano za Bigzija? Okej, bio je najbolji čovek na svetu, u svemu, i onda je umro i jel možemo sad da ga ostavimo da počiva u miru?!
Jole je zaprepašteno gledao Mikijev profil. I pored ogromne doze sarkazma u Mikijevim rečima nije bio siguran da je on to mislio ozbiljno.
-Miki, tvoj ćale je bio legenda, još uvek je, zapamti to.
-Možda je bio legenda ali mi nije nešto baš bio ćale. A i do sada su svi osim tebe ukapirali da on i nije bio takav super lik.
-Šta pričaš, ko ti je prodao ta sranja? Bio je najbolji lik ikad!
-Bio je pička! Da si ikada imao dovoljno samopoštovanja da izvučeš glavu iz njegovog dupeta i pogledaš ga video bi da je bio umišljeni egocentrik, sebičan i samoživ egoista, da ne spominjem kakve je komplekse morao imati kada je toliko patio da se dokaže i dopadne svima.
Obojica su ostali šokirani izgovorenim rečima. Miki je znao da će ta teskoba koja ga je godinama stiskala jednom pući i da će sva njegova osećanja kroz reči plinuti napolje ali nije očekivao da će za sobom ostaviti takvu gorčinu. Posle par minuta mučne tišine, kada je bio siguran da je obvladao taj vulkan koji je u njemu eruptirao, nastavi tihim, staloženim glasom.
-Sve to što je on radio je izgledalo super, ali samo iz daleka, za publiku, od toga se ne sastoji život. On nikada nikoga nije voleo. Pre sam mislio da je voleo samo sebe ali sam vremenom uvideo da je sebe vole još manje nego nas ostale.
-To nije tačno, tebe je obožavao, stalno je pričao o tebi…
-O meni ali ne i samnom, isto samo reklama, ukras, on je frajer, ima i sinčinu, samo ga nikad ne viđa i ne druži se s njim. Nije mi se obratio tri puta u životu, i tad kada jeste je bilo da mu donesem pljuge ili novo pivo iz frižidera. Nije čak bilo ni ono pred društvom „daj pokaži im šta znaš“, jer nije imao pojma šta znam. Nemam ni jednu sliku gde smo samo nas dvojica, ili nas troje, kao neka porodica. Kevu isto nije voleo, ona mu je bila samo da ima gde da prespava kad ga druge ribe ispale i kad ne uspe ništa da smuva, da mu opere veš i spremi da jede kad nema para. I ona je koza koja je za njim trčkarala k’o hipnotisana deset godina, dok nije ostala trudna. Nikad nije hteo da se venčaju, ona ga je godinama molila.
-Kako ne, pa ona nisi njegovo prezime?
-Na kraju je sama promenila prezime u Marković, kao i ti, ali se nisu venčali, ja sam kopile.
Ta žaoka istine se je zabila duboko u Joletov mozak i širila svoj otrov ali je on nije vadio, pustio je da utrne. Miki više nije imao kočnica.
-Od njega i njegovih kurvica je dobila neku infekciju, nije išla kod doktora jer nije imala knjižicu i to joj se zakomplikovalo. Ti si tad isto bio klinac, nemaš pojma o tome. Deda Marko pređe preko svoje reči da neće više da čuje za nju zbog svega toga, baba ga namoli, i daju joj pare za lečenje u nekoj privatnoj klinici. On joj uzme više od pola tih para da plati kotizaciju za trku. Deda posle morao prodati neku njivu gore na selu da plati bolnicu. Ja sam tad imao pet-šest godina, sećam se da me je oteo od babe i odvukao kevi u bolnicu, da se derao i psovao i ostavio me tamo kod nje. Nikad ga više nisam ni video, sjebao ga šećer za par godina posle toga. Ne branim ja ni Marka, i on je sigurno bio divan otac kad mu se ćerka zalepila za najveću barabu, a i baba se posle deset godina setila da je savetuje da to neće na dobro izaći. Još je keva njega lečila i tetošila kad je izašla iz bolnice jer se skršio na reliju na Divčibarama… Jebiga, jedno je kad si sam, kad imaš dete imaš i odgovornost, ne moraš da mu daješ pare ali moraš da se trudiš da bar postojiš, tvoj život nije više samo tvoj, deo njega pripada i tom detetu. Ne možeš tek tako da odeš i da pogineš.
-On je bar poginuo kao heroj!
-Nije, poginuo je kao budala želeći da bude heroj. Skočiti u nabujalu Tisu za nekim đanosom samoubicom nije heroizam nego idiotizam, očajnički pokušaj da sopstveni ego još jednom vidi u punoj erekciji. Ali upravo ti o tome i govorim, čak i da jeste bio heroj to nije uredu, ne možeš da budeš heroj kada neko zavisi od tebe. Ali takav je bio Bigzi, nije ga bilo briga ni za koga drugog, živeo je za trenutni komadić slave. I za njega je i umro… Keva, umesto da je srećna što se otarasila budale, padne u depresiju i počne da cuga, znaš i sam kakva je od tad. Mislim, cugala je i pre ali je bar bila normalnija.
-Miki, ja te potpuno razumem, nedostaje ti, i meni, veruj mi, tuga se nekad manifestuje kao bes, govoriš u afektu svašta.
-Ja uopšte nisam besan, i ne nedostaje mi ni malo, šta da mi nedostaje? Šta tebi od njega nedostaje? Pa tebe je ignorisao još više nego mene? Tračao si i šenio oko njega kao kuče a on te uopšte nije bio svestan, nije te primećivao. Uvek si samo ti njemu bio burazer, on tebi nikad. Jel te ikad ikome pretstavio i rekao „ovo je moj malđi brat“ ili išta slično. Evo pogledaj i sve ove slike, gde ste tu vi, braća?
Sa bolom na licu Miki je pretraživao lica sa fotografija pokačenih po grubom sivom zidu garaže.
-Pa na svakoj slici smo mi!
-Ne Jole, na svakoj slici ste i ti i on ali nigde niste vi. Evo ovde, on i majstor-Sava i ostatak tima, on i Mika Đelamš i ekipa, on i onaj bugarin, ne sećam se kao se zove, svuda si tu i ti ali nigde ti i on. Ustvari, ti si tu prišljamčen sa strane samo zato što niko nije imao srca da te otera, jer si mu brat, ali ti njemu, ne on tebi.
-Ti si zloban, zašto mi govoriš takve stvari!?!?
Miki je iznenađeno pogledao strica. Jole je često plakao kada bi se naduvao ali je to bilo par suza u tišini uz objašnjenje da mu je dim ušao u oko ili da ga je „roknulo na suze“, sada je ridao na glas kao malo dete. Miki pokuša da se približi Joletu, da ga smiri i uteši.
-Nisam zloban, to je istina, imaš četrdeset godina i živiš u garaži jer si kuću izdao da imaš za gandžu, jer ne možeš više da komuniciraš normalno sa ljudima, jer pričaš samo o njemu i niko više ne želi da te sluša, ne možeš ceo život da provedeš sakriven u senci brata, pogotovo zato što njega više nema, ta senka je odavno izbledela.
-Beži od mene! Bigzi nije bio savršen, ja to znam, ali je bio legenda! Ti kukaš kako ti je bio loš ćale, a šta bi rekao da je kao moj odma’ zbrisao čim je video da stomak raste.
-Imaš svo pravo da budeš ljut na svoga oca, ali imam i ja pravo da budem na svog. Kako bi se ti osećao da ti neko stalno govori da je tvoj otac bio najbolji lik na svetu?
-Moj otac je govno i kukavica, Bigzi je legenda, bio i ostao, njega su svi voleli!
-Svi koji ga nisu poznavali, i koji su imali koristi od njega, ali on nije voleo nikoga, ni mene ni tebe. Najbolji lik na svetu mora da voli svog brata, i svog sina. Bigzi nije bio takav kakvog si ga ti video, on nije bio taj čovek o kome ti govoriš.
-Bigzi je bio moj brat i ja znam kakav je bio. Uvek ću svima govoriti da je bio najbolji lik ikad, a ti ako ne želiš da slušaš odlazi, beži od mene, zloban si, i nemoj više ni dolaziti. On je bio moj brat i bio je najbolji lik na svetu!
Jole je i dalje glasno ridao dok su mu suze plavile lice. Miki je zastao na pola puta između garaže i auta i posmatrao ga ne znajući šta da radi.
-Jole,…
-Marš, odlazi!!!

 

 

Povratak

-Izvolite gospodine Kozomora, verujem da će te biti zadovoljni.
-Šta je ovo!?!
-Linkoln Navigator, dve hiljade šesnaesto godište, ful oprema, vaša sekretarica je rekla da vam..
-Šta je rekla, da sam makro? Tamo kod nas ’vak’e aute samo makroi voze.
-Ne, rekla je da vam treba terensko vozilo, ov…
-Kako se zoveš ti?
Sitan, u tridesetoj već proćelav i istrošen čovečuljak se je obilno znojio pod teškim pogledom Stevana Kozomore.
-Jovica, Gajić.
-Jovice slušaj, ne znam šta je tebi moja sekretar’ca rekla, ona je malo smušena a preterano ambiciozna, siguran sam da nije tvoja greška, al’ meni ovo ne radi pos’o, lijep je auto nema šta, al’ je brate prevelik, ja hoću ženu i djecu da odvedem na Majevicu, u zavičaj, da im pokažem gdje sam rođen, tamo od rata niko ne živi, putevi su uski i zarasli, ova grdosija ne može tamo ni da prođe.
Jovica je otvorio usta da nešto kaže ali nije znao šta. Stevan nastavi:
-Ajd’ ovako ćemo, odvešćemo se ovim čudom do hotela a ti nam do ujutru sredi neki noramlan džip, Lend Rover ili tako nešto, nešto što smiješ da potjeraš po kaldrmi, vid’ kak’e su tanke gume na ovom, to i preko bijele linije zapne, jel može?
-Naravno gospodine Kozomora, ja se stvarno izv…
-Nemoj da se izvinjavaš, u redu je, samo nam ovo sredi, do devet, da možemo da krenemo odma‘ poslije doručka. Evo ruka.
Ogromna šaka Stevana Kozomore je bila skoro preteći uprta u sitno Jovicino telo. Jovica se je topio od vrućine pod jeftinim sintetičkim sakoom ali to od straha nije primećivao. Znao je šta donosi zadovoljna stranka kao što je ova ali znao je i za hirovitost ove. Kada je čuo da dolazi, dobrovoljno se prijavio za ovaj posao i postavio to sebi kao prekretnicu u životu, ili će biti neko u ovom poslu ili će ga zauvek napustiti. Skupi svu hrabrost u sebi i izveštačenom samouverenošču svojom sitnom, belom, i od vrućine i znoja dodatno smekšanom šakom seže u Stevanov dlan.
-Biće sređeno gospodine Kozomora, ništa ne brinite.
Blagi izraz gađenja prelete kraičkom Stevanovih usana, i pre nego što ispusti gnjecavu Jovicinu šaku malo je jače stegnu, tek da se ne zaboravi ko je ko.
-Is there a problem Steve?
Plavuša od četrdeset i koju, savršeno oblikovana po slici sa naslovne strane modnog magazina, sa dve identične osmogodišnje devojčice koje su buljile u svoje mobilne telefone, je stajala pored velike gomile Samsonajt kofera.
-No, everything is alright, isn’t it mister Gajić?
-Of course madam, we are just making arrangments for tomorrow.
-I’m hot.
-Yes you are, baby. Get in the car.
Kozomora je strpljivo čekao na vozačevom sedištu dok je Jovica sve kofere složio u gepek.
-U devet, i pazi da auto ima dobru klimu, ovdje kod vas je gore neg’ kod nas u Majamiju.
Ako je Jovica i uspeo da dođe do daha od nošenja kofera i nešto odgovori brundanje iz auspuha je sprečilo da se to čuje. Najgora stvar za Stevanove saradnike nisu bile njegove prodorne, crne, na metar i devedeset od zemlje postavljene oči, niti kao kačket iznad njih sastavljene, guste crne obrve, pa ni tih pretećih, i u četrdeset petoj-šestoj još uvek savršeno definisanih stotinjak kila mišićne mase, niti šake kao maljevi. Najgori je bio izraz njegovog lica koji se nikada nije menjao, koji nikada nije otkrivao nikakvu emociju. Sretan, tužan, besan, Kozomora je izgledao smrtno ozbiljan, nikad se nije smejao, niti su se drugi usuđivali smejati, čak ni njegovim šalama jer nikad nisu mogli znati da li misli ozbiljno. Ni njegova žena, ni posle dvanaest godina braka nije mogla da dešifruje njegove emocije. Mada se ona oko toga nije mnogo ni zamarala, živela je dobro, više nego dobro, i to je za nju bilo dovoljno. Nije preterano volela Stiva ali je volela sve što je od njega dobila. A on je, za razliku od svih njenih predhodnih muškaraca za uzvrat tražio iznenađujuće malo.

Penjali su se uskim Majevičkim makadamom a grane pored puta su šarale farbu po vratima potpuno novog Diskaverija. Avgust je naterao displej na instrument tabli da ispisuje 39°C. Brendi je skoro ceo sat, bezuspešno pokušavala da na radiju pronađe bilo kakvu slušljivu muziku. Stevan je ležerno pružio prst i ugasio radio.
-Jebeš radio, enjoy nature.
-Are we there yet, is this zavicaj?
-A few more kilometers.
-How much is that?
-Two miles.
-Girls, is everything ok back there?
Devojčice nisu reagovale na mamino pitanje, buljile su u svoje telefone, domunđavale su se i kikotale na zadnjem sedištu kao na drugoj planeti.
Parkirao je na kraju kamenog puta kojeg je što dalje sve više gutala divlja trava i korov i nekoliko minuta iz kola posmatrao staru kuću bez krova. Kada je đonovima svojih Najki dotaknuo zemlju osetio se kao da mu se duša kida na delove.
-Pu majku im jebem, vid’ šta su uradili.
Mrmljao je sebi u bradu i pljuvao. Stakla na prozorima bila su polupana a dimnjaku, koji je prkosio i vremenu i bombama, je u sred kuće društvo pravio jedan mladi bagrem. Bilo je nemoguće prići bliže maloj kući opasanoj divljim rastinjem i korovom, nemoguće čoveku u bermudama i lanenoj košulji pa makar to bio i Stevan Kozomora. Stajao je kao skamenjen još desetak minuta i onda se vratio u auto.
-There is nothing here, we’re going to the cemetery.
-Is it a goat cemetery?
Bio je to piskavi dečiji glas sa zadnjeg sedišta praćen tihim kikotom.
-What!?!
-Goat cemetery, where you used to bury goats?
-What goats?
-Marko said that our last name means goat killer.
-Pička li mu materina bezobrazna. No, it doesn’t.
-Then what it means?
-Nothing, nothing, our last names dont have any meaning, we are not indians.
-Native americans.
-Whatever.
-So, no dead goats.
-Not that I know of, or killed.
Spustili su se istim putem do napuštenog zaseoka od tri-četiri kuće i izašli na za nijansu bolji i širi makadamski put koji je vodio prema groblju.
-Daddy, where are your parents?
-We are going to visit them now.
-Yeah, where?
-On the cemetery?
-Are they dead or they live there?
-No one lives on the cemetery.
Zastao je na proplanku sa kojeg se je video potok i stara divlja kruška sa tek po kojom olistalom granom. Usta su mu se skupljala od samog sećanja na te sitne divlje kruškice koje su kao deca jeli iz inata. Zavesa od leske je krila potok uzvodno od kruške, trava ispod nje je ponovo bila pokošena i meka, kruška raskošna i zelena, čuli su se zrikavci, Jovanka je sedela pod kruškom i mahala mu, nosila je onu istu haljinu na cvetove i šangajke na bose noge, u kosi je imala rajf od livadskog cveća i bila je srećna u svojih večitih sedamnaest. A u njemu se sve steglo, u slepoočnicama je osećao puls koji je tukao kao bubnjevi Darkvuda, znoj mu je gušio oči pred kojima se maglilo. Trljao ih je, bezuspešno pokušavajući da se vrati u sadašnjost, u stvarnost.
-U sunce ti jebem u pičku.
-Steve, are you alright?
Stevan je uvek i isključivo psovao na srpskom, Brendi je to znala, ali ga nikad nije videla ovakvog.
-Yeah, yeah, I’m ok. Let’s go.
Vozio je dalje polako jer nije bio siguran da je put koji vidi sadašnji. U retrovizoru je video Jovanku kako trči za njima sa krajem haljine stisnutim u ruci, čuo je kako ga doziva:
-Stevooo, Stevoo, ajmo do potoka!!!
Trljao je oči i šaputao:
-U jebem ti, šta je ovo.
Još jednom protrlja oči i nastavi da vozi gledajući isključivo u belinu makadama. Zaustavio je auto na putu naspram ulaza u groblje. Bila je to kamenim zidićem ograđena livadica na kojoj je iz visoke divlje trave virilo par mahovinom obraslih nadgrobnih kamenova.
-Are you sure you want to go there, you look a bit…
-I’m ok!
Od ulaza je kroz divlju travuljinu vodila uska ugažena stazica. Zakoračio je na nju ignorišući travu koja ga je peckala po nogama. Brendi se odvaži da napusti auto i krenu za njim. Nekoliko metara od srušene drvene kapije na ulazu ih dočeka beli mermerni spomenik u obliku suze na kojem je bilo uklesano lice lepe, nasmejane devojke, duge kovrdžave kose sa rajfom od livadskog cveća. Stevan je pred njim stao k’o ukopan.
-Who was she?
Devojka sa spomenika je bila sad devojčica, nosila je teksas bermude na tregere i crvenu majicu kratkih rukava, i dalje se smešila.
-Ajd samnom do potoka, smiješ li?
-Što nebi smijo, vidiš da sam dvaput veći od tebe?
-Vidim da jesi, nego ’nako pitam, ako ’oćeš?
-Aj ko prvi do kruške!
Sedeli su ispod kruške, leskom sakriveni od pogleda sa proplanka i kvasili noge u hladnoj vodi potoka. Sadeli su tu skoro celo leto kad je on kretao u srednju školu, i par godina kasnije kad je ona kretala u srednju školu, i svako leto između. Sedeli su tu, jeli tvrde, kisele divlje kruške, ponekad pričali, ponekad ćutali, ponekad je on kao slučajno dotakao njenu ruku, ponekad ona, opet kao slučajno, njegovu. Sedeli su tu i kad je ona nosila haljinu na cvetove i šangajke na bose noge i imala rajf od livadskog cveća u kosi, a on tužno gledao u svoje dlanove i tiho rekao:
-U srijedu idem u vojsku.
A onda mu ona još tiše odgovorila:
-Ja bi tebe polju’bla, al’ me stid.
Pa on njoj, skoro nečujno:
-I mene je.
-Ajmo zajedno.
Poljubac prvi, tek nespretan dodir usnama. Poljubac drugi, usne su im se spojile i krv u njemu je počela da ključa. Poljubac treći, njen jezik na njegovom, njegova ruka na njenoj butini. Strast ga obuzima, on više ne zna ništa, grli je, snažno privija uz sebe, treći poljubac traje u nedogled, jedna velika šaka na njenim grudima, druga pod haljinom, taj stampedo u njemu više ništa ne može da zaustavi, ni njeni jecaji, ni molbe da prestane, ništa.
Ležao je zgrčan na travi pored nje, zgrožen samim sobom. Haljina na cvetove je bila izgužvana i dodatno ukrašena flekom od krvi. Ona je bez reči ustala, obrisala suze, pokupila sa zemlje svoje pocepane bele pamučne gaćice i pobegla kući. Brendi je spustila ruku na Stevanovo rame i tiho i saosećajno ga upitala:
-Steve, are you alright?
-What heppend?
-I don‘t know, you just fell down and start crying.
-I’m not crying!
-It’s ok. Who was she?
-My first love.
-What heppend to her, how she died?
-She hanged herself.
-Terrible, why?!?
-I don‘t know, I was in the army at the time….Niko mi nije ni javio, tek mi stari rek’o na zakletvi, veli: nismo te ćeli zvati, svedno te ne bi ni pustili prije zakletve, neki šejtan bijo ušo u nju, naka cura a eto vidiš. E moja Joko šta uradi, što me na tu nesreću navede, što ti se je trebalo poljubljat, što nismo mogli samo ‘nako ašikovati, htjeo sam te od ćaće iskat kad se iz vojske vratim, Joko moja, srce moje, što mi ode da mi nema ko oprostiti, ostavi me da cjeli život gorim u ovom svom paklu. Ja sam te ubio Joko, ja sam te ubio srce moje, ja sam te ubio i umro s‘ tobom, i sad mrtav živim.