Glad VII

utorak

 

Prvi zraci sunca su se mešali sa jutarnjom izmaglicom i nisu marili za plave odsjaje rotacionog svetla sa ambulantnog kombija. Plato je bio sjajan od rose i pust. Dva krupna momka su brzo ali smireno koračali prema izvoru tih jarkih, plavih odbljesaka sa nosilima između sebe. Niko nije kvario jutarnju tišinu, ni oni, ni stariji radnik obezbeđenja koji je, vidno uznemiren, stajao pored. Ispijeno, nepomično telo na nosilima jedva se primećivalo pod pokrivačem. Jedan od mladića, koji je bio ujedno i vozač ambulantnog vozila, tiho zatvori zadnja vrata i tiho se obrati portiru sede kose.
-Ima li nekog svog, porodicu, rodbinu?
-Verovatno, samo je ne znam ni koga ni gde.
-Ne znate kome bi mogli da javimo ako…
-Ne. Javite meni, ja ću probati da nađem nekog njegovog. Mogu li ja da ga posetim u bolnici?
-Danas ne, sutra. Recite samo sestrama da ste mu rod, stric, ujak, nešto, i pustiće vas.
-Hvala vam.
Mladić samo klimnu glavom i za par trenutaka plavo treptanje nestade u izmaglici koja je bledela. Portir priđe mestu na kome je mladić ležao uzdahnu i poče polako da skuplja stvari koje su za njim ostale, belu najlon kesu sa tri flašice od kojih su dve još uvek bile pune, karton i vreću za spavanje koja je na njemu stajala i transparent „ZAUSTAVITE NEPRAVDU“. Prošao je oko zgrade i kroz metalna vrata ušao u zadnje dvorišt. Karton je bacio u kontejner a ostatak odneo u kotlarnicu. U lavirintu mračnih hodnika i niskih vrata, pored kolica sa priborom za čišćenje, provuče se kroz jedna skoro neprimetna vrata i nađe se u malecnoj, mračnoj sobici. Pod je bio prekriven starim sivim itisonom, u uglu je na podu ležao stari madrac. Pored njega sivi, metalni ormarić na točkićima sa tri fioke, isluženi kancelarijski inventar, kao noćni stočić. Na njemu nekoliko knjiga, stona lampa za čitanje, poluprazna čaša vode, jedna fascikla i mrvice osušenog hleba. Na zidu iza vrata mali visok prozor sa staklom obloženim novinama i česma sa metalnim koritom ispod. Vazduh ustajao, gust, lepljiv. Vojničku vreću spusti na olinjali madrac, najlon kesu na pod pored i transparent složi iza vrata. Ne okrećući se, na izlasku zatvori vrata za sobom i odkoraka napolje gledajući u svoje noge.

 

 

Još uvek napumpan adrenalinom i infuzijama moći koje je upijao predhodni dan na konferenciji za štampu, direktor iskoči je iz službenog automobila. Dodatni talas sreće ga zapljusnu, kada vide da je plato pred firmom prazan, tako jako da nije imao vremena niti da razmatra kome ili čemu treba da zahvali za ovo iznenađenje. Ko god da je, pojaviće se već, i biti nagrađen. Nošalantno uđe kroz staklena vrata i priđe info pultu. Tamo ga, na njegovo iznenađenje, dočeka krupan, do glave ošišan mladić sa novinama u rukama. Službeni sako Sigurnost-i je na njemu bio razapet.

-Izvinite, gde je onaj gospodin koji inače radi ovde, stariji, sed?

-Bolestan, jutros zvao da mu nije dobro pa su mene dali na zamenu. Jel vam treba nešto?

-Ne, ne, samo pitam. Hvala.

Mladić bez reči vrati pogled na svoje novine. Nebitno je sad, ne može o tome da razmišlja u ovom trenutku. Poskakivao je od steće na putu do kancelarije. Pogled na sekretaricu mu za milimetar smanji oduševljenje.

-Ako me neko traži, na sastanku sam.

-Ali već su vas tražili, nekoliko puta, iz…

-Jel vi mene ne razumete ili me ne čujete? – upita drsko i podrugljivo.

-Ali…

-Samo ako zovu iz bolnice da kažu da sam JA umro možete da me prekinete, za sve ostale sam na sastanku.

-Iz predsednikovog kabineta su zvali i rekli da se javite čim stignete!

-Odlično! Ali, to ćete mi preneti tek kad se vratim sa sastanka, zar ne?

-Pa sad sam vam…

-Pa ne možete mi to sad preneti kad ja nisam tu nego…?

-Na sastanku.

-Eto.

Za trenutak ga iznenadi šef kadrovske koji se niodkuda pojavi pored vrata njegove kancelarije ali se brzo, kao mačka, postavi na noge.

-Gospodine direktore…

-Koji je danas dan? – odsečno ga prekide.

-Utorak. Ja sam ht…

-A koji je bio dan kada sam ja vas tražio?

-Mislim sreda, ali ja…

-E pa toliko koliko sam ja vas čekao toliko ćete sad vi da čekate mene.

-Ali gosp…

-Sve što imate ćete mi reći u ponedeljak.

Direktor se uhvati za bravu na vratima svoje kancelarije a na ruku mu se spusti šaka šefa kadrovske. Bio je izuzetno uvređen ovakvim drskim ponašanjem mladog i neiskusnog direktora. Bio je besan i zausti mnogo toga da mu kaže ali mu direktorov oštar pogled preseče i misli i hrabrost. Pokajnički povuče ruku i tiho upita:

-Šta ćemo sa preostalim otkazima?

Direktor ga je netrepćući gledao direktno u oči.

-Siguran sam da je to problemčić koji jedan šef kadrovske službe može sa lakoćom da reši, bar bi trebalo da može. Mi ovde svakako želimo šefa kadrovske koji to može. Jeste li to vi?… A sad me izvinite, imam važan sastanak.
Ušao je u svoju kancelariju i zalupio teška, tapacirana vrata. Uvalio se u kožnu fotelju i noge stavio na sto. To je bio stereotip iz svih mogućih filmova i on je maksimalno uživao u njemu. Malo je listao po telefonu i zatim ga prislonio na uvo.
-Jesi li gledao ono juče? Jesi li video kako sam ih razbio? Haha, šta kažeš? To je trebala biti samo konferencija za štampu ali su ljudi počeli sami da se skupljaju i da slušaju. Čoveče, jesi li video koliko je tu bilo ljudi do kraja. To nam je trebalo. Slušaj, skupi pet-šest pravih ljudi, od poverenja, i budite kod mene u kancelariji na pauzi za ručak. Za sad moramo da držimo jezik za zubima, al‘ pravimo novu stranku. Sve ću ti raći kad dođete, stroga tajnost. Vidimo se.

 

Kraj…

Advertisements

Glad VI

ponedeljak

 

Na sredini platoa je stajala govornica. Ispred nje bilo je okupljeno dvadesetak novinara. Direktorova sekretarica, paralisana od treme, je buljeći u mikrofon ispred sebe, zamuckujući izgovarala rečenicu koju je u sebi ponovila nebrojeno puta.
-Gospodin direktor će prvo dati izjavu, a zatim, ako bude vremena, će odgovoriti ne nekoliko pitanja.
Za njom je mikrofonu prišao direktor, spustio papire koje je nosio u ruci na govornicu i počeo da čita jednoličnim, tihim glasom ne dižući pogled prema novinarima.
-Dobar dan i hvala svima koji ste se odazvali. Ova konferencija je sazvana da bih vam, iz prve ruke, dao sve informacije vezane za ovaj protest i ceo slučaj vezan za njega. Gospodin koga ovde vidite je bivši radnik našeg preduzeća. On je dvadeset i osmog četvrtog ove godine primio rešenje o prekidu radnog odnosa. Radno mesto na kojem je dotični bio zaposlen je, usled reorganizacije, ukinuto i samim tim, u skladu sa zakonom i kolektinim ugovorom, automatski se suspenduje i ugovor o radu sa radnikom zaposlenim na tom radnom mestu. Reorganizacija je bila neophodna da bi se produktivnost i efikasnost našeg preduzeća podigla na prihvatljiv nivo. Kao što je navedeno u rešenju o prekidu radnog odnosa, a poznato je i iz ranije prakse, naši bivši radnici uvek imaju prioritet prilikom ponovnog zapošljavanja, ukoliko i kad se za to ukaže potreba, naravno, ako dotični svojim kvalifikacijama zadovoljava novonastale potrebe.
Podigao je pogled i osmotrio grupu novinara koji su nerazgovetnim žamorom postavljali pitanja. Odlučio je da ovaj ples on vodi.
-Iako vas ništa ne razumem, predpostavljam šta želite da me pitate, kakva opet reorganizacija, zašto on, ko još, kako i to. Vidite, ja nisam političar, ja sam ekonomista, ja ne mogu tu da vas nešto zavlačim i izmišljam, reći ću vam onako kako jeste. Reorganizacija je morala da se uradi, ovde nije bilo kvalitetnog rukovodstva godinama. I on nije jedini otpušten, broj zaposlenih mora da se smanji za najmanje sedamnaest ljudi. Sva rešenja su napisana i već su trebala biti uručena. Ja sam svestan da danas nije lako ostati bez posla, ali verujte mi, nije lako ni otpuštati ljude. Prvobitna procena je bila oko dvadeset i pet ljudi. Maksimalnim kompromisom smo taj broj smanjili na sedamnaest. Ja sam sa ljudima iz kadrovske danima analizirao po kom kriterijumu odabrati ko ga otpustiti. Vidite po njegovom transparentu da on misli da je to nepravda. Možda i jeste, ali problem sa pravdom je taj da pravda nije konstanta. Nije to broj Pi pa ti znaš, tri zarez četrnaest, jedan, pet, devet, dva i tako dalje. Pravda je optička varka, iz svakog ugla izgleda potpuno drugačije. Kod nas ovde se ne rade redovne procene sposobnosti i zalaganja radnika, kao što se to radi o naprednom svetu. Mada nisam siguran koliko su i te procene merodavne. Da bi bile, neko bi morao neprestano da posmatra sve radnike i da poredi, ne samo učinak nego i odnos između učinka i realne mogućnosti pojedinca, a to zahteva celu instituciju unutar institucije. Pokušali smo da što manje uzdrmamo socijalna pitanja, da ne ostavimo decu na ulici, ali dali je pravedno otpustiti vredne i predane radnike samo zato što nemaju decu? Na osnovu čega izbarati? Da otpustimo ljude čiji muž ili žena imaju dobar posao, njima će to biti manji udarac na budžet? Jel to pravedan aršin? Razmišljali smo da radnicima koju su pred penziju ponudimo otpremninu za prevremeno penzionisanje ali bi to bio, na kratak rok, još veći finansijski udarac.
Iza novinara su se skupljale grupice prolaznika koji su bili zaintrigirani izlaganjem. Ohrabren proširenim auditoriumom nastavi.
-Mogao sam ja sve ovo izbeći, prolongirati do sledećeg mandata i ostaviti sledećem da sa ovim vadi oči. Ukinuti par projekata i sredstva od njih preusmeriti na plate, verovatno podići još par kredita i sve bi to prošlo, ali bi onda onaj koji bi došao posle mene morao otpustiti duplo više radnika, da ne govorimo o projektima koje bi smo ukinuli. Novi direktor bi rekao da su za sve krivi oni pre njega kao što bih ja sada vama mogao reći da su krivi oni pre mene, ali ja ne želim da tražim krivce, to nije moj posao, moj posao je da tražim rešenja. Dobra rešenja su vrlo često bolna i neprijatna, dok ne počnu da deluju. Kao injekcija, boli al‘ i pomaže. Na kraju smo se odlučili da ide onako kako mora, odeljenja koja su višak se zatvaraju i odlaze radnici koji su u njima. Nepravedno jeste, ali ne više od bilo koje druge opcije. Možete da me optužite i za pristrasnost, većina radnika koji će biti otpušteni su članovi istog sindikata. To je tek bure baruta koje samo čeka da bude zapaljeno, ali činjenica je da su, dok je rukovodeća bila garnitura koja je vrhu toga sindikata bliska, nepotrebna i neefikasna odeljenja nicala kao pečurke posle kiše. Posledice toga ne mogu preko noći nestati, hodnici nam izgledaju kao čekaonice u Domu zdravlja. Opet vam kažem, ja nisam političar već ekonomista, i zato sam i doveden ovde, da ovo preduzeće postavim na ekonomski zdrave noge. Znam da mnogi sumnjate u moje kompetence za takav poduhvat, da sa podsmehom gledate na to što je ovo moje prvo radno mesto, ali to i nije potpuno tačno. Prvo, moj diplomski rad, baš na temu menadžmenta javnih preduzeća, je uvršten u gradivo na fakultetu za menadžment, drugo, iza sebe imam par godina pripravničkog staža, i treće, u okviru doktorskih studija, koje sam trenutno zamrznuo, boravio sam u Dresdenu, Kopenhagenu i Milanu, i tamo skupljao znanja i iskustva u rešavanju problematike javnih preduzeća, i to u različitim oklnostima. Neću demantovati da je moje članstvo u trenutno vladajućoj stranci doprinelo mom angažovanju na ovom mestu, ali vas uveravam da je ključno bilo upravo to što je ovo, pored svih mojih znanja i iskustava, moje prvo radno mesto. Ono što se želelo time postići, a ujedno i ono što je mene i privuklo u članstvo, jeste to da se selektuju i na rukovodeće funkcije dovedu sposobni ljudi koji nisu zatrovani trulim postojećim sistemom. Ljudi, što se kaže, bez putera na glavi, ljudi koji mogu iskreno i otvoreno govoriti, bez straha da će iz njihovih ormara ispadati kosturi korupcije i protektizma. Sa ponosom i bez lažne skromnosti vam kažem da sam ja jedan od njih.
Novinare, koji su pomno i ćuteći slušali govornika, iznenadi glasan aplauz grupe od stotinak ljudi, neprimetno i spontano okupljenih iza njih.
-Nisam ja ovde došao da se vama, ili bilo kome drugome ulagujem ili pravdam. Opet vam kažem, ja nisam političar. Meni nije potrebno da se promovišem, ili da plaćam nekog da to za mene radi. Rezutati koje postižem su moja promocija. Ja sam na ovu konferenciju došao da javnosti, da vama, poreskim obveznicima, koji ste i vlasnici i finansijeri ovog, i svakog drugog javnog preduzeća, otvoreno i iskreno položim račune. Meni kao rukovodiocu ovog preduzeća je jedino vaše mišljenje važno, i zato sad ja vas ovde pitam: da li je pravedno da se vašim novcima kupuje socijalni mir? Nepravedno je da bilo ko ostane bez posla, u tome se svi slažemo, ali da li je pravedno da vi iz svojih, i onako do prozirnosti istanjenih novčanika, finansirate, preko stranačkih, sindikalnih, rodbinskih i ko zna još kakvih veza, džabalebaroše zapošljene na izmišljena radna mesta? Vi ste moji poslodavci i ja sam ovde došao da vam iznesem pravu istinu, pravo stanje stvari, bez obzira na eventualne posledice. Što reče Aristotel: Amikus Plato, sed magis amika veritas, iliti: Drag mi je Platon, ali mi je istina sveta. Ovo burazersko uređenje koje je ovde ukorenjeno mora da prestane. Odmah. Bez ikakvog daljeg odlaganja. To ne samo da je rak rana već je rak koji je odavno metastazirao do najsitnijih pora naših života. Recimo jedno konačno i odlučne NE takvom sistemu! Znam da to zahteva od nas snage i strpljenja, odricanja, ali to je jedini put. Ako želite da sutra vaša deca mogu normalno da žive, u društvu u kojem se ceni znanje i sposobnost, u kojem se nagrađuje ambicioznost i zalaganje a kažnjava lenjost i nemarnost, u društvu gde je biti čovek svakodnevica a ne medijska atrakcija. Zamislite da živite u državi u kojoj vam je omogućeno da postignete svoj maksimum, u bilo kojoj sferi života. Nije to utopija, to može biti naša budućnost. Neophodno je da se suzdržimo od linije manjeg otpora, da presečemo tu žilu kojom se paraziti ovoga društva napajaju.
Još jedan gromoglasan aplauz ispuni plato. Broj okupljenih slušalaca se je uduplavao.
-Politika bi trebala da bude alat kojim se olakšava međunarodna ekonomska saradnja, ali je politika već odavno prerasla i samu sebe! Predugo smo žmurili i puštali da nam politiku kroje i nekompetentni i krvožedni, iskompeksirani, vlasti željni, korumpirani šverceri i prevaranti. Zbog njih, politika je postala sama sebi svrha a mi njeni taoci. Dosta je toga! Dosta je da nas tretiraju kao maloumnike koji ne zanju da brinu o sebi! Dosta je ubeđivanja da su nam oni neophodni, da nam oni brišu nos, uređuju i porodicu i finansije. Ovo je najgori oblik diskriminacije! Ja ovoga trenutka odlučno stupam u borbu protiv te diskriminacije! JESTE LI SA MNOM?!
Euforija se je širila sada već punim platoom. Parole su bile neusklađene ali su srca tukla u ritmu.
-Ovo je naša zemlja, mi smo je svojim radom stvorili! Mi, naši očevi, dedovi, pradedovi! Ova zemlja je naropljena krvlju naših predaka i zato imamo pravo da odlučujemo o njenoj sudbini! Sudbina ove zemlje je i naša sudbina! I zato vam kažem: UZMIMO SUDBINU U SVOJE RUKE!
Još jedan cunami oduševljenja ga zapljusnu iz raspaljene mase. Nije razaznavao šta su skandirali. Nije čuo ni sebe šta je govorio. Skoro pa samovoljno su se smenjivale revolucionarne misli i političke floskule i sve su od okupljene publike bile prihvaćene kao melem na ranu, sa odobravanjem i oduševljenjem koje ga je dizalo do kosmičkih visina odakle je imao divan pogled na zemlju koju je upravo osvojijo.
 

Nastaviće se…

Glad V

nedelja

 

Mesec je menjao blesave šešire od oblaka i nije mario za zdepastu siluetu čija je seda kosa sijala pod njegovom svetlošću dok se je šunjala oko zgrade preduzeća. Silueta za trenutak zastala na uglu zgrade i delovalo je da iz prikrajka posmatra ispijeno telo koje je u polu ležećem položaju bilo prislonjeno uz smotanu vreću za spavanje. Glavom klonulom na grudi su dominirali upali, čekinjama brade prekriveni obrazi. Sedi radnik obezbeđenja priđe malaksalom, na izgled bezživotnom telu, čiju su dušu umor, iscrpljenost i glad nosali daleko od platoa i stvarnosti. Pored tela spusti plastičnu kesu u kojoj su se nalazile tri politarske plastične flašice. Nije imao hrabrosti da pogleda direkno u lice. Govorio je jedva čujno, više za sebe.
-Nikuda ovo ne vodi. Rekao sam ti da će ovako biti. Oni svi samo o sebi misle, nikog nije briga za tebe. Ne samo za tebe, nego i za mene, i ja za malo da izgubim posao zbog svega ovoga. A ako se ne opametiš i ako ti se nešto, ne daj bože, desi, ni ja sigurno neću proći nekažnjeno. Idi kući, probao si i nije uspelo. Idi, dok još nije kasno. Neće niko ni primetiti da te nema, kao što nisu primetili kad si došao… Idi. Hoćeš da ti pomognem da ustaneš, da poneseš stvari?
Zaključio je da to malo jače stiskanje očnih kapaka znači ne. Još nekoliko trenutaka je stajao tu, čekao čudo, a onda nečujno nestao u mrak iz kojeg je došao.
Mesec je batalio šešire i sad se, u punom sjaju šepurio teget nebom. Video je svoj odraz u jednoj suzi koje se slivala niz čekinjasti obraz.

 

Nastaviće se…

Glad IV

subota

 
U apoteci je bila potpuno mirno. Oniži gospodin sede kose, koji je radne dane, u glavnom, provodio u teget sakou sa zlatnim grbom firme „Sigunost“ izvezenim na džepu, je nervozno zagledo oko sebe pitajući se da li apotekar uopšte zna da je neko ušao. Stakleni šalteri su pili zatrpani raznim reklamnim stalcima šarenih kutijica i još šarenijim plakatima tako da su, osim malih prozorčića na visini pulta, bili neprozirni. Kroz vrata uđe zadihana starija gospođa sa pijačnim zembiljom u ruci.
-Dobro jutro, izvolite. –oglasi se muški glas iza šarenila.
-Izvolite vi gospođo prvi.
-Ne, neka, vi ste na redu.
-Nema veze, samo vi, ja se još nisam odlučio.
Gospođe proturi svežanj recepata kroz šalter.
-Kako to mislite, pa zar to sad može i da se biraju lekovi?
-Može gospođo, -ubaci se odlučan apotekarev glas, još uvek bez lica – uvek je i moglo, samo mora da se plati. Ovo na recepte, to ide šta vam prepišu, za pare, gospođo, sve može da se bira.
-Pa ni ovo ja ne dobijam džabe, trideset i kusur godina sam ja od plate odvajala za ove lekove, svaki mesec.
-Te pare su davno pojedene draga gospođo, bolje da ste ih u slamaricu sakrivali, sad bi imali za kvalitetne lekove, nego što ste vuku dali da vam ovce čuva. Al’, šta je tu je, jel’? Izvolite ova tri, ovaj četvrti nema.
-Kako nema, pa šta ću ja sada?
-Prođite po drugim apotekama, možda je nekome još ostalo.
-Imate li neku zamenu?
-Na recept, nema.
-A ovako?
-Za keš novce da.
-Koliko koštaju, ti za novce?
-Mnogo gospođo, bolje da vam ne govorim, da vam ne kvarim dan. Bolje požurite, procunjajte po gradu, sigurno je ostalo još ovih na recept negde.
-A jesu li ti drugi, ti što se plaćaju, stvarno bolji?
-Ja gospođo ne pijem ni jedne ni druge. Nisu sigurno bez razloga ovi toliko skuplji, a šta je taj razlog, to ne bih mogao da vam kažem.
-Ako ne znaš šta je dobro, znaš šta je skupo, uvek bilo.
-A znam i šta je preskupo. Ostaćete bez lekova divaneći se ovde samnom. Sačuvajte od vukova bar to malo crkavice što vam daju.
Gospođa zgrabi kutije lekova sa pulta i nagura ih u zembilj. Sa vrata još jednom, kao mač oštrim pogledom punim mržnje i zavisti, preseče gospodina sede kose i kroz zube prosikta:
-Znam ja koji su vukovi pojeli moje pare, ovi koji danas imaju i da biraju.
-Izvolite, za vas?
Sedi gospodin je još nekoliko trenutaka zabezeknuto gledao u vrata šokiran ovim potpuno nepravedinm i ničim izazvanim napadom pre nego što se je sabrao i odgovorio.
-Ja sam juče bio, dogovorili smo se za…, znate?
-A da, vitaminske infuzije, sećam se. Samo trenutak, sve sam vam spremio.
Minut kasnije, sa druge strane pulta pojavi se krupan, proćelav čovek sa bradom, u belom mantilu, noseći najlon kesu u ruci.
-Znate da ovo ne mogu da vam naplatim kroz kasu?
-Da, da, naravno, kako smo se i dogovorili, zar ne?- mucao je dok je pružao smotuljak novčanica. – tu ima sve što je potrebno za nekog ko ne može da jede?
-Da, vitamini, minerali,… sve. –mrmljao je dok je prebrojavao smotuljak. -Opet vam kažem, efekat je daleko bolji ako se daje preko igle.
-Ne, ne, ne može preko igle, može samo ovako, da se popije. To nema neki karakterističan ukus?
-Nema, poprilično je bljutavo. Možemo da dodamo nešto ako…
-Ne ne ne, dobro je ovako, što bezukusnije, mislim da je neprimetno. Može li da se pomeša sa vodom?
-Može, samo će da se razblaži i još više smanji efekat. Smem li da pitam za šta, odnosno za koga vam to treba?
-Za toliko novaca ništa ne smete da pitate, doviđenja.

 

 
U ulici sa drvoredom koja je gledala na plato bio je parkiran crveni automobil. Na zadnjem sedištu automobila sedela je petogodišnja devojčica sa kikama i domunđavala se sa plišanim zekom na nekom samo njima dvoma razumljivom jeziku. Direktor je svom snagom stiskao volan i odsutno buljio u već dobro poznat prizor protestanta i njegovog provokativnog transparenta. Njegova simpatična ženica, to je najviše što je moglo šminkom da se izvuče iz tog muškobanjastog lica, se je nervozno meškoljila na desnom sedištu. Svu svoju mentalnu snagu je usmerila u suzdržavanje da ne progovori. Ovo nije bio obećani joj šoping i porodični izlet, ali je znala kada treba da ćuti. Njih dvoje su u braku bili sedam godina ali je ona skoro ceo svoj život, na neki način, bila „žena funkcionera“. Njen otac je bio „funkcioner“. Njena majka je, još od ranog puberteta na nju prenosila sve tajne i mudrosti tog „zanata“. Bez reči, a opet jasno vidno, likovala je svaki put kada bi neka od njenih „koleginica“ bivala zamenjena novim, atraktivnijim modelom. Vrlo često je, savetujući ćerku, isticala kako je samo ona, od svih garnitura iz očeve karijere, uspela da ostane u sedlu tolike godine. O tome je govorila sa ponosom dobitnika Nobelove nagrade. Ćerka, iako za sada uspešna, nije bila toliko predana tome, mnogo više ju je privlačilo sve ono što bi trebalo da prati muževu visoku funkciju, raskoš, putovanja, popularnost u društvu. Do sada, sve to su još uvek bila samo obećanja. Bila je svesna da su se vremena promenila od perioda njenih roditelja, da broj lovaca na funkcije eksponencijalno raste, da to više nisu samo tatini sinovi već da ih sve više izniče i iz narodske memle. Gladni su vlasti i bezskrupulozni. Njihove žene su nestrpljive, ne poznaju pravila igre. Često se nesvesno prijatelje sa svojim budućim zamenama, puštaju ih preblizo, otvaraju im put, počinju da se brane tek kada se nađu na klizavom, ali onda je prekasno, padaju i razbijaju se kao porcelanske lutke, njihove naslednice, prepotentne i umišljene, bahate se po novoosvojenom prestolu praveći iste greške, samo brže i efikasnije. Nju je, i pored svog majčinog treninga, strpljenje napuštalo.
-Šta ti je rekao predsednik, šta će da preduzmu?
-Ništa.
-Kako ništa?
-Ništa. Očekuje da ja rešim situaciju. Ili da dam ostavku.
-Hoćeš li da zovnem tatu, možda on može nešto da pomogne?
-Ne. Sam ću to rešiti. Pokazaću ja njima ko sam.
-Mama, meni se piški.
-Evo sad ćemo, mila.
-Odvedi je tu iza kola.
-Šta, ne idemo još?
-Još malo.
Na platou se pojaviše kola Hitne pomoći sa upaljenom rotacijom ali bez sirena. Iz njih izađoše dva krupnija momka sa rukama punim portabl medicinskih uređaja i opreme. Samo ambulantno vozilo je zaklanjalo pogled na dešavanje. Direktor se je instiktivno naginjao napred prema volanu kao da će mu to pomoći da vidi kroz njih. Tih dvadesetak minuta je bio u drugoj dimenziji i nije čuo devojčicu sa zadnjeg sedišta koja je uporno ponavljala da je zeka gladan.
Krupni momci su spakovali svoje uređaje i nečujno, kao što su i došli, nestali sa platoa. Ispod direktora se je otvorila zemlja i on je nekontrolisano padao u bezdan. Mršava silueta je i dalje sedela ispred transparenta.
Neodredivo vremena kasnije pozvoni mu telefon.
-Šta se desilo, zašto ga nisu odveli!?!? –zaurlao je u malu crnu pločicu.
-Kažu da je dobro i da hoće da ostane.

-Kako dobro?!?

-Pa dobro, sve funkcije su mu stabilne, nije životno ugrožen, svestan je svih opasnosti i odbija da ide u bilnicu. Oni ne mogu na silu da ga odvedu. Možeš da mu dovedeš psihologa, ili psihijatra, da ustanovi njegovo mentalno stanje, i ako on proceni da nije uračunljiv može da izda nalog da ga hospitalizuju. Ali to ne može danas, subota je. A i momci mi kažu da je on potpuno svestan i razuman, tako da ni psiholog ne bi pomogao.

-A da nađem privatnog psihijatra?
-On može da ti napiše mišljenje, ali za nalog ti treba državni organ. Privatni psihijatar i dežurni sudija je alarm za nešto sumnjivo. Vidi, sve ovo je dobilo previše medijske pažnje, ne bi bilo pametno sada uraditi nešto glupo.
-Da, naravno. Hvala ti u svakom slučaju.
-Uvek. Ako treba još nešto?
-Ne, smisliću već nešto. Hvala.
-Čujemo se.
Levitirao je u crnilu beznađa bez ijedne svetle tačke u vidokrugu. Zar je moguće da će sve ovako glupo da se završi, pre nego što je i počelo. Zujalo mu je u ušima. Dlanovi su mu goreli od nekontrolisanog stiskanja volana.
-Tata, zeka kaže da je jako gladan.
-Evo mila, naćićemo i tebi i zeki nešto da ručkate, nemoj sad dirati tatu, važi?

 

Nastaviće se…

Glad III

petak

 
Dve lepo doterane žene srednjih godina su okivale mermerne ploče platoa svojim italijanskim štiklama. Mlađa od njih, atraktivna plavuša u tamno crvenoj haljini je veseo izraz na svom jarko našminkanom licu zamenila hibridom sažaljenja i zgražavanja dok su prolazile pored protestanta.
-Baš mi je žao ovog jadnika.
-Kako da ne, i meni je.
-Ne mogu ni da zamislim u kakvoj je on frci kad je na ovo bio primoran.
-Pa šta misliš, nije sigurno od dobroga tu.
-Mada, moram da priznam da mi to njegovo sve deluje malo nepromišljeno.
-Malo!? To je totalno nepromišljeno. Pa on je štrajk započeo na praznik spojen sa vikendom, pet dana ga niko nije ni primetio. To nije samo nepromišljenost, to je ludost.
-I ne samo to, već i taj njegov natpis, skroz je nedorečeno. Ne zna se na koju nepravdu on to misli, ne očekuje valjda da neko zaustavi svu nepravdu sveta, to je ne moguće. Ako želi nešto konkretno da postigne mora da bude i u svojim zahtevima konkretan.
-To si potpuno u pravu. Mislim, žao mi čoveka, al‘ to njegovo stvarno sve izgleda nekako traljavo. Ako je takav bio i na poslu nije ni čudo što su ga otpustili.
-E isto to se i meni motalo po glavi. Ko kaže da su njega otpustili bez razloga? Jel on radio u održavanju?
-Mislim da je to drugi, taj iz održavanja, ovaj je bio gore na trećem. Al‘ svejedno, svi ti novi misle da ako si dobio posao u javnoj službi rešio si problem do penzije, ne moraš ni da radiš, samo da se povremeno pojaviš na poslu, da te ne zaborave, a staž i plata padaju s neba.
-To si dobro rekla, tačno se tako i ponašaju. Sve pozapošljavano preko stranaka, kumova, tetaka i ko zna koga i očekuju mi da crnčimo i radimo i za njih, pa malo će da izvinu za to.
-Vidi, da ti budem iskrena, i mene je malo stranka pogurala da bih bila primljena ovde, al‘ se ja ne ponašam k’o da mi je ovo očevina, nego radim svoj posao i ne može niko da mi zameri.
-Ne samo ti, cela firma je tako zapošljena, al‘ nismo svi morali da tražimo vezu zato što smo nesposobni i bezobrazni već zato što drugačije nikad ne bi ni dobili posao, ne bi od ovih ovakvih nikad došli na red.
-Tačno tako. Stvarno više nigde ne može da se stigne na red od tatinih sinova. Za sve moraš da budeš bezobrazan i da se guraš, inače, nema te nigde.
-Kad smo već kod guranja, dolazi sestra kolima po mene u jedan, rasprodaja je u tržnom centru, sve od prošle godine je sniženo, ako budemo čekale do kraja radnog vremena sve će se razgrabiti, hoćeš sa nama?
-Kako ćemo izaći?
-Šta kako, pa petak je, šefovi će se razbežati još pre podne, samo izađemo na ručak i ne vratimo se.
-Može, hoću, trebaju mi sandale, i još štošta. Moram samo svekrvu nazvati da mi pokupi decu iz škole.
-Super, doći ću ja malo pre jedan do tebe pa idemo.

 
Na trgu pored gradskog parka, ispred improvizovane bine, je stajala grupa od stotinjak ljudi i desetak novinara. Par televizijskih kamera je na svojim stativima mirno čekalo početak dešavanja. Crni džip sa zatamnjenim staklima je polako i nečujno prošao pored okupljene grupe, zatim malo ubrzao i poskakujući preko ivičnjaka skrenuo na trotoar iza bine. Sa suvaozačkog mesta, izašao je krupan čovek u sivom odelu sa podužom, namerno neurednom kosom i bahato se obratio mladiću koji je grupici ispred sebe davao poslednje organizacione instrukcije:
-Šta je ovo, gde su ljudi?! I što smo uopšte ovde, što nismo tamo kod njega, na platou?!
-Nismo mogli da dobijemo dozvolu za tamo, jedva su nam i ovo dali, nismo prijavili na vreme.
-A ljudi?!
-Petak je, razbežali se kućama. A i ima rasprodaja u tržnom centru.
-Rasprodaja?! Pa sunce im pokvareno, za koga ja ovo radim, za sebe il‘ za njih?! Kol’ko ima novinara?
-Desetak.
-Sve naši il‘…?
-Ne, više je njihovih, i ekipa dnevnika je tu.
-E i oni su sad našli… Daj imaš li nekih naših tu blizu, neku drugu smenu, da ih svratiš ovamo, ovi će me rastrgati u novinama ako ne bude više ljudi?
-Možda bih mogao da nakupim još pedesetak radnika iz fabrike…
-Daj zovi odma‘, šalji autobus ako treba, reci da će im biti plaćena dnevnica. Pošalji gore nekog da kaže da kasnimo iz tehničkih razloga. Al‘ nek viče, nek ne koristi razglas, nek misle da je razglas pokvaren.
Mladić je već razgovarao telefonom i samo pokaza uzignutim palcem da može da se računa da je to već sve završeno. Predsednik sindikata je nervozno hodao levo desno.
-Šta kažu ovi iz Združenog Sindikata?
-Kažu da još nemaju „zvaničan stav“.
-Pa kad će da ga donesu, kad je sve rešim?
-Ja mislim da oni neće doći, da su se oni okrenuli njima.
-Pu, mamicu im onu prevrtljivu! Napravi mi spisak svih ovih što su tu.
-Kojih?
-Svih ljudi koji su došli danas ovde.
-Kako?
-Ne znam, pošalji ove tvoje nek‘ islikaju masu i posle mi popiši sve koji su prisutni. Sutra će mi doći: „znaaaš, treba mi ovo, treba mi ono“, i ko mi je na spisku ima da dobije, ko nije, marš na rasprodaju pa njima reci šta ti treba. Ima ja njih da naučim reda i discipline.
Ne podižući pogled, mladić ode da prenese naređenja i ubrzo se vrati.
-Kako se zove ovaj?
-Ko?
-Pa onaj što štrajkuje?
-Nemam pojma, mislim da imam negde zapisano.
-Kad je on došao tamo, u našem mandatu?
-Pre, mislim da je u našem ali u prošlom našem.
-Jebi ga, tad smo baš svakog primali.

Poluzadovoljan količinom novopridošle mase predsednik izađe uzdignutih ruku na binu i stade na sredinu ispred zastave sa grbom Slobodnog Sindikata.
-Izvinjavam se zbog ovog malog kašnjenja, imali smo malih tehničkih problema, al‘ evo, kao i sve drugo, rešili smo i to. -pročisti grlo pa glasnije nastavi: -Dragi moji braćo i prijatelji, ja sam izašao ovde da odgovorim na optužbe koje su zadnjih dana letele na moj račun i na račun Slobodnog Sindikata. Optužbe, što glasne što tihe i podmukle, kako to samo oni koji ih upućuju znaju. Sramotno je braćo i prijatelji, tužno i sramotno ovo što se ovih dana radi, zato smo se danas ovde i okupili, da javno kažemo da je ovo sramotno i javno osudimo one koji su za to odgovorni. Okupili smo se ovde danas i da pružimo podršku čoveku koji je, na žalost, bio primoran da se po cenu svoga života i svoga zdravlja bori za pravdu. Taj jadni čovek nije član našega sindikata, ali to ne menja stvar, mi kao jedina slobodna i nezavisna sindikalna organizacija osećamo da je naša dužnost i obaveza da zaštitimo svakog poštenog radnika, jer to je naš put, naše izaslanstvo kojeg smo se mi prihvatili i koje sa revnošću i čovekoljubljem obavljamo. Znam da će mi mnogi dugogodišnji članovi našeg sindikata koji redovno plaćaju članarinu našoj organizaciji zameriti za ovo što ću reći al‘ ja ću ja ipak reći: Svaki pošteni radnik koji je u nevolji može da računa na našu pomoć! Ako si radnik i u problemu si, znaj, mi smo uz tebe! Jer to je nešto na šta nas obavezuje i međuljudska solidarnost i sindikalno poslanstvo koje smo izabrali kao svoj put. Vama, ovde danas okupljenima, ne moram to posebno da naglašavam jer ste vi ovde iz istog razloga, jer ste solidarni, jer ste ljudi! Ali ste ovde iz još jednog razloga, jer ste i uplašeni, jer vidite šta se dešava, jer vidite da isto ovo može i vama sutra da se desi. Znam da ste uplašeni, i ja sam. Uplašen sam zato što su ljudi koji odlučuju o našim sudbinam neljudi. Možda vama ovo zvuči surovo i uvredljivo, al‘ znate li šta je meni surovo i uvredljivo, to da pošteni radnici pred njihovim vratima skapavaju od gladi a da se oni prave da to ne vide. Ti ljudi neljudi, koji su zauzeli fotelje i iz njih nama vedre i oblače nisu ljudi za koje je bilo ko od nas glasao bez obzira koji ste broj zaokružili na izborima. To su ljudi kao korov, samonikli, i guše sve ono za šta smo se godinama borili, vukovi u ovčijim kožama koji se neprimetno uvlače među nas i iznutra nas love i odstranjuju jednog po jednog. Ni na jednom glasačkom listiću se njihova imena ne pojavljuju, on posle izbora izmiljuju iz svojih mišijih rupa i zauzimaju fotelje na koje nikako nemaju pravo. Pogledajte braćo i prijatelji do koje mere ide drskost i neljudskost onih koji o našim glavama danas odlučuju, pogledajte onog jadnog i očajnog do jučerašnjeg vrednog i poštenog radnika, pogledajte i recite mi dali oni zaslužuju mesta na kojima su. Mogu oni da okrenu glavu od jednog radnika ali ne mogu od hiljadu nas i zato smo danas ovde! Prošla su davno ta vremena kada su rukovodioci mogli tek tako, ne kažnjeno, da gaze po poštenom radniku. Kada su mogli mirno da ignorišu poštenog radnika dok on skapava od gladi. Ta takva vremena su rodila nas i zato ćemo se mi, do poslednjeg atoma snage, boriti protiv njih, boriti da se ta vremena nikada više ne vrate!
Ali ne dajte braćo i prijatelji da vas zavede ovo što vidite, da vas vaše vlastite oči odvuku na krivi put. Danas stvari, vrlo često, nisu onakve kakve izgledaju. Kao što i sami znate, a zato danas i jeste ovde, zato što to znate, mi nismo organizatori onoga protesta, i nemamo u njemu nikakvog udela. Prvo, mi se nikada nebismo odlučili za miran protest pošto ljudi kojima taj protest treba da bude upućen ne razumeju mirnu i staloženu reč, već samo buku i viku. Drugo, mi nikada nebismo dozvolili da neki radnik ugrožava svoje zdravlje i svoj život u cilju rešavanja bilo kojeg pitanja. Dovoljno je što je naše zdravlje ugroženo od stresa i pritiska koji trpimo svaki dan, al‘ mi smo to sami izabrali. Dakle, ako iza toga ne stojimo mi, ko onda stoji, pitam ja vas!? Pitam ali odgovarati mi ne morate jer svi vrlo dobro znamo, iz dosadašnjeg iskustva, koji su ti koji su na takav čin spremni. Pitaću vas i ovo, ko je taj čovek koji tamo, navodno, ne primećen sedi pet dana i gladuje? Kako je to, u opšte, moguće? Ima li iko ovde toliko glup da ne vidi da je to još jedna njihova nameštaljka da se Slobodni Sindikat optuži za njihove podle i prljave rabote, da se Slobodni Sindikat time destabiliše i eliminiše, jer mi smo ti koji sprečavamo da oni ovde ne vršljaju i da se naša krvavo stečena otadžbina ne arči po belosvetskim kuplerajima!

 
Direktor je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i u tišini posmatrao petogodišnju devojčicu sa kikama, kako predano i pažljivo celu stranicu bojanke boji crvenim flomasterom. Oboje ih iz transa trže zvonjava telefona. Broj koji je poigravao na displeju je bio u memoriji njegovog telefona godinama, ovo mu je bio prvi put da ga vlasnik, čije je ime stajalo uz njega, izmami na videlo. Savlada neobjašnjivu potrebu da stane u stav mirno, zažmuri, udahnu duboko i ozbiljnim ali ležernim glasom progovori u aparat:
-Da, molim.
-Gledate li vesti?
-A, to ste vi gospodine predsedniče, dobro veče, kako ste?
Tišina sa druge strane je insistirala na odgovoru na postavljeno pitanje.
-Da, naravno. – slaga.
-I?
-Iskreno, ne znam šta bih vam rekao.
-Ako hoćete, mogu ja da vam kažem šta bih želeo da čujem?
-Situac…
-Želeo bih da čujem: ne brinite gospodine predsedniče, stvar je pod kontrolom, već smo preduzeli sve neophodne mere, možete računati da je sređeno, uživajte u vikendu, to bih želeo da čujem, možete li to da mi kažete?
-Mogu, ali…
-Možete li to da mi kažete bez „ali“?
-Ne.
-Razočaravate me. Više sam očekivao od vas, mnogo više. U ponedeljak u podne imate konferenciju za štampu ispred preduzeća na kojoj ćete dati izjavu da je problem rešen na obostrano zadovoljstvo, naravno ako tog štrajkača ne bude tamo, ili ćete preuzeti potpunu odgovornost za celu situaciju i zbog toga podneti momentalnu ostavku.
-Ali…
-Vikend ide, lepo je vreme, malo ko će ostati u gradu, mnogo štošta može da se desi a da niko ne primeti. Rešite to. Imam za vas velike planove, nemojte to baciti u vodu zbog ovakve gluposti.
 

Nastaviće se…

Glad II

četvrtak

Jedan od mlađih službenika je zaneseno hodao kroz hodnik zagledan u papire koje je nosio. Iz transa ga prenu zaverenički glas iz jedne od kancelarija.
-Kolega! Imate li minut-dva vremena?
-Da, naravno. Izvolite.
-Dođite časom u moju kancelariju.
Samo što je provirio unutra dočeka ga povik:
-Zatvorite vrata.
Unutra, u maloj kancelariji sa dva pisaća stola, je pored namrgođenog brke koji je sedeo za stolom ispred prozora, stajalo nagurano još petnaestak službenika.
-Predpostavljam da ste svi do sad videli onog jadnika ispred ulaza.
Tihi žamor i klimanje glava je bila zamena za potvrdan odgovor.
-Isto tako predpostavljam da znate da se je taj jadnik na taj očajnički čin odlučio zbog rešenja koje mu je uručeno u petak a u kome se navodi da se zbog kadrovske reorganizacije preduzeća, a u cilju povećanja rentabilnosti istog, ukida njegovo radno mesto, a samim tim i njegov ugovor o radu prestaje da bude važeći, po članu tamo nekom, tom i tom.
Žamor negodovanja na kratko ispuni malu kancelariju.
-Ono što predpostavljam da ne znate, -nastavi brka- jeste, da takvih rešenja ima još.
-Još?! Koliko!?
-Sedamnaest.
-Ukupno sedamnaest ili još sedamnaest.
-To ne znam. Ali to i ne menja stvar, ta rešenja postoje, jedno rešenje manje ili više nije drastična razlika.
-Kako nije, pa možda je baš ime nekog od nas na tom rešenju.
-Dragi kolega, možda su sva naša imena na svim tim rešenjima, i to je ono što je trenutno najveći problem, niko od naših ne zna čija imena su na tim rešenjima.
-Kako ne zna, pa zar nije šef kadrovske bio kod nas, on bi morao znati.
-Bio je, više nije.
-Ja ne razumem, zašto bi uopšte hteli sviju nas da se otarase?
-Kako zašto, pobogu, pa znaš sa kim imamo posla.
-Kako oni mogu tek tako da nas otpuštaju kad imamo ugovore za stalno?
-U kolektivnom ugovoru je, prilikom prošle promene rukovodstva, dodat aneks, klauzola koja je, u slučaju da oni njihovi počnu da talasaju, trebala nama da omogući da uspostavimo ravnotežu. I ta kluzola je ostala i oni je sad koriste protiv nas. Ono što mi sad trebamo da eksploatišemo jeste činjenica da ta ostala rešenja sede negde u fioci, da ih još nisu podelili.
-Možda imaju neki redosled po kojem će biti uručivana, da se ne digne frka ako budu sve otpustili od jednom.
-A ne, reorganizacija ne funkcioniše na taj način, ne možeš da reorganizuješ svaki drugi dan po malo, ili sve od jednom ili ništa. Druga rešenja nisu podeljena zato što su se uplašili.
-Mislite zbog…
-Upravo to! Jedan štrajkač glađu i može da prođe neopaženo, ali sedamnaest ili osamnaest ne! I zato je od krucijalnog značaja da mi tog momka podržimo.
-Kako da ga podržimo? Da mu se priključimo?!
-Ma šta vam pada na pamet?!? Za početak, onako, kolegijalno, ljudski, ne znam, da ga potapšemo po ramenu, da mu kažemo da smo duhom uz njega, tako nešto, dok ne dobijemo zvaničan stav. Ja sam našima gore već poslao opširan izveštaj o slučaju, oni će to proučiti i doneti zvaničan stav, a do tada je od suštinske važnosti da taj momak ostane tamo gde jeste. Morate biti svesni realne mogućnosti da je na jednom od tih rešenja baš vaše ime i u skladu sa tim se i ponašati. Ne smemo dozvoliti da on sad odustane zato što je, ne znam, previše ogladneo, ili nema dovoljnu medijsku pažnju.
-A stvarno je to čudno, on je tu još od petka i niko ga nije ni primetio do srede ujutru.
-Vikend sastavljen sa Prvim majem, lepo vreme, svi otišli negde u prirodu, grad bio pust, ko da ga primeti.
-A i on je baš idijot, takav dan da izabere za početak štrajka glađu kad nikog nema.
-Ko je on uopšte, ja se ne sećam da sam ga viđao pre?
-Ne znam mu ime, mislim da je radio dole na drugom.
-Ne, radio je u održavanju, ja sam ga sretao.
-Ne ne ne, nije to taj iz održavanja, znam na koga misliš. Liče, al’ nije to on.
-Nama je najbitnije da on izdrži.
-Samo, to će biti teško, on meni već sad izgleda iscrpljeno.
-Kako mislite „već“, pa tu je već šesti dan?
-Pa nisam mu ja kriv što je prvih pet proćerdao.
-Da vam kažem nešto, ima u Armi šopu da se kupi, neke enegetske pločice, to ti je ovako malo, dva zalogaja, a unutra, kažu, ima sve što ti treba za ceo obrok. To ovi moji uzimaju kad idu u lov, ceo dan po šumi a ništa drugo ne jedu. Kad bi mu to prošvecovali da se malo okrepi, šta mislite?
-Da, al’ to se jede, a on neće da jede. Bolje da mu donesemo neko od onih energetskih pića što reklamiraju, Red Bul i to, to će pre da popije.
-Ne, to ni slučajno! To „energetski“ vam je tu čista prevara, u tome nema energije već samo kafein. Ta piće vam samo pomognu da sopstvenu energiju iz organizma bolje crpite, malo vas podigne, al’ zato kad padnete, pali ste skroz. U njegovom stanju bi ga to ubilo pre nego glad.
-Ne ne ne, kakav Red Bul, znate li vi pošto je Red Bul. Možeš li ti da nabaviš te pločice za sutra?
-Mogu.
-Onda ćemo sutra probati sa tim, a danas na pauzi ćemo sići dole, ovako, da zna da smo uz njega. Dogovoreno?
Tihi žamor je iščezavao dok su jedan po jedan napuštali kancelariju.
-Mladi kolega!? – brkin glas se na vratima ispreči na vratima, -imate li možda još samo minut?
-Da, naravno, recite.
-Zatvorite vrata, molim vas, imam još par pitanja za vas.
-Svakako, samo recite.
-Vi dobro vladate ovom modernom tehnologijom?
-Pa, ne znam šta smatrate pod „dobro“, ja bih pre rekao solidno, mislim, snalazim se.
-Ja sam malo starija generacija, nećete mi zameriti ako neke stvari ne nazovem pravim imenom.
-Naravno da ne.
-Po internetu kruže te neke, da tako kažem, organizacije, grupe ljudi, koje podržavaju raznorazne humanitarne i slične akcije…
-Da, preko Fejsbuka uglavnom.
-Pa sad, ja nisam upoznat sa tehnikalijama celog procesa, iskreno, nije me preterano zanimalo…
-U principu je vrlo jednostavno.
-Vi bi to bili u stanju da napravite?
-Ma da, to nije nikakv problem.
-A kažite mi mladi kolega još ovo, kako to uopšte funkcioniše, mislim, ko to posle vodi?
-Pa treba da postoji barem jedan Admin, to je neko ko reguliše šta će biti objavljeno, odobravati nove članove, kontrolisati komentare i to sve.
-A postoji li mogućnost da taj Admin, kako mu kažete, bude anoniman, ako me razumete, da se ne zna ko je organizovao tu grupu?
-U suštini, moglo bi da se napravi da taj Admin bude neko ko ne postoji.
-Neko pod lažnim imenom mislite?
-Pa mogli bi tome i tako reći.
-A kada bih ja vas zamolio da se time pozabavite, šta bi ste mi vi odgovorili?
-Naravno, naravno, mislite da napravimo grupu za podršku…? -očima pokaza nasumično izabran smer.
-Mhm, -tihom, zaverničkom glasu dodade i klimanje glave –samo dok ne dobijemo zvaničan stav. Vi svakako znate da sam je beskrajno odan i stranci i sindikatu, ali ovo je trrenutno naš lični interes, a on nikako nije u suprotnosti sa interesom stranke, bar dok ne dobijemo zvaničan stav, onda ćemo videti za dalje.
-Naravno, naravno. Bez brige, sredićemo to, diskretno.
-To, diskretno, to je ovde ključna reč.
-Upravo zbog toga, mislim da nije najpametnija stvar da to radimo ovde u firmi, ne samo što može neko ko to ne treba da vidi, da vidi, već to sve posle može da se izsledi…
-Svakako, odlično razmišljate kolega, odlično! Možete li vi to od kuće? Ostavite sve to što sada radite ovde kod mene, pa ćemo mi to da završimo, a vi idite kući i odmah se bacite na posao, ja ću vas pisati da ste na terenu par dana.
-Dobro. O ovome komuniciramo samo vi i ja, i samo preko privatnih telefona!
-Odlično! Genije ste mladi kolega. Čujemo se večeras.

 
Izuzetno lepa, mlada spikerka je sedela u studiju informativnog programa lokalne televizije i pregledala listove papira sa vestima koje treba da čita. Prišao joj je urednik i pružio još jedan list.
-Ovo su nam još dali za večeras, to možemo snimiti odmah, ne mora ići u živo, pa ćemo kombinovati, skratićemo izveštaj sa one izložbe.
-Šta, ovaj štrajkuje glađu zbog otkaza?
-Da, i ’ladno ga niko nije primetio sve do srede.
-Ko je izveštavao o ovome?
-Pa niko, kažem ti da ga niko nije primetio.
-Kako kad ovde piše da smo izveštavali o tome?
-Pa piše. Daj bre, nije niko primetio čoveko koji pet dana gladuje u centru grada a primetiće dal je to već bilo na vestima ili nije. Ljudi bili kojekude u prirodi, na selu, nije niko ni gledao vesti.
-Bez obzira, opet ispada da lažem.
-Ti si samo spikerka, ti ne lažeš već samo čitaš to što ti je dato. Oni gore što su pisali oni lažu.
-Ali oni lažu preko mene.
-Tebe ako stvarno muče te moralne dileme onda si totalno promašila zanimanje.
-Nema razloga da tako razgovarate sa mnom, ja imam pravo da izrazim svoje nezadovoljstvo prema ovakvim stvarima koje mogu da me kompromituju. Moja trenutna pozicija nije vrhunac moje karijere, moje ambicije sežu daleko više i ja želim da sačuvam svoj integritet.
-Hoćeš da ti dam na telepromter ili ćeš ovako sa papira?
-Može na telepromter.

-„Povodom slučaja bivšeg radnika Javnog preduzeća Obnova koji zbog uručenog mu otkaza još od petka ispred zgrade preduzeća štrajkuje glađu, a o čemu je naša televizijska kuća već izveštavala, predstavnik za štampu Samostalnog Sindikata je izdao zvanično saopštenje u kome se između ostalog navodi da dotični radnik nije, niti je bio član njihovog sindikata i da je samim tim kompletan čin njegovog protesta njegova organizacija i njegov lični izbor. Dalje se navodi da se Samostalni Sindikat, kao najbrojnija organizacija toga tipa u javnom sektoru, iskreno zauzima za prava svakog radnika, bez obzira na to da li su njegovi članovi ili ne, i da otvoreno podržava svaki protest protiv kršenja radničkih prava i nepravde nanešene radniku, koji je u skladu sa zakonom. Dodaje se još da je Samostalni Sindikat, iz čiste moralne obaveze i ljudske saosećajnosti prema dotičnom radniku, oformio tim stručnjaka koji će proučiti pravni osnov uručenog rešenja o prekidu radnog odnosa i učiniti sve što je što je u zakonskim okvirima moguće da se ovaj slučaj reši na najbolji mogući način. Saopštenje se završava napomenom da su istina i pravda vrlo često negde u sredini.“

 

Nastaviće se…

Glad

sreda

Veliki crni automobil sa zatamnjenim staklima se zaustavio pred širokim platoom. Iz njega, sa zadnjeg sedišta, energično iskoči elegantno obučen čovek od trideset i nešto, sa podužom, zalizanom smeđom kosom. Njegov preplanuo ten nije bio primeren tom prvom majskom radnom danu ali nije odavao dali je takav postao pod uticajem tropskog sunca na nekom dalekom ostrvu ili je posledica uživanja na nekom ekskluzivnom švajcarskom skijalištu na kojem još uvek ima snega. Uglancane italijanske cipele su same poskakivale mermernim stepenicama. Pogled, sakriven iza crnih naočara za sunce, vukao je u levo dok je glava bila usmerena direktno prema cilju. Tudio se ostati što ležerniji i hladnokrvniji na neobičan prizor koji ga je dočekao sa leve strane velikih staklenih vrata. Čovek njegovih godina, ili je na prvi pogled samo tako izgledao, neobrijan i neočešljan, u jeftinom sivom odelu, je sedeo na komadu kartona. Pored njega je stajala smotana vojnička vreća za spavanje, a iznad njega, na velikom kartonskom transparentu zakačenom na dva duža štapa, crvenim slovima ispisana parola „ZAUSTAVITE NEPRAVDU“. Trebalo mu je mnogo samokontrole da pređe ceo plato i smireno uđe kroz automatska staklena vrata u zgradu i zatim do info pulta a da pri tom ni jednom ne pogleda direktno u protestanta pred ulazom.
Za masivnim drvenim pultom stajao je stariji, sed radnik obezbeđenja. Na džepu plavog sakoa imao je zlatnim koncem izvezen grb firme “SIGURNOST“ koji je više priličio nekoj kraljevskoj porodici nego firmi koja javnim preduzećima iznajmljuje portire. Radnik obezbeđenja srebrne kose pogledom je pratio direktora od samog izlaska iz automobila kako energično korača prema njemu i kada mu je prišao na primerenu razdaljinu, celo lice razvuče u izveštačen osmeh.
-Dobar dan gospodine direktore, jeste li se malo odmorili za praznike?
Direktor nije voleo poltrone. Bio je jedan od njih i zato je znao koliko malo poštovanja oni zaslužuju.
-Šta je ovo? –upita tihim ali prodornim glasom.
-Koje dr…, gospodine direktore? – nađe se iskreno zbunjen jer je bio siguran da direktor nije primetio protestanta pored ulaza.
-Kako koje, pa ovaj cirkus napolju?!
-A to, nisam bio siguran dali ste opazili.
-Kako da ne opazim ako mi neko sedi pred firmom sa onolikim transparentom? Ko taj uopšte?
-Radnik, ustvari bivši radnik, dobio je otkaz.
-Pa šta sad radi tu?
-Ako sam ja dobro razumeo, štrajkuje glađu.
-Štrajkuje glađu?!?!
-Ako sam ja dobro razumeo.
-Od kad je tu?
-Ja sam došao jutros u petnaest do sedam, on je već bio tu.
-Ne pitam te kad si ti došao, nego kad je on došao?
-Pa ne znam.
-Kako ne znaš?
-Kažem vam da je već bio tu kad sam ja došao na posao, u petnaest do s…
-Imate sigurnosne kamere ispred, pogledaj snimak!
-Nemam ja pristupa tome, morao bih da zovem u centralu.
-Pa zovi! Kakva ste vi „Sigurnost“ kad ovde može da vam dođe ko god hoće i kad god hoće!
-Ali on je napolju, to nije naše, pločnik je opštinski, naše je samo u zgradi.
-Pa napolju je, al’ može svaki čas i da uđe, šta ćete onda?
-Ako ne bude pravio problema, ništa.
-Kako ništa?!?
-Ovo je javna ustanova, može da uđe ko god hoće. Mi možemo da zovemo policiju ako postane agresivan, ako ne, ništa. Mi nemamo odobrenje za upotrebu sile.
-Pa zašto mi vas onda uopšte plaćamo, k’o da mi ne znamo sami da zovemo policiju?
-Zbog zakona o Bezbednosti javnih objekata i objekata od javnog značaja.
-Pitanje je bilo retoričko.
-Izvinite.
-Nađite taj snimak i da mi što pre javite od kad je ovaj ovde, jasno!? –okrenuo se i otišao da nebi dobio još kakav odgovor.

 
Znao je da nikakve veze nema od kad je štrajkač tu, nema novinara i gužve što znači da slučaj još nije eskalirao, još nije kasno da se sve tiho reši. Snimak je tražio samo da reinstalira autoritet. Prva stvar koja mu je pala na pamet je da ga neko sabotira. Od trenutka kada je imenovan za direktora se je suočavao sa otvorenim neslaganjem protivnika i prikrivenom sujetom pristalica. Ni njemu se nije sviđala pozicija koja ga je zapala. On se je nadao nečemu mnogo „političkijem“, nekom mestu u vladi, ali su na izborima prošli slabije od očekivanog pa su koalicioni partneri pokupili sva mesta predviđena za njih, mlađe članove stranke. Predsednik je čekao do zadnjeg trenutka sa sastavljanjem koalicije, čekao je da oni njemu priđu da bi tako imao bolju pregovaračku poziciju i nije mu se dalo objasniti da vreme ne radi njima u korist. Njegova tvrdoglavost i samovolja je proizvela da koalicioni partner dobije više funkcija u vladi nego što ima aktivnih članova u stranci. Direktorska fotelja koju su mu dodelili je mnogo više obećavala nego što je davala. Imidž koji mu je bilo izuzetno važno da održi je bio skup. Njegovi finansijski resursi su još za vreme izbora bili iscrpljeni. Bilo mu je obećavano i nekoliko mesta u upravnim odborima, kao materijalna podrška, ali ni posle pola godine od formiranja vlade do realizacije tih obećanja nije došlo. Već mu je bilo do guše sranja koja su se gomilala svaki da, ovde na poslu, gde se je na niz nesposobnih stranačkih pajtaša sa kojima je trebalo raditi svaki dan nadovezivao niz njihovih kumova i rođaka za koje tek treba naći posao za koji će biti nesposobni, kući, gde su žena i deca sa sve manje strpljenja i razumevanja čekali obećani raj, putovanja, nakite, garderobe, plejstejšne, ajfone i druge bezobrazno skupe sitnice, i ponajviše u stranci, gde je zahvalnost i oduševljenje nad novim praznim obećanjima jedino prevazilazilo divljenje „velikom vođi“. Sve ovo je bilo daleko ispod njegovih očekivanja.
Ne usporavajući i bez pozdrava je sekretarici samo rekao:
-Zovite mi odmah šefa kadrovske ovamo! –i za sobom zalupio vrata kancelarije.

 

Na sredini kancelarije je stajao sitan i potpuno bezličan čovečuljak u krem kariranoj košulji i štrikanom prsluku. Ćutao je i kiselo se cerio na direktora.
-Izvolite? –najzad upita direktor pošto pridošlica nije progovarao.
-Zvali ste me.
-Jel?
-Da. Ne mene lično, zvali ste mog šefa, ali on je odsutan do kraja nedelje, pa sam ja došao umesto njega. Ja sam zamenik šefa kadrovske službe.
-A šef je odsutan do kraja nedelje?
-Da.
-Sastavio praznik i dva vikenda, je li?
-Pa da.
-I to baš sad?
-Paa…
-Da vas pitam nešto, kuda ste vi došli danas na posao?
-Paa, preko Novog naselje, ja živim ovako kod…
-Ne pitam vas to, nego kuda ste ušli ovde u zgradu?
-Paa, ovamo iz dvorišta, na zadnja vrata.
-Ma je li, na zadnja vrata?
-Da, ja ostavljam bicikl dole u kotlarnici, ne daju mi da ostavim ispred, kao ružno je tu da bude isp…, u stvari može bicikl da razbije staklo dole na ulazu pa ga zato ostavim ovamo iza, i onda uđem na zadnja vrata.
-Baš zgodno, da vi uđete na zadnja vrata i da ne vidite šta se ispred dešava.
-Nisam video ali znam šta se dešava, rekla mi je koleginica iz kancelarije.
-Znači znate i ništa?!
-Nisam mislio da to ima neke veza samnom.
-Kako nema?! Pa zar nije on jedan onih sa liste?!
-Mislite na ove koji su posle reorganizacije trebali da budu otpušteni? Jeste.
-Pa? Zar otkazi ne idu od vas iz kadrovske?
-Idu.
-Pa, kako onda nema veze sa vama? I gde su ostali, na spisku ih je bilo sedamnaest, a samo jedan dole protestuje?
-Samo njemu je uručen otkaz.
-Zašto?! Pa jesam li ja izričito naredio da to mora da se završi u aprilu da mogu otkazni rokovi i eventualne žalbe da se reše do kraja juna da mi se ne prenosi u novi kvartal. Ne možemo u istom kvartalu i otpuštati tehnološki višak i zapošljavati nove ljude, znate li kolika je lista ovih što čekaju?
-Znam, obavešten sam o tome. Šef je rekao da otkaze uručimo u zadnji petak aprila, da ljudi imaju malo fore da se smire za praznike, da se izbegne „gužva“.
-I zašto to nije urađeno?
-U petak je rekao da sačekamo do pred kraj radnog vremena…
-Da sačekate dok on ne zbriše ranije?
-To ne mogu da potvrdim.
-Mogu ja. I šta se onda desilo, zašto to nije urađeno pred kraj radnog vremena?
-Zato što su i svi ostali „zbrisali“, kako ste vi rekli, ranije. Osim…
-Osim ovog jadnika dole.
-Da.
-Vi ste, vidim, vrlo odani svome šefu.
-Hvala.
-Nisam to baš mislio kao kompliment. I siguran sam da imate neki vrlo brz i efikasan način komunikacije sa njim.
-Moglo bi se reći, ali…
-E pa sad iskoristite taj vaš način, onako brzo i efikasno i poručite mu da se do kraja radnog vremena nacrta tu gde sad vi stojite.
-Izvinite, gospodine direktore, ali čini mi se da je to malo nerealno za očekivati, šef je, mislim, negde u inostranstvu.
-E ako je u inostranstvu onda mu poručite da me čeka ovde sutra ujutru kad dođem na posao. Daću mu fore do podne ako donese dokaz da je bio na drugom kontinentu. U protivnom, nek ne dolazi više uopšte!
-Preneću mu.
-Ne sumnjam. I još nešto, gde su ostala rešenja?
-U mom stolu.
-Neka tamo i ostanu dok ovo sranj…, dok ovu situaciju ne rešimo.
-Razumem.
-Ovo mislim da ne treba naglašavati ali ću ja naglasiti: ključ je dikrecija.
-Naravno gospodine direktore. Doviđenja.

 

Ženski glas je dopirao iz spikerfona na direktorovom stolu:
-Gospodin iz Sigurnosti, sa info pulta je tu.
-Ko?!
-Portir!
-Pošalji ga unutra.

 

Na jedva korak od tapaciranih vrata kancelarije stajao je sedi čikica u plavom sakou. Bez pulta je bio dvadesetak centimetara niži i sad se videlo da mu je službeni sako veći za bar dva konfekcijska broja. Lice između uštirkane kragne košulje i belih šiški i dalje nije bilo moguće razaznati od usiljenog osmeha, samo su sad oči na njemu treperile od straha.
-I, jeste li pregledali snimke.
-Da. Ne ja, tamo u…
-I!?
-Malo je neprijatno.
-Verujem. Da čujem!?
-Od petka.
-Šta bre od petka!?!?
-Od petka je tu.
-Od petka!?!?
-Da. U petak je u tri otišao sa posla i oko šest popodne se vratio sa vrećom za spavanje i transparentom. I od tad je tu.
-Od petka popodne je on non-stop tu i vaši nisu našli za shodno da nekoga obaveste?!
-To ne možemo da potvrdimo.
-Šta?
-Da je non-stop bio tu. Kamere su na senzor i pale se samo kad se neko kreće ispred ulaza, a on je pored, van dometa senzora. U petak oko šest popodne su prošli neki momci tu ispred i aktivirali kameru, na tom snimku se vidi da on već sedi tamo, kamera se posle nije palila sve do nedelje, tad su neki psli lutalice trčali preko platoa. Oni obično ne aktiviraju senzor, verovatno je bio neki jako veliki među njima. I to je to je sve do srede ujutu.
-Šta je sa ovom drugom kamerom, na drugom uglu zgrade?
-To je lažna kamera, samo kućište sa crvenom lampicom.
-A ni vaši radnici nisu ništa videli, predpostavljam?
-Mi smo tu samo kada ima nekog u zgradi, vikendom i praznicima ne, uključen je alarm i nema potrebe za ljudstvom.
Približio se za dva koraka direktorovom stolu. Njegovo lice je u momentu tranformisalo u ne lepo ali prijatno. Nestalo je usiljenog osmeha. Strah iz očiju zamenilo je skoro očinsko razumevanje. Čak je i boja njegovog glasa bila drugačija, toplija.
-Vidite dirktore, ja razumem vašu situaciju i vaš, da tako kažem, određeni stepen neupućenosti u sve sfere funkcionisanja ovog preduzeća, vi ste vrlo kratko ovde, i da budem iskren, snašli ste se mnogo bolje nego što su mnogi očekivali, ja bih rekao i bolje nego većina vaših predhodnika, a dočekao sam ih i ispratio mnogo, sve ovo vam deluje kao veliki sistemski problem samo zato što je situacija neuobičajena i, da tako kažem, osetljiva, ali vas uveravam da je u normalnim uslovima ovo najoptimalnije rešenje za zaštitu objekta. Budimo realni, nije ovo banka, nema ovde ničega toliko vrednog da bi bilo potrebno pooštravati sigurnosne mere.
-Objasnite mi, molim vas, još ovo: zašto ja imam utisak da vi niste onaj isti radnik obezbeđenja sa kojim sam ja jutros razgovarao iako jasno vidim da jeste?
-Ne znam šta bih vam na to odgovorio. –usnama mu prelete blagi osmeh.
-Ništa, sve mi je jasno. Hvala vam.
 

Nastaviće se…